Citat Antonija Gramšija, „staro umire, novo ne može da se rodi, a u interegnumu se dešavaju morbidni fenomeni različite vrste“ pominje se kao prikladan opis pat pozicije u kojoj su se posle 11 meseci protesta našla dva pola Srbije. Detaljnije obrazloženje činjenice da je posle burnog leta nastupilo zatišje, a ne vrela jesen i prognozu onoga što dolazi tražili smo od Dušana Spasojevića, profesora Fakulteta političkih nauka.
„Moglo bi se reći da je došlo do pomalo neočekivanog zatišja, naročito kad se setimo intenzivne i napete situacije iz sredine avgusta“, kaže Spasojević. „Gotova je sezona odmora i građani su se vratili na posao, srednjoškolci su krenuli u školu, a studenti su zauzeti ispitnim rokovima. Zborovi nisu u stanju da organizuju masovnije proteste. Zapravo je dosta poražavajuće i zabrinjavajuće da čak i u onim situacijama koje predstavljaju zaista grubo kršenje prava nema skoro nikakve reakcije – tu mislim na studenta Bogdana Jovičića ili na sad već normalizovano prisustvo policije u rektoratu Novosadskog univerziteta. Biće da je vlast pritiskom na akademsku zajednicu da se spasava školska godina uspela i da uvede blokade u najdužu pauzu do sada. Posebno me brine što se usled manjka događaja snaga troši na besmislene rasprave na društvenim mrežama koje samo produbljuju linije podela, uprkos neophodnoj koordinaciji i komunikaciji između studentskog pokreta, opozicije i civilnog društva. Ipak, prerano je da se kaže da je pobuna propala. Meni se čini da samo traži novi modalitet funkcionisanja.“
Šta sad imamo – samo zaustavljanje opadanja rejtinga vlasti, ili njeno konsolidovanje?
Očigledno je da je u toku kontraofanziva vlasti i da su se delimično konsolidovali, naročito u poređenju sa martom ili aprilom. Kontranapad je usmeren na potkopavanje mogućnosti da se ponove blokade i štrajkovi, kroz kažnjavanje nastavnika i direktora u srednjim školama, te sudske procese protiv studenata i aktivista za različite oblike nasilja tokom leta. Ovi procesi nas podsećaju da upotreba nasilja, iako često predstavlja autentičan stav ljudi u protestu, ipak ima svoju cenu i da se time olakšava režimu da slabi proteste, a da se ne dobija puno toga. Sa druge strane, vlast organizuje proteste protiv blokada, koji imaju za cilj da se naprednjačko biračko telo razbudi i angažuje, kao i da se naprave paralelni protesti za gledaoce provladinih medija. To sve ne može da vrati SNS na period od pre 1. novembra, ali može da bude dovoljno dobra predstava koja stabilizuje i ohrabruje njihove birače. Ne verujem da dolazi do rasta rejtinga, ali je pad zaustavljen ili bar značajno usporen.
Vučić ima opciju da se odluči da iznenadne i brze izbore nadajući se da će uhvatiti i studente i opoziciju nespremnim, ali je dubina krize takva da to predstavlja solidan rizik
Razni oblici pokušaja „potkupljivanja“ javnosti, poput kredita za mlade ili uticaja na cene, nisu baš doneli rezultat. Može li novo ideološko presvlačenje koje najavljuje upravo plasirana ideja „suverenizma“ i slogan SIGA (Srbija is great again), po uzoru na Trampov MAGA pokret, biti dobitna karta koju Vučić traži mesecima?
Ne postoji ništa što vlast može da uradi da osveži samu sebe i da se predstavi na neki drugi način. Uvođenjem novih elemenata samo pokušava da naglasi povezanost sa Trampom i da se ojača predstava da Aleksandar Vučić nije sam, već da je ugledan i cenjen u svetu. Dodatno, ovim se možda pravi korak sa biračima antisistemskih i antipolitičkih pokreta i aktera, kao što je Branimir Nestorović, koji su jedna od retkih preostalih biračkih baza kojima je vlast bliža od opozicije i studenata. Naravno, reč je o malom biračkom telu, ali deluje da će svaki glas biti važan na predstojećim izborima, kad god oni budu.
