Šta je pravi naziv za ponašanje Aleksandra Vučića u vreme ojačanih unutrašnjih i spoljnih pritisaka na njegovu vlast, baziranih na dokazima o masovnim manipulacijama na decembarskim izborima: koprcanje priteranog u ćošak, kao što pokušavaju da prikažu njegovi politički oponenti? Ili, ipak, bravura vrhunskog manipulatora, izvedena na bitno suženom terenu?
Trenutno je, kao i obično, moguće naći argumente za obe definicije, koliko god oprečne bile, ali se nazire i mogućnost izvesnog rasterivanja propagandne magle u kojoj živimo: informaciju o tome da li Vučić i dalje vodi igru, ili povlači iznuđene poteze bez precizne ideje o sledećim koracima, mogli bismo dobiti nakon ponovljenih beogradskih izbora, najavljenih za 2. jun. Naročito ukoliko zaista ne uspe da formira vlast, što bi, prema mnogim procenama, bio nepovratni početak njegovog pada.
Sudeći čak i prema rezultatima krajnje sumnjivih decembarskih izbora, moglo bi to biti sasvim realno – s obzirom na to da su stranke vlasti tada u zbiru osvojile 411.910 glasova, a stranke opozicije 502.569 (birači su i za marionetske partije verovali da su opozicione, pa njihovi glasovi idu na taj tas). Manjinske partije na tim izborima dobile su 5.122 glasova (izvor: Demostat).
Socijalna ucena
Zato je jasno da Miloš Vučević, formalno prvi među naprednjacima, tvrdnjom „primenićemo šta možemo“, izrečenom u kontekstu priče o preporukama ODIHR za uspostavljanje boljih izbornih uslova, nije mislio na kratak rok koji sprečava potpuno otklanjanje uočenih problema. Mnogo je verovatnije da je najavio ispunjavanje samo zahteva sa „kozmetičkom“ svrhom, tako da očekivana borba za očuvanje vlasti svim raspoloživim sredstvima ne bude ni najmanje ugrožena.
Ništa što će se dešavati dalje nije unapred određeno – moguće je da bude i mnogo većih pritisaka, stoga i ozbiljnijih ustupaka. To će zavisiti od razvoja situacije i na unutrašnjem i na spoljašnjem planu.
Nemanja Todorović Štiplija
O tome, uostalom, govori nastavak grubog izbornog inženjeringa na koji ukazuju prijave građana i opozicionih stranaka, ali i (tužni) prilog TV N1 u kome smo gledali organizovan prevoz socijalno ugroženih žitelja Male Krsne u pravcu beogradskog Voždovca, uz tvrdnje njihovih sugrađana da je reč o jednoj od tura u okviru procesa migracija u izborne svrhe.
Bilo je već procena da ponovljenih beogradskih izbora ne bi ni bilo da naprednjaci nemaju spreman plan kako da ih dobiju, ali realnost pokazuje da ostvarivost njihovih namera nije više unapred garantovana. Okvir u kome Vučić i ekipa nastoje da nastave uzurpiranje svih nivoa odlučivanja o našim životima, bitno se promenio posle 17. decembra. O tome, između ostalog, govori i priča o datumu ponovnog glasanja za beogradsku vlast, koji je preko noći pomeren sa, prema predsednikovom prvobitnom objašnjenju, „zakonski jedino mogućih 28. aprila ili na Vaskrs, 5. maja“ na početak juna.
Nije to ni veliki, ni krucijalni ustupak opoziciji, ali jeste znak slabosti i sužavanja prostora delovanja vlasti. U konkretnom slučaju, pouzdanog objašnjenja kako je došlo do promene plana nema – postoje samo logika i procene analitičara, a one uglavnom govore o udruženom efektu unutrašnjih i spoljnih pritisaka.
Za značajniji ustupak neophodni su jači pritisci, ali izgleda da nema ništa od filmske priče o međunarodnim akterima koji rešavaju stvar: kako procenjuje Nemanja Todorović Štiplija, glavni urednik portala European Western Balkans, najidealniji format međunarodne istrage, „ono kako je većina medija sa obe strane medijskog spektra to i predstavila – tim stručnjaka koji bi došao u Srbiju i detaljno pretresao i analizirao sve navode o izbornim nepravilnostima, iz kojih bi proistekle precizne preporuke – u ovom trenutku verovatno nije realističan“.
Vlasti Srbije, kaže, sigurno neće dozvoliti bilo kakvu istragu biračkog spiska, upisa, pasivizacija, i svega onoga što se sa njime dešavalo u proteklih nekoliko godina. Ipak, posete stručnjaka, predstavnika Evropske komisije i Evropskog parlamenta, ali i drugih međunarodnih institucija, jesu realne i već se dešavaju. „Iako takav angažman možda neće ulaziti u detalje kakve su zagovarale pristalice međunarodne istrage, one će se bez sumnje koncentrisati na izborne uslove i predstavljaće vid ozbiljnog međunarodnog pritiska. On je posledica rezolucije Evropskog parlamenta i kontakata između opozicije i drugih institucija Evropske unije uspostavljenih nakon izbora“, kaže Todorović Štiplija.
