Nikada za ovih trinaest godina naprednjačke vlasti Srbija nije izgledala normalnije nego u poslednjih pola godine. I neće biti drugačije ni na ovaj Vidovdan kada studenti planiraju još jedan veliki skup. Zašto stvari izgledaju tako? Jednostavno je, sve je počelo da se vraća u svoje prirodno stanje: uspravljeni građani su na ulici, naprednjaci u svojoj radikalskoj koži, a Vučić u krilu stranaca, čijoj podršci njegova stranka ima da zahvali skoro sve izborne uspehe.
Predugo sve ovo traje, toliko da je Srbija naučila da na površini drži utisak gotovo normalnog života svakodnevice, dok ispod sve vri. Došli smo do one tačke, do raskrsnice kada narod i režim različito vide ciljeve, a to nije ništa drugo do gubitak legitimiteta političke elite. Iza toga, prirodno, dolazi gubitak legaliteta, čemu najbolje svedoče Kosjerić i Zaječar u kojima su naprednjaci, po ko zna koji put, pokušali da opljačkaju građane. Ali, ta priča ni izbliza nije okončana. Opet, nije da je režim pregažen u ova dva ogledna primera raspoloženja naroda, osvojilo se nešto glasova, ali daleko od onog što je predsedniku Srbije potrebno da ostane ono što je bio.
I to je ono što se u politici naziva kontratrendom – birači koji su napustili suverena, prethodno ga više od decenije izvikujući na vlasti, nikada se više neće vratiti. Drugim rečima, ne radi se o tome da je Vučić baš toliko slab, problem je što nikada neće biti jači. Možda i „preživi“ još neko vreme, ali će morati da se bavi spasavanjem sopstvene glave i neće biti na korist ni sebi, ni strancima. Vrata tvrđave su razvaljena, i dok „varvari“ ne nahrupe, ostatak družine reži na one koji dolaze da se naplate za deceniju i kusur poniženja, glupavo verujući da njihov gospodar ima rešenje za svaku situaciju. Uostalom, zar Ćacilend nije dobar primer razorene režimske tvrđave.
Otuda se predsednik užasne na svako pominjanje izbora, a baš to će Srbija od njega tražiti na Vidovdan. Šta se to dogodilo pa Vučić, koji je i na najmanje gibanje nudio izbore, sada traži nekakve prozore kako bi pobedio u Beogradu i Novom Sadu u kome ne sme da raspiše ni glasanje za mesne zajednice? I otud, u nedostatku bilo kakve izlazne strategije, opet slušamo izlizanu, idiotsku matricu o nasilju koje studenti spremaju za Vidovdan dok, kao i 15. marta, naoružavaju ono malo kriminalnog ološa koji se „napunio“ za naprednjačkog vakta, pale zvučni top, gaze po ulicama i lome kosti studentima. I šta, naposletku, može da očekuje vlast koja budućnost svoje zemlje naziva nacistima i teroristima?
Sve je počelo da se vraća u svoje prirodno stanje: uspravljeni građani su na ulici, naprednjaci u svojoj radikalskoj koži, a Vučić u krilu stranaca, čijoj podršci njegova stranka ima da zahvali skoro sve izborne uspehe
Otuda će Srbijom na Vidovdan hoditi dva sveta. Svet građanske i narodne Srbije, koji traži odgovor na pitanje: kako ste od države načinili partijsku prćiju? A takvo pitanje najbezbolnije je postaviti na izborima. S druge strane, koračaće svet ogrezao u korupciji i udobnom životu. I biće to susret većinske, pristojne Srbije koja odbija da ćuti i razobručene, nametljive manjine koja pokušava da spasi oteti plen. A u tom odmeravanju agresivna manjina će se sudariti sa realnim životom. Ako hoćete, biće to konfrontacija režima sa normalnošću, pa iako vlast nema nikakve namere da kreira promene, one će se dešavati uprkos njoj.
Jasno je da u svemu tome nema nikakvog racionalnog postupanja režima, pre bi se moglo govoriti o reakciji na nervnoj bazi iz koje proviruje puki instinkt za preživljavanje. Zato sada, suočeni sa izvesnošću odlaska na marginu, argumentima uličnog siledžije pokušavaju da nateraju izmrcvarene građane da poveruju da im je potrebna dodatna doza naprednjačkog raja.
Zbog toga i jeste važno šta ćemo videti na Vidovdan.
