Sveti Vid (ili Vitus, ponegde Gi ili Gvido) bio je ranohrišćanski mučenik rodom sa Sicilije s kraja trećeg i početka četvrtog veka. Drevno predanje kazuje da je još kao dečak stradao zbog svoje posvećenosti Hristovoj veri; da je uhapšen od rimskih vlasti, zatim odveden u Rim i tamo bačen u kotao sa kipućim uljem u vreme progona hrišćana pod carem Dioklecijanom, a na desetak godina od Milanskog edikta cara Konstantina kojim je hrišćanstvo ozakonjeno. Mošti su mu bile sahranjene u Parizu, kasnije u jednom nemačkom samostanu. Slave ga istog dana 28. juna i rimokatolici i pravoslavni. Praška katedrala je njemu posvećena, svetac-zaštitnik je grada Rijeke u Istri. Nekoliko toponima u Dalmaciji nosi njegovo ime.
Mnogi ga kod nas mešaju, to jest poistovećuju, sa staroslovenskim božanstvom Svetovidom, mada, istorijski gledano, takva asocijacija nije utemeljena. No, nije to jedini primer opšte zbrke koja ovde vlada decenijama. I u pogledu istorije, i u pogledu istine.
Nacionalni mitovi i istorijske prekretnice
Dakle, Sveti Vid pripada svim hrišćanima. I zapadnim, i istočnim i reformisanim, podjednako. Moglo bi se zaključiti da on spada u one univerzalne evropske simbole identiteta, uostalom kao i samo hrišćanstvo, iako, strogo posmatrano, ono nije rođeno u Evropi već, zna se, na Bliskom istoku, i to u Judeji, tadašnjoj rimskoj provinciji. Doduše, u potonjem razvoju, hrišćanstvo je uzelo korena i maha prevashodno među Evropljanima šireći se u svim pravcima.
Mi Svetog Vida, usled puke sličnosti reči, vezujemo za čulo vida. Tako je u srpskoj tradiciji Sveti Vid pokrovitelj i vidovitih i slabovidih. U zapadnoj tradiciji, dočim, on je čuvar siromašnijih duhom i duševno obolelih.
Na Vidovdan 1389. izgubili smo Kosovo u teritorijalnom smislu. Povratili smo ga 1912. Ali ga nismo inkorporirali, nismo ga posrbili, nismo ga u istinski svoje načinili. Tamo, u ogromnoj većini, žive ljudi koji neće sa nama
U pamćenju Srba, naravno, Vidovdan se poklapa sa bitkom protiv osmanskih Turaka na Kosovu polju 1389. Zahvaljujući usmenoj, narodnoj književnosti i predanom radu Vuka Stefanovića Karadžića na njenom sakupljanju i objavljivanju, ovaj događaj je pretvoren u središnji nacionalni mit. I ovde, međutim, u narodnim pesmama, religijsko se kombinuje sa istorijskim. Motivi, izdaje, osvete i mučeništva u sudbinskom porazu, vuku poreklo iz hrišćanskog i prethrišćanskog doba. Nacionalno je u srpskoj epskoj poeziji gotovo uvek u službi univerzalnog principa. Nikad obratno.
Obeležavanje Vidovdana kod Srba je relativno novijeg datuma. Pet stotina godina od Kosova (1889) organizovano je kao dan žalosti s parastosom u kruševačkoj crkvi Lazarici. U crkveni kalendar uvršten je tri godine docnije, 1892.
Srpska epika se, uporedo s mitom o boju na Kosovu, odlikuje i veoma razuđenom legendom o srednjovekovnom div-junaku, domaćoj verziji Viljema Tela ili Robina Huda. Razume se, reč je o Marku Mrnjavčeviću. Kraljeviću Marku. Međutim, ni u slučaju kneza Lazara i njegovih velmoža, ni u slučaju Kraljevića Marka, teritorijalna odrednica nije bila presudna. Taj doživljaj nacionalizma prvenstveno definisan prostranstvom (Kosovom i Makedonijom) takođe je plod modernog doba. Pojmovi pravde i pravdoljubivosti, moralnog imperativa i novozavetne poruke, po pravilu se nalaze u prvom, ako ne i jedinom, planu. Kosovskih mesta i gradova ima i u pretkosovskom ciklusu, i opet bez izražene teritorijalnosti u smislu nacionalnog definisanja Srba kao naroda.
