Teško je proceniti da li se Aleksandar Vučić prvo napio pa izdao naredbu da policija 5. septembra napravi krvavi pir u Novom Sadu i da uz masovno trovanje svih građana uništi autonomiju univerziteta i polomi kosti medicinskim radnicima, ili se napio kada je video rezultat i proslavio kao svojevremeno vest o ubistvu premijera Đinđića. Ono što znamo je da je pod i dalje vidnim dejstvom alkohola najavio otvorenu represiju prema sopstvenom narodu, rat sa susedima, krivično gonjenje novinara i evropskih poslanika, kao i ukidanje treće grane vlasti.
Iako je taj govor nemoguće suvislo citirati, mogu se izdvojiti dva više puta ponovljena lajtmotiva: poziv tužiocima „da se ne prave naivni i da preduzmu odgovarajuće mere“ jer će u suprotnom „uskoro oni te mere preduzeti na drugačiji način“ i prozivanje evroposlanika (konkretno zelenih i liberala) jer su „najgori ološ“ koji će „biti procesuirani u skladu sa zakonima Republike Srbije“, što će „usrećiti narod u Srbiji“.
Predsednik je najavio otvorenu represiju prema sopstvenom narodu, rat sa susedima, krivično gonjenje novinara i evropskih poslanika, kao i ukidanje treće grane vlasti
Evroposlanici su pod okriljem noći, svesni da ih stvarno može progutati autokratski mrak poput beloruskog, napustili zemlju i otišli da rešenje potraže u okviru evropskih institucija, koje za razliku od srpskih postoje. Pravosuđe nije imalo gde da pobegne i moralo je da se suoči i sa jutarnjim nastavkom Vučićevih pretnji izrečenih u ime imaginarnog naroda koji ga navodno pita: „Zašto to ne smeniš?“ Smeniće, kaže, pa makar morao da menja i Ustav (s obzirom da za to nema većinu, moraće da smisli oblik nasilja uz koji će to da izvede), ali će i „blokaderske“ sudije i „blokaderski“ tužioci biti prošlost. Odgovor je stigao od sudije Miodraga Majića, uz konstataciju da su se tužioci i sudije zakleli na Ustav i zakon, a ne da bi služili predsednikovim željama i da su spremni da budu razrešeni, ako je to cena koju moraju da plate.
Tek ćete videti šta je diktatura
Pa, biće da je to cena koja će se naći na dnevnom redu, imajući u vidu sve smene kojima smo svedočili u poslednjih nekoliko nedelja. „Blokaderski“ nastavnici su već isterani iz škola a njihovi direktori smenjeni, nepodobi dekani takođe (prof. dr Tatjana Simić sa Medicinskog fakulteta), nelojalni direktori koji nisu obezbedili kvote za SNS okupljanja su najureni (prof. dr Vladimir Crnojević, direktor Instituta BioSens), vrhunski lekari već dugo gube načelnička mesta i završavaju u podrumskim arhivama, a od prošle nedelje se insistira ne samo na otkazima već i uzimanju licence za rad (tročlana ekipa Hitne pomoći iz Novog Sada koja je odbila da dežura mimo radnog naloga u prostorijama SNS-a). Čistka je dobila na ubrzanju i unutar sektora sile koji je upravo promovisan u glavni adut vlasti, pa je penzionisan Spasoje Vulević, dugogodišnji komandant Specijalne antiterorističke jedinice nakon izjave da među studente ide „samo u beloj košulji“, kao i komandant 63. padobranske brigade Nenad Zonić, koji je ukazao da se ta jedinica ne sme zloupotrebljavati protiv sopstvenog naroda.
Ali nijedno nabrajanje ne može da dočara u šta se to Srbija pretvara, kao reči njenog predsednika.
„Vreme odgovornosti dolazi. Tek dolaze smene, prave i velike. A biće ih mnogo. Prošle nedelje su kukali za šeficom Poreske policije (Nada Novosel, pomoćnica direktora i glavni inspektor Poreske policije koja je odredila inspektore Udarne grupe za istragu korupcije u slučaju pada nadstrešnice). Svi važni tužioci, šefovi policija, sudije, svi su njihovi. To vam govori o razmerama državnog udara. Stalno govore kako je diktatura i kako smo sve zaposlili, a onda vidite kako su svi smenjeni ljudi njihovi. Izgleda da smo dobro namirisali koji su ti, samo je trebalo ranije to da uradimo“, rekao je Vučić.
