Isti oni koji nisu razumeli šta se dešavalo oko njih kada je pao Berlinski zid, sada nisu razumeli šta ih je snašlo kada su se studenti pobunili. Izbegavajući odgovornost, prikrivajući korupciju, preteći, podmićujući, podižući ton, podstrekavajući na nasilje, pa posle svega toga pozivajući na dijalog – samo su podsticali otpor i jačali studentske proteste.
Ustanak novih klinaca
Na ulicama, u blokadama su studenti i maturanti, pripadnici generacije Z (zumeri). Oni su u svetu pokretačka snaga promene tradicionalnih poimanja politike. U Srbiji su epicentar društvenog zemljotresa. Kod njih ideologija gubi značaj koji je nekada imala. Oni traže konkretne odgovore na univerzalna životna pitanja i probleme. Rođeni i odgajani u digitalnoj eri, oni žele jasne, precizne, vidljive predloge i odgovore. Oni traže transparentnost i odgovornost, zahtevaju ono što im pripada i vrlo dobro razumeju da su njihovi interesi povezani sa javnim interesom. Ne prihvataju obećanja umesto ispunjenja. Njihovi zahtevi nisu politički u klasičnom smislu, ali jesu politički u nestranačkom, građanskom smislu. Oni nisu samo korektori društvenih defekata, oni postaju jezgro društvenih zbivanja.
Rođeni i odgajani u digitalnoj eri žele jasne, precizne, vidljive predloge i odgovore. Oni traže transparentnost i odgovornost, zahtevaju ono što im pripada i vrlo dobro razumeju da su njihovi interesi povezani sa javnim interesom
Plenumska demokratija koju su studenti primenili u protestima, oblik je neposredne demokratije koji uključuje u borbu i one koji su do juče izgledali kao nezainteresovani za svet oko sebe. Oni nemaju lidere i donose odluke koje svi poštuju. S obzirom na to da živimo u autoritarnoj političkoj kulturi, to je iznenadilo sve, baš kao i njihova odluka da ignorišu predsednika koji je „hteo da pomogne“ mimo svojih nadležnosti.
Rođeni su između sredine 90-ih i ranih 2010-ih, jedinstveni su u odnosu na prethodne generacije. U godinama koje dolaze, ne samo da će menjati ekonomiju i preoblikovati tržišta, nego će primorati savremenu politiku da se menja i njima prilagodi. U razvijenim demokratskim državama zabrinuti su prvenstveno za svoje blagostanje, a u onim nerazvijenim i onima koje su tek u razvoju – za svoju egzistenciju. Posebno su vezani za glavne stubove države blagostanja: zdravstvo, obrazovanje, jednake mogućnosti, održivi razvoj i zdravu životnu sredinu. Smatraju da njihovi prioriteti nisu na odgovarajući način uključeni u današnju političku ponudu. Njima nije prihvatljiv ni format te političke ponude.
Poverenje, transparentnost, integritet
Mnogobrojna istraživanja pokazuju da su ključna načela javnog delovanja koja ova generacija podržava: poverenje, transparentnost i integritet koji počivaju na odgovornosti. Na njihove izborne preferencije snažno utiču utisci o političarima, oni žele da personalizuju politiku, da je prebace iz apstraktne sfere, sfere ideologije i partijskih vrednosti u sferu neposrednog odnosa sa političarima koji bi trebalo da zastupaju njihove interese. Oni hoće političare kojima mogu da veruju, političare kojima bi poverili na čuvanje ono najvrednije što imaju. Ne veruju političkim partijama i institucijama, gledaju političke lidere i kandidate kako bi videli šta, a ne kako „govore“ o pitanjima i problemima koji su za njih važni. Prošlo je vreme zabavljača, onih koji lepo govore, a ništa ne kažu. Prošlo je vreme „sposobnih“ – onih koji vrludaju kroz zakone i institucije, onih koji pričaju velike patriotske priče umotani u nacionalne zastave, kako bi mogli da se bogate. Prošlo je vreme onih koji na emocijama grade svoju političku ili biznis karijeru i parazitiraju na grbači društva izbegavajući moral, zakone i odgovornost. „Sposobni“ nisu više u modi. Traže se ljudi od integriteta, koji znaju svoj posao i spremni su da rade u javnom interesu.
Prošlo je vreme zabavljača, onih koji lepo govore, a ništa ne kažu. Prošlo je vreme „sposobnih“ – onih koji vrludaju kroz zakone i institucije, onih koji pričaju velike patriotske priče, umotani u nacionalne zastave kako bi mogli da se bogate
Zumeri sebe vide kao korektore uspostavljenog establišmenta, ali i kreatore jednog novog političkog sistema i sistema vrednosti – društva pravde i postpolitičkog konsenzusa. Od toga koliko su stranke sposobne da se prilagode očekivanjima novih generacija u programskom, kadrovskom i aktivističkom smislu – zavisiće sudbina reprezentativne demokratije.
Među pripadnicima zumera postoji izražena sklonost prema ideji neposredne demokratije i „oporavka građanskog suvereniteta“, rastućem nepoverenju prema kontrolisanim institucijama i političarima koji demagoški upravljaju reprezentativnim demokratijama.
