U tragičnom nizu događaja koji se ubrzano smenjuju poslednjih meseci, promiču nam važni znaci koji pokazuju intenzitet razorenosti društva kao posledice lične vlasti Aleksandra Vučića i zahteva za bespogovornom poslušnošću. Fizičko nasilje koje je preplavilo politički i društveni pejzaž ove zemlje samo je očigledni deo represije. Mnogo pogubniji je onaj koji se desio po dubini – u ljudima. Iz te pukotine zjapi slika moralnog i ljudskog sunovrata na kojem počivaju ovakvi sistemi. Kao u knjizi Orhana Pamuka Dževdet beg i njegovi sinovi, režim se drži na ljudima roblju, odgajanim za pokoravanje, za strahovanje i utapanje u zajednicu, na onima koji nisu napredovali ličnim zalaganjem, suprotstavljajući se, nego pokoravanjem, ulaskom pod zaštitu drugog, robovanjem.
„Radio sam 30 godina u policiji, i zanimljivo je da me niko nije pozvao od ljudi sa kojima sam radio, od ministara, tužilaca, kolega… Samo da pitaju kako mi je sin. Užasnut sam da je strah preovladao ljudskost i ako je to bio cilj režima, onda su postigli cilj“, svedočio je za Radar policijski general Bogoljub Živković posle brutalnog napada na njegovog sina Petra, studenta Pravnog fakulteta, zbog čijeg je učešća u protestima i on prevremeno penzionisan.
Jednom, davno, pitala sam disidenta Milovana Đilasa šta mu je bilo najteže iz vremena političkog otpadništva, a on je rekao: „To što godinama niko nije pozvonio na moja vrata.“ Taj strašni muk dojučerašnjih prijatelja i kolega najbolje opisuje sistem koji ubija ljudskost. I što je njegov epicentar bliži, to je magnituda porobljavanja i služenja snažnija. Zato Bogoljuba Živkovića nisu zvali dojučerašnji prijatelji. Zato ministra Zlatibora Lončara ljudska i medicinska etika nisu obavezivale da se bar kao lekar zainteresuje za razbijenu glavu studenta Petra Živkovića. Njegova uloga je sada da u kolica smesti novu političku zvezdu Miloša Pavlovića, dramatizuje njegove „povrede glave, grudnog koša, leđa“ i ponovi zadatu kvalifikaciju o fašizmu studenata blokadera. To što možemo da nađemo vezu između njegovog minulog rada, hipoteke sa kojom je ušao u politiku i činjenice da po ko zna koji put zloupotrebljava medicinske ustanove i etiku, samo dokazuje očiglednost političkog kanibalizma aktuelne vlasti. Naravno da njima nije stalo ni do tog nesrećnog mladog studenta medicine Miloša Pavlovića. Ni do njegove profesionalne i ljudske sudbine i buduće reputacije. Zgrabili su ga kao simbol, kao malj kojim mogu medijski da vitlaju ne mareći uopšte za to kakva će biti budućnost mladog čoveka koji je gurnut u konfrontaciju sa kolegama i profesorima. Kao što je, uostalom, i poslat u vatru, u Studentski grad iz Pionirskog parka koji je za sve ostale studente postao zabranjeni grad.
Naravno da vlastima nije stalo ni do tog nesrećnog mladog studenta medicine Miloša Pavlovića. Ni do njegove profesionalne i ljudske sudbine i buduće reputacije. Zgrabili su ga kao simbol
Na različitim nivoima isti tretman ima i ministar Ivica Dačić. Ponižavajući je način na koji ga uključuju u program tabloidne televizije da komentariše tajne policijske snimke koji su pre njega stigli na ekrane, pa ga opominju na pretnju predsednika države upućenu policiji da će biti smenjeni svi koji neće da hapse. I onda policija, po toj naredbi, krene u masovno hapšenje studenata, kako bi glavni naručilac svekolikog nasilja bio zadovoljan.
Očigledno je da je masovnim hapšenjem studenata vlast pokušala medijski da pokrije i spreči reakcije zbog praćenja i razbijanja glave sinu bivšeg generala policije. Ali, zastrašivanje ovoga puta nije namenjeno samo pobunjenim građanima, nego i ljudima iz sistema. Jer, znaju oni da uprkos pognutim glavama, možda baš u policiji, tinja otpor. Ima znakova. A i taj pelcer su zasadili studenti u pobuni.