Milošević je besomučno eksploatisao maglovitu predstavu većine srpskog stanovništva o Kosovskoj bici. I ta poturena mantra daje pogubne ishode do dana današnjeg. U to ime vođeni su ratovi devedesetih, u krvi se raspala Brozova Jugoslavija
Sarajevski atentat na austrougarskog prestolonaslednika nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu odigrao se, svima je poznato, na Vidovdan 1914. Zanimljivo je, i indikativno, da je u fokusu zaverenika iz Mlade Bosne i njihovih beogradskih mentora iz tajne organizacije Ujedinjenje ili smrt (Crna ruka) bio upravo na Bosni i Hercegovini i srpskim aspiracijama prema toj, u onom periodu, habsburškoj pokrajini (okupiranoj na osnovu slova Berlinskog kongresa 1878, anektiranoj jednostranim aktom Beča, 1908), a ne ka jugu, Kosovu i Makedoniji. Ove dve oblasti već su bile u sastavu Kraljevine Srbije posle balkanskih ratova i mirovnih sporazuma u Londonu (1912) i Bukureštu (1913). Srodnost mladobosanaca sa Macinijevom Mladom Italijom i mladoturskim pokretom svakako zaslužuje pažnju istoričara koji se bave uporednom istoriografijom.
Uostalom, slično vredi i za italijanske karbonare i Apisove crnorukce. Nacionalizam je, tokom devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka bio, van svake sumnje, dominantna ideologija. Nacionalna ujedinjenja Nemaca (1871) i Italijana (1870) ne samo što su dramatično izmenile sliku Evrope, nego su i bila uzor i ideal svim manjim evropskim narodima, uključujući i Srbe. Postoji potpuna podudarnost, i hronološka i idejna, između grčke Megale idea (plan za objedinjavanje svih grčkih zemalja sa grčkom maticom u jednu državu) tadašnjeg premijera Joanisa Koletisa i Načertanija Ilije Garašanina. Oba dokumenta doneta su 1844. godine.
Rezolucija Informbiroa kojom je Komunistička partija Jugoslavije isključena iz ove organizacije komunističkih partija pod sovjetskom kontrolom, takođe je doneta 28. juna 1948. iako komunizam nikakve dodirne tačke nema ni sa Svetim Vidom, ni sa Kosovskom bitkom, ni sa Principovim kuršumima. Koincidencija ili namera? Zaključak prepuštam poštovanom čitaocu. Datum, ipak, ostaje zabeležen.
Zloupotreba istorije
Upotreba Vidovdana i kosovskog mita u Srbiji krajem osamdesetih godina prošlog stoleća i kasnije potpuno je odvojena i drugačija priča. Da li bi, može biti, prikladnija reč bila – zloupotreba? Vidovdan te 1989, u režiji tadašnjeg (komunističkog) predsednika Srbije, Slobodana Miloševića, više nije bio dan žalosti. Preokrenut je u pagansku, hirovitu, orkestriranu, predstavu na Gazimestanu s govorom koji je počinjao ovako: „Drugarice i drugovi…“
Simbolika 28. juna prešla je dugačak put od jednog do drugog političkog pola. Od Miloševićeve petokrake 1989, do opozicionog protesta 1992. Glavni zahtev tog Vidovdana bio je ostavka predsednika Srbije
Jednu propalu ideologiju trebalo je zameniti novom kako bi se očuvala gola vlast i režim na njoj sazdan. Umesto bratstva i jedinstva naroda i narodnosti iskorišćena je, i besomučno eksploatisana, maglovita predstava većine srpskog stanovništva o bici od pre šest vekova. I ta smišljeno komponovana i poturena mantra daje svoje pogubne ishode do dana današnjeg. U to ime vođeni su ratovi devedesetih, u krvi se raspala Brozova Jugoslavija. Svaka jugoslovenska republika stekla je državnu nezavisnost i međunarodno priznanje. Na sigurnom putu prema tom cilju jeste i Kosovo na kojem je preostalo jedva stotinjak hiljada Srba, dok srpskog barjaka više nigde nema. Ali oprobana mantra i dalje deluje.
Godine 1992. održan je sedmodnevni sabor na platou ispred zdanja Narodne skupštine u Beogradu, ovog puta pod okriljem Demokratskog pokreta Srbije. Simbolika 28. juna prešla je dugačku razdaljinu od jednog do drugog političkog pola. Od Miloševićeve petokrake 1989. do opozicionog protesta protiv istog tog Miloševića. Glavni zahtev tog Vidovog dana bio je, gle čuda, ostavka predsednika Srbije. Mesec dana ranije, tek sklepanoj Saveznoj Republici Jugoslaviji, uvedene su sankcije rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Milošević i srpsko-crnogorski provizorijum koju je stvorio, označeni su kao svetska parija. Rezultat vidovdanskog sabora bio je polovičan. Predsednik Srbije nije podneo ostavku, ali su izbori održani u decembru 1992. godine. Na čelo SRJ postavljen je Dobrica Ćosić, dok je predsednik vlade postao američki biznismen Milan Panić. Sva vlast je, očekivano, ostala u Miloševićevim rukama. Vidovdansko znamenje, međutim, više nije bilo režimska ekskluzivnost. Sad su i njegovi politički protivnici pretendovali na njega s jednakim, ako ne i većim pravom. Igra simbolima i mitovima se nastavljala. Bez istinskog smisla i sadržaja.