Ako znamo koliko vlast temeljno prati istraživanja javnog mnjenja, a vidimo da ne odustaje od represije i odmazde, da li to znači da ta sredstva daju rezultat? Ili da nema izbor?
Vlast istrajava u represiji jer je to jedan od načina da smanjuje kapacitet pobune, a trenutno skoro da ne trpi nikakvu političku štetu zbog toga jer nema adekvatne reakcije javnosti. Da se Vučić nije razmahao i vređao evroposlanike, pitanje je da li bi i reakcija spolja bila proporcionalna nasilju koje smo gledali na poslednjem velikom protestu u Novom Sadu. Sa druge strane, policijska represija pokazuje biračima vlasti da je država jaka i da je u stanju da se razračuna sa tzv. blokaderima. Sve što radi Vučić usmereno je ka njegovim biračima, pa mu je korišćenje represije trenutno skoro win-win situacija. Ona se može brzo preokrenuti, ako građani ponovo počnu da se okupljaju i reaguju na nasilje ili ako se vrate taktikama razvlačenja policije, tako da ne može da reaguje na više mesta istovremeno. Policija naprosto ne može da rešava takve situacije jer nije za njih napravljena. Politički sukobi se rešavaju političkim merama.
Šta nema pobunjena strana – izbor ili strategiju? Da li je dovoljno čekati raspisivanje izbora uz uverenje da će se njima sve rešiti, na šta ne ukazuju primeri Kosjerića i Zaječara?
Pobunjena strana za sada nema način kako da zada odlučni udarac i kako da podigne pritisak da bi naterala vlast na ustupke. Ne bih da budem general posle bitke, ali je verovatno nakon martovskog protesta trebalo krenuti sa snažnijim pritiskom. Deluje mi da su studenti imali dosta dilema oko toga, što je i razumljivo. Protivnik je vrlo ozbiljan i usavršio je taktiku iznurivanja, a studenti su, podržani različitim delovima društva, dosta dugo održavali tenziju na veoma visokom nivou. Moguće je da se režim jedino i može pobediti prihvatanjem izazova i ulaskom u borbu obostranog iznurivanja. To nas dovodi do trenutnog stanja – niti vlast zna kako da nas umiri, niti mi znamo kako da ih nateramo na ustupke, bilo da je reč o inicijalnim zahtevima ili o izborima. Dakle, nalazimo se u dobro poznatoj situaciji, poslednji put viđenoj 2023. u krajnjim fazama protesta Srbija protiv nasilja, sa jednom bitnom razlikom – verujem da je sada pobuna dosta dublja i šira i da ima kapacitet i da sebi dozvoli fazu smirivanja i nove artikulacije.
Verujete u rešenje na izborima?
Kada dođe do raspisivanja izbora to će biti tek prvi korak ka izlasku iz krize. Rekao bih da istraživanja pokazuju da postoje dva bloka slične veličine – jedan za vlast i drugi protiv nje. Vlast računa i na izbornu krađu u određenoj meri, a opozicija i studenti na entuzijazam građana i svest da mora doći do nekih promena. Ipak, osim u slučaju ubedljive pobede jedne strane jasno je da će izborni dan i izborna noć biti vrlo turbulentni i potencijalno uvod u novu još dublju krizu jer će poražena strana osporavati rezultate. Zato je važno imati dobro organizovan i osmišljen odgovor, kao i kontakte sa međunarodnom zajednicom koja će biti jedini mehanizam za pregovore na raspolaganju.
Ideja da je potrebno naći ljude koji bi komunicirali u ime studenata sa ostatkom sveta je dosta dobar put. Već vidim i da se dešavaju neki procesi
Može li vlast da izdrži bez izbora do kraja sledeće godine?
