Nepuna četiri meseca nakon što je, zbog izbornog debakla, podneo ostavku na mesto predsednika Narodne stranke, Vuk Jeremić je opet na političkoj sceni – ovoga puta u ulozi kurira Aleksandra Vučića. Ništa preterano čudno: u Srbiji se iz politike baš i ne izlazi, a saradnja ljutih protivnika potpuno je normalizovana. Dovoljno mlad i ekstremno ambiciozan, Jeremić nikad nije ni bio kandidat za uspostavljanje drugačijeg modela delovanja.
Svega je u njegovoj dosadašnjoj karijeri bilo – i uspona i padova. Bio je ministar spoljnih poslova „na steroidima“ (2007-2012, u vladama Vojislava Koštunice i Mirka Cvetkovića). Uspeo je i da postane „predsednik sveta“ (predsednik Generalne skupštine UN, 2012-2013) ali ne i generalni sekretar UN (2016) niti predsednik Srbije, godinu dana kasnije. A kad se, posle izbora 2022, učinilo da dolaze bolji dani za Narodnu stranku, osnovanu pet godina ranije, suočio se sa naraslom popularnošću Miroslava Aleksića. U sukobu koji je usledio, Jeremić je uspeo da zadrži mesto lidera stranke. I da je odmah odvede ispod cenzusa.
I dalje je, međutim, nejasno kojim putem će nastaviti nakon aktuelne diplomatske misije u kojoj je zadužen za predaju pisma Aleksandra Vučića predsedniku GS UN, sa (ne baš izglednim) ciljem da spreči usvajanje rezolucije o genocidu u Srebrenici: da li će se pridružiti listi preletača i sa članskom kartom SNS u ruci obogatiti svoju kolekciju važnih funkcija? Kao ambasador, na primer, ako ne i ministar u vladi koja će krajem meseca biti formirana?
Hoće li Jeremić zameniti Dačića
Nekadašnja ambasadorka Branka Latinović već je pomenula mogućnost da ponovo postane ministar spoljnih poslova, uz logično objašnjenje: Ivica Dačić je, kaže, isuviše dugo na toj poziciji i potrebno je naći zamenu, a već duže se u izboru kadrovskog rešenja za to mesto vodi računa o reagovanju Moskve. U tom pogledu, Jeremić ne stoji loše – njegovu borbu za poziciju generalnog sekretara UN 2016. podržali su Rusija, Kina i Francuska (protiv su, od stalnih članica UN, bile SAD i Velika Britanija).
A možda će, posle iznenadne diplomatske epizode, Jeremić ipak ponovo krenuti „nenaprednjačkim“ putem, računajući da će mu odluka da žrtvuje lično dostojanstvo kako bi, makar i neuspešno, pokušao da pomogne Srbiji, doneti novi vetar u leđa za još jedan pohod u pravcu skupljanja simpatija birača?
Jer, odluka da Vučiću u nevolji ponudi svoju pomoć, veze i iskustvo, zaista deluje kao samoponižavanje, imajući u vidu šta je naprednjačka vlast sa pripadajućim medijima do sada priredila ne samo njemu lično, već i njegovoj porodici.
U zemlji svakodnevne proizvodnje gadosti i dalje među šampionske doprinose gaženju svih ljudskih normi spada optužba na račun njegove supruge Nataše iz marta 2017, lansirana kroz saopštenje SNS. U tekstu koji je potpisao Milenko Jovanov, ona je tada okarakterisana kao „šef narko-tržišta“, zbog čega je podnela krivičnu prijavu protiv SNS, Jovanova, ali i samog Vučića.
Verbalni rat nastavljen je i po završetku predsedničkih izbora te godine. Jeremić je do pre nekoliko dana, kada je u programu TV Pink inaugurisan u „gospodina“, nazivan „arhitektom kosovske nezavisnosti“, „prodavcem srpskih interesa“, „sitnim lopovom“, „konsiljereom svetskih kriminalaca“…
Ni on nije ostajao dužan, pa je, jedno vreme, insistirao na „revanšizmu“, a pažnju je, juna 2021, privukao i „upadom“ u zgradu Predsedništva Srbije, gde je neko iz njegove ekipe snimao njegov verbalni duel sa Vučićem, uz karakterističan „izazivački“ položaj tela i pozive za obračun napolju.
Pogled unazad pokazuje i da je Jeremić uvek bolje prolazio u direktnim dogovorima nego kad je pokušavao da osvoji simpatije šireg kruga ljudi
„Patriotizmom“ je, uostalom, najlakše objasniti neprincipijelne, ali pragmatične poteze: ako je, zbog viših interesa, mogao da zanemari višegodišnji sukob sa Draganom Đilasa, što je omogućilo stvaranje koalicija Savez za Srbiju i Ujedinjeni za pobedu Srbije, a time i period parlamentarnog života NS, zašto bi problem bila saradnja sa Vučićem?
Pogled unazad pokazuje i da je Jeremić uvek bolje prolazio u direktnim dogovorima nego kad je pokušavao da osvoji simpatije šireg kruga ljudi: na političku scenu stupio je zahvaljujući činjenici da mu je Boris Tadić bio profesor u srednjoj školi, što ga je, kao svršenog studenta i magistra prestižnih fakulteta (Kembridž, Harvard) dovelo na poziciju savetnika ministra telekomunikacija, a potom i savetnika predsednika Srbije.
U Demokratskoj stranci u koju ga je Tadić uveo, s druge strane, nije bio omiljen – bio je, 2010, jedan od šest kandidata za pet potpredsedničkih mesta i izgubio. Iz stranke je izbačen 2013, dok je bio na poziciji u UN u Njujorku, jer nije poštovao odluku da bivši članovi vlade vrate poslaničke mandate, kao znak odgovornosti za gubitak izbora 2012. Na predsedničkim izborima 2017, kao kandidat grupe građana „Moramo bolje“, osvojio je svega 5,66 odsto glasova.
Ima i ocena da Jeremić veruje u svoju predodređenost za politiku zasnovanu na poreklu: njegova majka potiče iz čuvene komunističko-funkcionerske porodice Pozderac, a otac je bio direktor Jugopetrola devedesetih, ali je, prema njegovoj verziji, morao da ode u egzil zbog sukoba sa „lopužama na vlasti“, odakle se vratio 6. oktobra 2000.