Zamislimo za trenutak da se pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu desio u nešto drugačijoj Srbiji. Da je, na primer, u tom trenutku opozicija držala bar nekoliko opština i gradova, da je Narodna skupština odmah zasedala i glasala o poverenju Vladi, da je osnovan skupštinski anketni odbor o bezbednosti građevinskih projekata u Srbiji. Da je, takođe, civilnom društvu omogućeno da bez pritisaka i zastrašivanja učestvuje u javnoj raspravi na sve teme vezane za tragediju, a medijima da izveštavaju o njoj.
Čak i oni koji ne vide demokratske institucije kao vrednost po sebi, trebalo bi da prepoznaju da bi u ovom scenariju svi pomenuti mehanizmi bili izduvni ventil za šok i bes koji su izbili u novembru. I dalje bi bilo protesta, ali da li bi oni doveli do usijanja kojem svedočimo – verovatno ne. Građani bi znali da, ako su nezadovoljni, ipak mogu nešto da promene kroz institucije, i da ulica nije jedini put koji im je preostao.
Gašenje institucija
Srbija je, nažalost, dočekala pad nadstrešnice sa ugušenim demokratskim institucijama, što pokazuje i novi izveštaj „Stanje demokratije u Srbiji 2024“. Ove izveštaje Centar savremene politike objavljuje na godišnjem nivou od 2017, a tokom tih osam godina, „uspešne“ su bile one u kojima nije bilo značajnijeg nazadovanja – o napretku gotovo uopšte nije moglo da se piše. Naslov „Stanje demokratije u Srbiji“ sada stoji više kao podsetnik onoga čemu se teži, a ne kao konstatacija da u Srbiji postoji funkcionalni demokratski sistem.
Nalazi izveštaja pokazuju da je Srbija dočekala novosadsku tragediju sa parlamentom koji nikada nije bio marginalizovaniji, verovatno od smene Miloševićevog režima 2000. godine. On je u 2024. godini zasedao svega 27 dana, što je isključivo bila odluka vladajuće većine. Poređenja radi, parlament je u 2021. godini, kada u njemu nije bilo opozicije zbog bojkota izbora, zasedao punih 100 dana. Srbija je prošlogodišnjim rezultatom, takođe, završila na začelju regiona po učestalosti zasedanja parlamenta – hrvatski parlament je, recimo, zasedao 94 dana, a crnogorski 84.
Pored odsustva parlamentarnih sednica, prošle godine je nastavljen trend opstrukcije mehanizama kontrole izvršne vlasti – setimo se odbijanja Ane Brnabić da na dnevni red stavi glasanje o nepoverenju predsedniku Vlade, što je dovelo do fizičkog obračuna na novembarskoj sednici. U pitanju je bio samo nastavak sprečavanja što opozicije što građana da utiču na vlast kroz parlament – 2023. je pod nesuvislim izgovorima ukinut Anketni odbor uspostavljen da istraži sistemske propuste koji su doveli do tragedija u „Ribnikaru“ i Mladenovcu, a prethodno su volšebno nestali potpisi za narodnu inicijativu o iskopavanju litijuma.
O izborima u 2024. godini, tokom kojih je opozicija uspela da od Srpske napredne stranke (SNS) preuzme vlast jedino u niškoj Medijani, već je bilo dovoljno analiza. Izveštaj „Stanje demokratije u Srbiji“ podseća da je pod ograničenim pritiskom Evropske unije prošlog proleća u Narodnoj skupštini uspostavljena Radna grupa o unapređenju izbornog procesa, ali da njen rad do današnjeg dana nije doveo praktično ni do kakvog rezultata. U međuvremenu je Radnu grupu napustila većina predstavnika opozicije i civilnog društva. Pored svega što se dešava u Srbiji, ispod radara prolazi činjenica da do početka juna moraju da se održe redovni lokalni izbori u Zaječaru i Kosjeriću. Po svemu sudeći, ovi izbori će biti još jedan „praznik demokratije“ u režiji SNS.