Dve fiksacije
U stvari, dve nacionalne fiksacije, Kosovo i Vidovdan, stopljene su u jednu. Običan svet, svom uprošćenom i izbledelom znanju o sopstvenoj prošlosti, lako se identifikovao sa ovom fabrikovanom istorijskom predstavom. O onom toliko karakterističnom, i ironičnom, obrtu, oni koji su bili najodgovorniji za odvajanje Kosova od Srbije, namah su postali najveći branioci Kosova unutar Srbije. Oni što su širili floskulu o bratstvu i jedinstvu, namah su postali nosioci etničke netrpeljivosti. Zaslepljujuća matrica se nije promenila. Promenio se jedino predznak. Nacionalno je zamenilo internacionalno. Srpsko je zamenilo jugoslovensko. Ali, istinski karakter autoritarnosti i antidemokratičnosti još uvek je gospodario našom kolektivnom svešću. Do danas. Jedan čovek, jedna partija, jedna nacija. Neprikosnovena tapija na istoriju i istinu.
Hoćemo li ovog Vidovdana izabrati budućnost i otvoriti dveri svetlije sutrašnjice? Ovo je naša velika prilika. Iskoristimo je
Začaran vidovdanski krug zatvorio se 28. juna 2001. Naime, tad je Slobodan Milošević, pošto je bio u pritvoru od 31. marta, najzad isporučen Međunarodnom tribunalu za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji na osnovu optužnice za teške prekršaje protiv humanosti i za zločinačko udruživanje. Oni koji su ga konačno pobedili na izborima i potom zbacili s vlasti, na kraju su ga poslali u Hag. Počeo je manipulacijom Vidovdanom, završio je na dan te svoje zlokobne manipulacije. Tačno dvanaest godina docnije.
Boje optimizma
I sad smo ponovo uoči jednog velikog događaja zakazanog na dan Svetog Vida. Onog mladog Sicilijanca što je 303. pogubljen zarad svoje nepokolebljive vere u Isusa Hrista. I tim činom za sebe osigurao mesto u besmrtnosti.
Poturena nam je ta naopaka predstava stvarnosti i nas samih u njoj. Materijalnost nam je jača od značenja, teritorija od spomena, zemlja od zaveta. Na taj Vidovdan 1389. izgubili smo Kosovo u teritorijalnom smislu. Povratili smo ga, rekoh, 1912. Ali ga nismo inkorporirali, nismo ga posrbili, nismo ga u istinski svoje načinili. Tamo, u ogromnoj većini, žive ljudi što neće s nama. Nikad nisu ni hteli. I drugi, moćniji i brojniji od Srba, gubili su područja i imanja za koja su posedovali Gruntovni list. Mi smo i dobijali i gubili. Takav je život.
Šta nam uistinu poručuje narodni pevač onom mišlju po kojoj je Lazar izabrao carstvo nebesko namesto carstva ovozemaljskoga? Ne poručuje li nam da je pusto tle prolazno i efemerno? Da postoji viša vrednost, viši smisao? Da postoji duhovnost i sećanje, dostignuća, tragovi našeg postojanja? Da su ta dostignuća i ti tragovi jedini u vijek vijekova i da ih samo zaborav može izbrisati?
Hoće li predstojeći Vidovdan biti dan radosti koji će odagnati našu vekovnu ožalošćenost? Hoće li sutrašnja pobeda prekriti sve naše prethodne poraze? Hoćemo li ovog Vidovdana izabrati budućnost i otvoriti dveri svetlije sutrašnjice? Sutrašnjice u kojoj će sve biti poređano u redu kako nama kao narodu priliči? Hoćemo li od ovog Vidovdana računati vreme obojeno optimizmom i bojama uspeha? Uspeha i prosperiteta? Pa, za Boga miloga, Srbija je svoj procvat doživela posle Kosovske bitke, u doba despota Stefana Lazarevića. I kulturni, i duhovni, i politički.
Opasno je samozavaravanje. Zablude i opsenarstvo. Opasno je sanjati neostvarive snove i uludo trošiti snagu. Što je bilo bilo je.
Vidovdan 2025. je naša velika prilika. Iskoristimo je i dokažimo da znamo šta hoćemo i kako ćemo do tog cilja stići.
Umemo mi to. I umemo i možemo. Ubeđen sam.