Udaljenost od stvarnosti i želja da se ipak dodvori EU je možda jedina nada da beloruski scenario neće biti naša sudbina narednih 30 godina, ali ovo što trenutno gledamo baš mnogo liči
Tačno, to su prave razmere državnog udara – predsednik je namirisao profesionalce, ubrzano ih zamenjuje podobnicima i javno se hvali time. Kada to čini u pravosuđu onda se, prema rečima advokata Jovana Rajića, radi o „puzajućem držvnom udaru“ jer preuzima ulogu treće grane vlasti. Međutim, kada dovede policiju na fakultete i ukine autonomiju univerziteta, samovoljno uskrati novčana sredstva za plate zaposlenih u javnom sektoru u Novom Pazaru i kada članovi SNS odbiju da poštuju odluku Višeg suda kojom se poništava konstituisanje skupštine u Zaječaru, onda po mišljenju više akademskih grupa na delu imamo „permanentni državni udar koji sprovodi predsednik Republike“.
Ipak, na pitanje da li se Srbija pretvara u Belorusiju većina analitičara će reći ne i pomenuti da u Belorusiji ne postoji opozicija (u egzilu je), kao ni slobodni mediji i civilno društvo, ali da postoji smrtna kazna, bar 2.000 političkih zatvorenika i da je tortura mnogo gora. Amnesti internešnal je izneo dokaze da su pritvorenici bili skidani, tučeni i da im je prećeno i silovanjem.
Pretnja silovanjem kao opšte mesto
Nije isto, ali vodi u istom smeru. Recimo, studentkinja Nikolina Sinđelić je svedočila o batinama koje su dobili svi koji su od strane JZO kidnapovani na ulicama i mučeni u zgradi Vlade, o povicima „kurvo“, o tome da ju je Marko Kričak šamarao, udarao joj glavu o zid i da je govorio „kako će da me skine i da me siluje pred svima, da će to svi gledati“. Jedina razlika je što je Aleksandar Lukašenko na pitanje da li se to dešava u Belorusiji za Si-En-En izjavio da oni nemaju ništa poput „Gvantanama, niti onih baza koje su Sjedinjene Države i stvorile u istočnoj Evropi“, dok je Aleksandar Vučić odlučio da Nikolinu „tuži“ Ursuli fon der Lajen jer se „u javnosti predstavlja kao student, a da je u stvarnosti aktivni član jedne opozicione političke partije“. A članovima političke partije to valjda može da se radi, kada nisu još uvek shvatili da je bolje u egzilu.
Ta infantilost, udaljenost od stvarnosti i želja da se ipak dodvori EU je možda jedina nada da beloruski scenario neće biti naša sudbina narednih 30 godina, ali ovo što trenutno gledamo baš mnogo liči.
Vučić je odlučio da Nikolinu Sinđelić „tuži“ Ursuli fon der Lajen jer se „u javnosti predstavlja kao student, a u stvarnosti aktivni član jedne opozicione političke partije“. A članovima političke partije je izgleda dozvoljeno pretiti silovanjem
Protesti u Belorusiji su otpočeli 2020. nakon izborne krađe, kao mirni i masovni. Predsednik Lukašenko je uzvratio kontramitingom na koji su autobusima dovođeni građani iz cele zemlje, a ministar unutrašnjih poslova je izjavio da je to bio najveći skup u istoriji i da je prisustvovalo 65.000 ljudi, iako su strani izveštači javili da je bilo manje od 10.000 (zvuči li poznato?). Policija je demonstrantima postavljala barikade, napadala ih šok bombama, vodenim topovima, suzavcem i gumenim mecima koji su kod nas, s obzirom na to da smo ekonomski tigar, zamenjeni zvučnim topom. Si-En-En je objavio da je u jednom trenutku u Minsku „policijski kombi naleteo na masu ljudi“, što je očito srpskim vlastima poslužilo kao inspiracija, pa smo sličan scenario (ako zanemarimo naprednjačke dobrovoljce koji su gazili automobilima) gledali dva puta. Prvi put su policijska vozila krenula na građane u Ulici vojvode Stepe u Beogradu, a drugi put u Novom Sadu, kada se jedna devojka spasila tako što je skočila na krov trafike. Njena baš sa dobrim razlogom izrečena psovka se slučajno našla u živom programu N1, a to je bio više nego dovoljan razlog da Vučić od tužioca zahteva momentalnu reakciju zbog „medijske platforme, koja poziva direktno na linč i obračun sa državnim organima“. Lukašenko je to rešio i bez tužioca – doneo je zakon po kom je medijima zabranjeno da uživo izveštavaju sa nedozvoljenih masovnih okupljanja.