Dubina krize
Činjenica da se poslednjih nedelja uopšte razgovara o tome da li bi parlamentarni izbori, da ih vlast raspiše u ovim okolnostima, doveli do opstrukcija od strane demonstranata govori o dubini krize demokratskih institucija u Srbiji. Ni u jednoj drugoj državi u Evropi koja ima takmičarske izbore nije do te mere narušeno poverenje u izborni proces.
U izveštaju „Stanje demokratije u Srbiji“ opisuju se i trendovi iz 2024, čiji nastavak vidimo i u prvim mesecima ove godine, vezani za brutalnu kampanju protiv civilnog društva i kritičkih medija u koju su uključeni najviši državni funkcioneri, vršenje pritiska na aktiviste njihovim zadržavanjem na graničnim prelazima, i, kao relativno novi vid represije, korišćenje špijunskog softvera. Medijski zakoni koji su doneti 2023. a koji je na papiru trebalo da dovedu bar do nekih poboljšanja, zaobiđeni su. Nov Savet Regulatornog tela za elektronske medije nije izabran a vlast je pronašla način da nastavi da finansira podobne medije kroz druge izvore, sada kada je sufinansiranje ograničeno.
Kada se svakodnevna gruba opstrukcija funkcionisanja demokratskih institucija u Srbiji sagleda iz ptičije perspektive, postaje jasno zašto je zemlja već dugo u političkoj krizi obeleženoj masovnim protestima, čiji se intenzitet iz godine u godinu samo povećava. Računica vlasti je sledeća: bolje da se suočava sa redovnim protestima nego da dopusti da se nezadovoljstvo izrazi kroz institucije, jer bi ovo drugo moglo da dovede do rušenja rejtinga. Dokle god vlast ima snage da se obračunava sa demonstracijama, računica za nju ima smisla – mada trenutni studentski protesti pokazuju da su i te snage dobrim delom potrošene.
Računica vlasti je sledeća: bolje da se suočava sa redovnim protestima nego da dopusti da se nezadovoljstvo izrazi kroz institucije, jer bi ovo drugo moglo da dovede do rušenja rejtinga. Dokle god vlast ima snage da se obračunava sa demonstracijama, računica za nju ima smisla
Kakva je budućnost Srbije sa ovakvom postavkom stvari? Treba konstatovati da kriza nije počela niti će se završiti sa studentskim blokadama – one su samo najdramatičnija faza krize do sada. Kriza će se završiti kada se obnovi makar minimalno poverenje u demokratske institucije među građanima koji su to poverenje izgubili.
Vučić zbija redove
Kada i kako će se doći do takvog razrešenja trenutno je nepoznato, jer je predsednik Vučić, čini se, rešio da zbije redove i nastavi da „gura“ kao i do sada, pa koliko traje – traje. Uz to, očigledno je da vlast smatra da postoji još jedan koncept izlaska iz krize, pored demokratskog – autoritarni. Odnosno, da represijom i zastrašivanjem dovoljno obeshrabri i suzi prostor za delanje nezadovoljnim građanima i tako postigne neku vrstu stabilnosti.
Tim putem trenutno ide vlast u Gruziji, koja se takođe suočava sa višemesečnim protestima, a tamošnje vlasti su nekoliko koraka ispred srpskih kolega. Tamo su već doneti zakoni o stranim agentima i zakoni kojima država može lakše da ućutka kritičke medije, a u pripremi je i zakon o zabrani pojedinih opozicionih stranaka. Drugim rečima, krupnim koracima se grabi ka režimu putinovskog tipa.
Kriza će se završiti kada se obnovi makar minimalno poverenje u demokratske institucije među građanima koji su ga izgubili. Kada i kako će se doći do takvog razrešenja trenutno je nepoznato
Situacija u Srbiji još nije stigla do tog nivoa što se, pored drugih faktora, može objasniti i uticajem Evropske unije, u koju su mnoge njene pristalice u Srbiji s pravom razočarane. Ipak, iako EU ne pokazuje spremnost da ozbiljnije sankcioniše vlasti u Beogradu, može se tvrditi da njen uticaj ipak sprečava da situacija postane još gora, kao u Gruziji ili Turskoj.
To ne znači da vlast neće pokušati da represivnim merama povrati kontrolu nad dobrim delom društva koji se toj kontroli otrgao. Ali, to što će pokušati, ne znači da će i uspeti.