Među pripadnicima zumera postoji izražena sklonost prema ideji neposredne demokratije i „oporavka građanskog suvereniteta“, rastućem nepoverenju prema kontrolisanim institucijama i političarima koji demagoški upravljaju reprezentativnim demokratijama
Istraživanja širom sveta pokazuju da interesovanje za politiku opada, pre svega, ono klasično, koje se ispoljava kroz partijsku identifikaciju, odnosno pripadnosti stranci. Istovremeno raste nepoverenje prema političkim institucijama. Uprkos tome što bi se očekivalo da će visoki nivoi izloženosti vestima i medijima doprineti povećanju nivoa interesovanja za politiku, mlađe generacije ne pokazuju veće interesovanje ni za politiku ni za politički angažman, prema standardima tradicionalnog političkog angažmana. Naprotiv, politikom žele da se bave nestranački. Milenijalci – a naročito zumeri – nemaju istorijske dugove ni prema kome i zato se ne identifikuju sa tradicionalnim strankama i ne osećaju se predstavljenima od svojih vlada, čak postaju ravnodušni prema reprezentativnoj demokratiji.
Promena generacijske paradigme
Već su milenijalci iskazali drugačiji pristup politici, a zumeri ga učinili vidljivijim – pristup čiji je cilj rekonstrukcija tradicionalnih političkih struktura, kako bi postale inkluzivnije i pristupačnije za njih. Oni neće „harizmatične lidere“ koji su uzurpirali prava i institucije i rade protiv javnog interesa, oni hoće slobodne i funkcionalne institucije i racionalne lidere koji poštuju zakone i svoje građane. Oni neće stand-up političare, oni hoće političare koji znaju i hoće da rade svoj posao za opšte dobro.
Politikom žele da se bave nestranački. Milenijalci – a naročito zumeri – nemaju istorijske dugove ni prema kome i zato se ne identifikuju sa tradicionalnim strankama i ne osećaju se predstavljenima od svojih vlada, čak postaju ravnodušni prema reprezentativnoj demokratiji
Nalazi istraživanja za SAD i Evropu potvrdili su da su obrazovanje, otvaranje novih radnih mesta i zdravstvena zaštita svrstani u prva tri prioriteta milenijalaca i zumera za državnu potrošnju. Oni su stranke počeli da doživljavaju kao potpuno otuđene, tako da se poruka da su „svi isti“ vrlo lako prihvata među njima. Tome što ne vide stvarnu razliku u programima glavnih političkih partija doprinelo je približavanje levice i desnice do mere neraspoznavanja razlika među njima. Svi pričaju isto bez obzira na to kojoj ideologiji ili porodici partija pripadaju i ne mogu da sakriju da su u politiku ušli zbog ličnih ambicija, a ne zbog ostvarivanja javnog interesa.
Politički način razmišljanja zumera prilično je eklektičan, ne vole etikete, niti svrstavanja bilo koje vrste. U SAD su ankete pokazale da mogu biti, na primer, fiskalno konzervativni, ali socijalno liberalni. Sa druge strane, definisali su jasne granice i karakteristike koje razdvajaju „njih“ – mlade, nezavisne, frustrirane i nedovoljno zastupljene – od starijih koji su deo – establišmenta ili ga ne dovode u pitanje, i time su se predstavili kao izazov glavnim strankama desnice i levice.
Zumeri glasanje ne doživljavaju kao građansku dužnost, jer nemaju poverenja u političke stranke i institucije, poput parlamenta. Budući da ne vide glasanje kao moralno obavezujuće, oni smatraju da je dužnost političara da zasluže njihovo poverenje i da se bore za njegovo održavanje.
Značajno je narušeno poverenje u reprezentativnu demokratiju, a nije pronađen neki bolji, pravičniji, održivi sistem. Trebalo bi pronaći način da se otuđena politika i otuđene institucije vrate građanima. Moramo da razumemo mlade generacije za dobrobit svih i opstanka i unapređenja demokratije. Ne moramo čekati da to oni sami urade. Najpre, prestanimo ih tretirati kao decu, prihvatimo ih kao ravnopravne sagovornike i dajmo im da preuzmu odgovornost u važnim poslovima, po zasluzi. Neka to postane deo političke kulture koju do sada nismo uspeli da izgradimo. Imajući sve to u vidu, inicijativa mladih Glasam sa 16 dobija puni smisao. Kad su već zreliji od svojih prethodnika, zašto ne bi mogli i da glasaju već sa 16 godina? Možda bi to bilo blagotvorno za oporavak društva. Naravno, uz to bi išao obrazovni program koji bi od rane mladosti vaspitavao i školovao decu da budu građani, a ne podanici.
Stvaranje najšireg društvenog saveza koji bi obuhvatio sve slojeve društva neophodan je za sistemske, dubinske promene – stvaranje uređene demokratske države i društva pravde. Zumeri će s pravom nositi odličje generacije tektonskih promena, ako studentski protesti pokrenu taj proces.