„Postoje segmenti u kojima imamo šansu da dosegnemo Belorusiju, a postoje i neki u kojima smo je prestigli. Odnos prema demonstrantima je sličan i mada je tamo bilo mrtvih, imam utisak da su ovde premlaćivanja još brutalnija. Tamo se nije išlo na uništavanje univerziteta, a ni Lukašenkovi mediji nisu širili tu količinu mržnje iako su svi pod njegovom kontrolom. U tome kao i u pokušaju da se razori pravosuđe mi možemo da se približimo Belorusiji, ali Vučić nema potencijal da generalno dostigne Lukašenka, jer nema Rusiju pored sebe koja može da interveniše u svakom trenutku. Lukašenko je demonstracije razbio silom, kao što pokušava Vučić, ali silom koja je došla iz Rusije, njenim bezbednosnim snagama pa čak i njenim novinarima. Ali ono što možemo da dostignemo jeste neka sledeća faza eskalacije naše unutrašnje krize i mogućnost neke vrste sankcija od strane EU u čijem se okruženju nalazimo. Recimo da nam uvede vize kao što su uvedene za građane Belorusije. To bi za građane bilo od velikog značaja i oni bi na to sigurno reagovali“, kaže Srećko Đukić, ekonomista, diplomata i bivši ambasador u Belorusiji.
Cena represivnih igračaka
Jedan od pomenutih problema Vučić definitivno nema – u Srbiji se bez problema može naći režimski novinar po glavi stanovnika – a ne nedostaje ni bezbednosnih snaga, ni oružja, ni sistema za praćenje i prisluškivanje. Prema saznanjima Predraga Petrovića, direktora istraživanja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, režim je nabavio opremu i softver ne samo za ciljani tajni nadzor pojedinaca već i za masovno praćenje svih građana, sa akcentom na kritičare režima. Do koje je mere policijska država ušla u svaki segment naše privatnosti imamo priliku svaki dan da čitamo u tabloidima, a i da slušamo od Vučića koji nas je, recimo, obavestio da je jedan od šefova zborova za kog niko od nas nije čuo „primio 1.355 finansijskih tranši“, da je najveća uplata bila 57.000 evra, a sve su ostale male „da se Vlasi ne dosete“. Naravno, postoji mogućnost da je izmislio i čoveka i uplate, ali isto tako je sasvim moguće da predsednik troši naš novac da bi pregledao naše račune, zavirio u naše telefone ili proverio šta na Guglu pretražujemo.
Na skupu mahom autokrata u Pekingu, Vučić je mogao samo iz zadnjeg reda da gleda u leđa Vladimiru Putinu, Kim Džong Unu i Aleksandru Lukašenku, što znači da ga prihvataju kao trinaesto prase, a ne kao nekog kome će pokloniti milijarde da bi mu finansirali diktaturu
Ali sve to košta. Potrebno je platiti tolike represivne igračke, potrebno je baš platiti kriminogene ali i policijske batinaše da bi bez ikakvog otpora pendrecima lomili noge deci i starcima, pa čak i platiti nove dekane, profesore, sudije i lekare jer zahtev da neko odbaci integritet i profesionalizam da bi se stavio u poziciju naprednjačke sluge, mora da košta. Toga je bio svestan i Lukašenko koji je na vreme napravio dil sa Rusijom da mu na godišnjem nivou dotira između pet i šest milijardi dolara i da im daje energente po cenama koje važe za Rusiju. Međutim, Vučić ne može – na skupu mahom autokrata u Pekingu, mogao je samo iz zadnjeg reda da gleda u leđa Vladimiru Putinu, Kim Džong Unu i Aleksandru Lukašenku, što znači da ga prihvataju kao trinaesto prase, a ne kao nekog kome će pokloniti milijarde da bi mu finansirali diktaturu. Ili da bi mu pomogli ukoliko EU, nakon pretnji i ponižavanja evropskih poslanika, uvede sankcije.
A koliko je to realan scenario?
„Evropska unija je redovno pokušavala da omekša Lukašenka, da ga donekle odvoji od Moskve i da mu pruži neke pogodnosti. On je to vešto koristio, ali se nikada nije okrenuo ka Zapadu. Što se Srbije tiče, EU ima mnogo veću paletu mera i koraka koje može da počne da primenjuje u određenom momentu, a mislim da su ti momenti već tu, pred nama. Pre svega da se zamrznu sva sredstva koja EU dodeljuje Srbiji, a to za srpski budžet nije malo – između 200 i 220 miliona evra. Tu su i solidna sredstva namenjena razvoju i sve to na godišnjem nivou iznosi oko jedne milijarde evra, što nije suma za potcenjivanje. Da ne govorimo o tome da mogu da se prikoče investicije, da mogu da odu investitori, da povuku kapital ili da dođe do niza drugih mera ekonomsko-trgovinskog karaktera“, kaže Đukić.
I dodaje da to jeste realan scenario jer je Evropski parlament već kritički raspoložen prema Srbiji, a daće Evropska komisija ovog puta slediti njihovo mišljenje i pretočiti u konkretnu politiku prema srpskom režimu. Po njegovom mišljenju – do kraja ovog meseca.