Vlast je trenutno u situaciji koja joj relativno odgovara, preživela je buru i sada kupuje vreme čekajući da se još više poprave okolnosti. Do skoro potpune normalizacije je potrebno da se ekonomija vrati u pređašnje stanje, a to će biti dosta teško dok se oseća duh pobune i dok se sve više sužava međunarodni manevarski prostor. Za vlast koja je volela da ima što više opcija, ovo nije dobra situacija, ali mogu da zamislim da im se pod dobrim okolnostima poklope zvezde i da se bez izbora izgura bar još nekoliko meseci, a to bi nas uvelo u novu realnost jer bi možda iznova trebalo pobunjivati građane. Trenutno mi deluje da vlast ne može previše da utiče na stanje, već da zavisi od međunarodnog konteksta i pritiska građana u protestu, što opet sugeriše da će njihova taktika biti čekanje i iznurivanje kao odgovor na krizu. Vučić ima i drugu opciju – da se odluči da iznenadne i brze izbore nadajući se da će uhvatiti i studente i opoziciju nespremnim, ali je dubina krize takva da to predstavlja solidan rizik. Što vreme više prolazi, to mu je prostor za iznenađenje sve manji.
Da li je dobra odluka da se studentska lista ne otkriva do izbora, kad god da budu?
To je jedna od tema oko koje se nepotrebno žustro lome koplja ovih dana. Neće se desiti ništa epohalno ni ako studenti otkriju listu, ni ako je ne objave. Oni za sada to ne žele da urade i treba poštovati tu odluku. Meni se čini da ima više razloga protiv objavljivanja, ali i da je potrebno da se u javnosti više pojavljuju studenti ili ljudi koji će aktivnije govoriti u ime studenata, naročito ako se razmišlja o novim oblicima borbe i pritiska.Takođe, komunikacija studenata i javnosti je svedena na društvene mreže, a mnogi tviter-nalozi studenata u blokadi poslednjih dana prave greške u komunikaciji, što je i logično jer je ta mreža najizazovnija i nije moguće dugoročno zadržati oreol nepogrešivog.
Pojavile su se i ideje o imenovanju neke vrste „oficira za vezu“ koji bi omogućili komunikaciju antirežimskih aktera. Šta bi ta komunikacija mogla doneti i slažete li se sa ocenom Biljane Đorđević da se svakim danom u kome je nema kupuje vreme režimu?
Slažem se sa idejom da je potrebno naći ljude koji bi komunicirali u ime studenata sa ostatkom sveta. Ta ideja je već kandidovana kao alternativa otkrivanju nekih imena sa liste i mislim da je to dosta dobar put. Već vidim i da se dešavaju neki procesi koji bi mogli da budu u skladu s tim – deluje mi da je rektor Đokić imao više međunarodnih kontakata koji su sigurno uključivali i razgovore o studentima i njihovim zahtevima, a grupa studenata FPN se susrela sa poslanicima EU parlamenta. Studenti u blokadi su i prihvatili nominaciju za nagradu Saharov koja se dodeljuje za borbu za slobodu misli i izražavanja.
Rašireno je mišljenje da ovoga puta pobunjeno društvo ima samo sebe i studente kao predvodnike.
Međunarodna podrška je izuzetno važna, a ideja da moramo sami nije realna u Srbiji, na žalost i na sreću. Studentima je potrebna i komunikacija sa društvom oko sebe, uz napomenu da komunikacija ne mora nužno da vodi ka saradnji ili dogovorima. Ipak, ako studenti u blokadi jesu ili misle da jesu najvažnija društvena snaga, onda je na njima i značajna odgovornost. Komunikacija se delimično i dešava, ponekad preko zborova, nekad direktno, ali je potrebno da se osnaži i formalizuje. Konačno, studenti u blokadi moraju komunicirati i sa opozicijom. U tom kontekstu se i slažem sa Biljanom Đorđević, makar zbog toga što bi brzo raspisivanje izbora sve aktere dočekalo nespremne. To ne znači da komunikacija treba da vodi ka zajedničkoj listi i slično, kako deo javnosti nepotrebno karikira. Jasno je da deo birača potencijalne studentske liste ne misli dobro o opoziciji, ali i da veliki deo njih nema nikakav problem sa saradnjom, već je podrazumeva.
Odlična je vest da je opozicija napravila jedinstvenu listu za izbore u Negotinu i da su studenti uključeni u čitav proces
Šta opozicija može da radi da doprinese promenama i ne bude optužena da sabotira studente?
