Ponestaju očigledno Aleksandru Vučiću instrumenti za proizvodnju podrške. Isprobao je poslednjih meseci sve što je bilo na repertoaru, od potkupljivanja do prebijanja, ali rezultat, po svemu sudeći, izostaje. Kruni se ubrzano tlo pod tronom, a otpor režimu ne posustaje. Naprotiv! Srbija se, izgleda, umiriti ne može.
I šta da radi politički veteran, oblikovan u vreme kad su njegovi idoli u krvi iscrtavali granice Karlobag, Karlovac, Virovitica, kad mu ponestane municije, nego da se dohvati ratne trube. Jer zna iz iskustva, mržnja je na Balkanu najjače pogonsko gorivo, a vladanje podelama i sukobima ovde je uvek davalo rezultat. Pa, možda se i njemu posreći da zametne kavgu i da na tome politički profitira kao spasilac i pomiritelj. Kresnuo je šibicu ne bi li se na toj vatrici zagrejala srca junačka i zbili redovi oko vođe.
Zna Vučić iz iskustva da je mržnja na Balkanu najjače pogonsko gorivo, a da je vladanje podelama i sukobima ovde uvek davalo rezultat. Pa, možda se i njemu posreći da zametne kavgu i da na tome politički profitira
„Otadžbina nam je napadnuta. Imamo neprijatelje i spolja i iznutra. Hajde svi da branimo državu. Ne postoji ništa važnije od otadžbine!“, izgovorio je ovih dana. Te njegove reči kao da su doplovile iz vremena kad je crveno-crna koalicija vukla srpski narod u besmislene ratove iz kojih je, uz mnogo žrtava, izlazio poražen i ponižen. Šef države je odlučio da se igra tom vatrom, samouveren da ovog puta može da je kontroliše i usmerava. Iskoristio je važne datume i obeležavanja oko kojih i inače lako proključaju naše kolektivne frustracije i nedovršena istorija. Traumatični trenuci su za ovakvu vlast šansa da se podgreje razarajuću mržnja koja donosi podršku, a nisu prilika za samorefleksiju i istinski pijetet.
Zato su povodom obeležavanja godišnjice Srebrenice tražili izdajnike roda svoga isterivanjem razlike između strašnog zločina i genocida i vređali one koji su iz Srbije otišli u Potočare da se poklone senima nevinih žrtava. Još je veća histerija povodom obeležavanja trideset godina „Oluje“ i masovnog egzodusa srpskog stanovništva. Pregrejane nacionalističke emocije uvek pojačavaju ekstremizaciju koja, očigledno, Vučiću sada treba. Zato poručuje Srbima da se ovih dana uzdrže od odlaska u Hrvatsku gde bez obzira na sva huškanja oko sto hiljada građana Srbije letuje, a preko deset hiljada radi sezonski. Kad bi još virus nacionalnih podela ugrozio jedinstvo pobunjenih, bio bi to pun pogodak cele akcije vlasti. Ali izgleda da strategija proizvođenja konflikta i podela među protestantima ne daje više rezultate. Uzalud se Vučić ponadao da će jedna neadekvatna nacionalistička psovka u Pazaru, kroz koju je želeo da podvede sve što se tamo događalo, da unese seme međunacionalnog razdora. Ali ipak ne prestaje da upire prstom na one koji „hoće da zgaze Srbiju i da je oslabe“.
Nacionalizam nije ljubav, to je kolektivna i pojedinačna paranoja, manija gonjenja koja razvija bes i osećanje povređenosti, davno je zapisao Danilo Kiš. Upravo ta emocija je režimu sada potrebna. Sentiment ugroženosti koji homogenizuje. Neprijatelj koji vreba, spolja i iznutra, sa Zapada, od „blokadera“ i iz delova sistema. Treba mu zbunjen, dezorijentisan narod koji je zaglavljen u sopstvenom blatu, koji ne stiže da misli nego samo da sluša šta mu vlast servira. U protivnom biće prezren kao onaj seljak iz okoline Žitorađe koji je Vučiću rekao da otkad su oni na vlasti sve su preorali, ni vode, ni hitne pomoći nemaju. Ne želi predsednik države takav srpski narod, nego samo onaj koji mu se pokorava. Ne želi on građane koji traže način da izađu iz metafore o balkanskom karakazanu ili buretu baruta, jer zna da u takvom svetu nema mesta za predsednika kakav je on.