Naravno da je vlast toga svesna i da traži način da situaciju promeni u svoju korist. Trgovinom, recimo, kao kad je, nakon dokaza o izbornom inženjeringu, dozvolila kretanje vozila sa kosovskim tablicama. Kao deo kupovine zapadne naklonosti delovao je i Vučićev susret sa Volodimirom Zelenskim u Tirani, posle koga je morao da demantuje nabujale priče o slanju srpskog oružja Ukrajini.
Marionetska desnica
Todorović Štiplija ocenjuje da je i poziv OEBS-u da posmatra lokalne izbore, zapravo, ustupak. „Ništa što će se dešavati dalje nije unapred određeno – moguće je da bude i mnogo većih pritisaka, stoga i ozbiljnijih ustupaka. To će zavisiti od razvoja situacije i na unutrašnjem i na spoljašnjem planu“, kaže.
Za opozicione birače, čak i ako se nastavi sužavanje prostora za Vučićevu vlast, biće to previše sporo i nedovoljno. Za naprednjake, navikle na potpunu kontrolu svih resursa i procesa, svaki milimetar izgubljenog prostora neprijatna je najava nove erozije.
Jedan deo teritorije već je otpao: nakon što je marionetska desnica zanemoćala, sami naprednjaci su se nakrivili udesno, usisavši u sebe najpre radikale (na prošlim beogradskim izborima) a sada, po svemu sudeći, i Zavetnike. Već podeljeni pokret Mi – glas iz naroda deluje previše rizično za dalje pumpanje, pa metod koji je koristio još Slobodan Milošević, negujući „političko strašilo“ koje njega čini prihvatljivijim, sada gubi na snazi.
To pomeranje ugrozilo je dosadašnji model širenja preko celog političkog spektra, tako da opozicioni igrači budu saterani ka ekstremima, što onemogućava njihovu saradnju. A baš u zajedništvu je najveća snaga opozicije: videlo se to na izborima i izgleda da je lekcija naučena.
Za opozicione birače, čak i ako se nastavi sužavanje prostora za Vučićevu vlast, biće to previše sporo i nedovoljno. Za naprednjake, navikle na potpunu kontrolu svih resursa i procesa, svaki milimetar izgubljenog prostora neprijatna je najava nove erozije
Saradnja dva opoziciona parlamentarna bloka (Srbija protiv nasilja i koalicija NADA) demonstrirana je u više navrata, a u subotu je, zahvaljujući ProGlasu, došlo i do nekog oblika formalizacije, u vidu potpisivanja sporazuma o neophodnim izbornim uslovima za slobodne i poštene izbore, kojim se zahteva poštovanje preporuka ODIHR-a (uz naglasak na reviziji biračkog spiska), ravnopravna zastupljenost na Javnom servisu i istovremeno održavanje izbora u Beogradu i ostalim lokalnim samoupravama. Najavljuje se nepristajanje na izbore u kratkom roku i bez izbornih uslova i traži odgovornost za izborne neregularnosti.
Podrška je, naknadno, stigla i od nekoliko vanparlamentarnih stranaka, a ubrzo je i u praksi potvrđeno da je reč o najavi širokog društvenog fronta, a ne koalicije. Već u ponedeljak, naime, SPN je izneo inicijativu koja obuhvata zahtev za formiranje posebne komisije za organizovanje izbora, u kojoj bi bili predstavnici vlasti, opozicije i civilnog sektora, sa nadzornim i izvršnim ovlašćenjima. Dugoročno, predložena je i izmena zakona, po uzoru na Severnu Makedoniju i formiranje prelazne vlade, u kojoj bi opozicija dala najmanje dva ministra – unutrašnjih poslova i lokalne samouprave.
„Opozicija je namirisala krv, isporučuje sve veće zahteve i podiže ulog“, slikovito je takav potez opisao politički konsultant Dušan Milenković. Za politikologa Bobana Stojanovića, s druge strane, poruka bi bila mnogo jača da je zahtev SPN objedinjen sa zahtevom potpisanim dva dana ranije na inicijativu ProGlasa.
Nema sumnje da će se proizvodnja opozicionog šuma nastaviti: dok naprednjaci rade na pravljenju Pokreta u koji će, između ostalih, uterati socijaliste, na drugoj strani će trajati rasprava o tome da li je bolje da opozicija nastupi u jednoj ili dve kolone, garnirana savetima da se takva odluka donosi na osnovu istraživanja javnog mnjenja. Dok naprednjaci istrajavaju na promociji Aleksandra Šapića kao kandidata za gradonačelnika, na opozicionoj strani, prema informacijama „iznutra“, ozbiljna rasprava o kandidatu nije ni počela, ali se zato javno licitira različitim imenima.
„Oni misle jednom glavom, a mi imamo dijalog“, reče nedavno Aris Movsesijan iz Pokreta slobodnih građana. I zaista – samo po sebi, opoziciono višeglasje ne mora da bude problem, ukoliko su svi učesnici svesni važnosti zajedničkog cilja i posvećeni njegovom ostvarivanju. Ako bi se opoziciji u „ljuljanju drveta neslobode“ (B. M. Mihiz) pridružio širi društveni front, čiju smo klicu videli u subotu, koprcanje reditelja aktuelne srpske drame bilo bi mnogo izvesnije.