Opozicija mora da radi svoj posao, najbolje što može u postojećim uslovima. I da ga radi bolje i aktivnije nego poslednjih godina. Poslednje akcije na međunarodnom planu su bile veoma dobre i uspešne i istovremeno su zadale ozbiljan udarac vlastima, ali i skrenule pažnju na opozicione stranke. Međunarodna saradnja je polje gde su opozicija i studenti komplementarni, naročito ako posmatramo proevropske stranke koje su sada otvorile malo veći manevarski prostor, a i naruku im ide otvorena podrška koju Rusija iskazuje prema Vučićevom režimu. Ne treba izgubiti iz vida da međunarodna podrška verovatno ide i sa očekivanjem da se učestvuje u nekim oblicima institucionalne politike, pa ne treba napadati opoziciju ako bude učestvovala u nekim budućim pregovorima o izbornim uslovima ili ako proceni da je korisno učestvovati na nekim sednicama parlamenta.
Ideja da možemo sami da srušimo Vučića zvuči patriotski, ali nije realna i svakako će se u ključnim trenucima pojaviti neki međunarodni emisari, makar kao posrednici. Ipak, oni se ne pojavljuju tek tako, već kao ishod rada i sposobnosti da se privuku međunarodni akteri i steknu njihovo razumevanje i poverenje. Opozicija bi takođe morala da smanji međusobne rasprave na minimum i da se prestane sa konstantnim propitivanjem i dokazivanjem ko je prava, a ko lažna opozicija. Takođe, treba prihvatiti da studenti imaju specifičan način komuniciranja i da prilično sporo i oprezno donose odluke. Ipak, najvažnije je da opozicija počne da se sprema za izbore i da javnost upozna s tim, kako bi onim delovima društva koji se dvoume između opozicije i studenata dala pozitivan signal, a potencijalnim biračima pokazala da je razumela procese koji se dešavaju u Srbiji.
Izbori u Negotinu i Mionici bi trebalo da se održe do kraja novembra. Kako bi protivnici vlasti trebalo da im pristupe?
Odlična je vest da je opozicija napravila jedinstvenu listu za izbore u Negotinu i da su studenti uključeni u čitav proces. Lokalni izbori su takođe važno polje za opozicioni rad jer je izvesno da studenti uprkos željama ne mogu napraviti snažnu i razgranatu organizacionu mrežu širom Srbije do izbora. Nadam se da će slično biti urađeno i za preostale lokalne izbore. Oni su važni i učestvovanje na njima je imperativ čak i ako nema puno šanse za izbornu pobedu. Izbori pomažu da se demistifikuju izborni uslovi i da se uoče novi mehanizmi izbornih krađa, te pokazuju da je nezadovoljstvo prisutno, a građani na lokalu se ohrabruju i stiču iskustvo. Važno je da se ne podižu očekivanja preko mere, i da se ne proglašava pobeda ukoliko se nije zaista desila, kao u slučaju Kosjerića kada se ispostavilo da su rezultati koje je objavila Crta ipak bili u skladu sa zapisnicima.
Sasvim lično – šta je ostavilo jači utisak na vas, napad režimskih propagandista ili brza reakcija studenata koji su stali u vašu odbranu?
Solidarnost je jedini mehanizam koji nam je ostao i zbog toga je izuzetno važno da se reaguje na ovakve napade. Brzina i iskrenost reakcije mojih studenata, uprave i kolega sa fakulteta je nešto što mi je mnogo značilo, kao i brojni pozivi kolega iz regiona. Njihova podrška, reakcije ali i cinični humor pomažu da se setimo zbog čega sve ovo radimo. Ja ne mogu godinama da predajem studentima o slavnim protestima iz devedesetih i divnim primerima građanske borbe i hrabrosti, a da danas ostanem nem na kršenje autonomije univerziteta ili na privođenja i ispitivanja studenata. Kako da im predajemo o demokratiji i slobodnim izborima, ako se ne borimo da ih ponovo imamo u Srbiji? Razumem to kao sastavni deo svog posla i planiram i dalje da ga tako radim, bez obzira na pretnje i pritiske.
