Ne znam koliko ste pratili, ali prošle godine je bio veliki štrajk pisaca ovde u Americi. Pored standardnih zahteva – bolje zdravstveno, više para itd. – izdvojio se jedan, jako zanimljiv. Pisci su, naime, eksplicitno rekli da ne žele da popravljaju veštački integrisane tekstove.
Šta to znači? Producent, na primer, ima ideju da snimi film o papagajima, hemijskim olovkama i mladoj konobarici. Jasno mu je da ne zna da piše, ali ne bi da plati pisca. Producent ubaci u kompjuterski program elemente i dodatna uputstva: „Želim romantičnu akcionu komediju sa ova tri elementa i sve to u 150 strana.“ Kompjuter za manje od minut izbaci scenario od 150 stranica.
Problem je samo što scenario nije dobar, a na nekoliko mesta čak je i apsurdan. Onda producent pozove profesionalne pisce da mu poprave scenario. To se događalo zadnjih nekoliko godina.
Gde je problem, verovatno se pitate. Pa u tome što pisce, koje pozove da mu poprave scenario, plaća kao „popravljače“ a ne kao kreatore, pa ih samim tim isključuje iz autorskih prava, a u slučaju da scenario dobije neku nagradu, nagradu uzima producent, kao vlasnik autorskih prava i kao vlasnik kompjutera.
Zašto su neki filmovi poslednjih godina površni i glupi
To bi mogao biti odgovor zašto su neki filmovi poslednjih godina površni i glupi. To bi bilo isto kao kad bih na salveti nacrtao kuću i onda pozvao arhitektu da mi je sazida. Plaćam ga samo kao šefa gradilišta, a ne kao projektanta i ako kuća dobije nagradu za dizajn ja uzimam nagradu. Moja salveta – moja nagrada.
Džordž Lukas je pričao kako su u ono vreme neki ljudi znali kako da naprave novac, a neki ljudi su znali da prave filmove. I kada su investitori želeli da zarade u filmskom biznisu, zvali bi ljude iz filmskih škola da im prave filmove. Sad čovek koji se obogatio misli da je i pesnik. Neron i Kaligula su patili od sličnih zabluda
Džordž Lukas je povodom toga probao da poredi neka prošla vremena. Pričao je kako su u ono vreme neki ljudi imali novac i znali kako da ga naprave, a neki drugi su znali da prave filmove. I kada su investitori želeli da zarade u filmskom biznisu, zvali bi ljude iz filmskih škola da im prave filmove. Oni su bili biznis deo operacije, a kreativci su bili kreativni deo. Sad čovek koji se obogatio misli da je i pesnik. Neron i Kaligula su patili od sličnih zabluda.
Posle skoro četiri meseca, štrajku se pridružio i SAG, Sindikat glumaca, igrača, pevača i svekolikih izvođača. Počelo je sa pričom da producenti žele da skeniraju statiste prvog dana u kostimima i da ih puste kući, a da mogu da ih koriste zauvek, u svim budućim projektima dok god ovo naše Sunce sija. U američkom pravu, ako nešto jednom prođe to postaje zakon (presedan).
Niko, naravno, nije bio zabrinut za statiste, mada su i oni ljudi. Onda su shvatili da to isto može da se desi i velikim zvezdama, pa su se i oni sami uključili, Tom Kruz, Švarceneger… Čak i ja. Jer, po tom principu, šta sprečava producenta da u njegovom filmu o hemijskim olovkama, mačkama i devojci konobarici, zapravo sve uloge igra Tom Kruz, a da Toma niko ništa nije pitao. I naravno, nije ništa platio.
Zamislite da Tom Kruz reklamira jetrenu paštetu ili političku partiju
Ako se sećate, tada su društvene mreže bile poplavljene Švarcenegerom u svim mogućim varijantama: igra ko trbušna plesačica, vozi monocikl po cirkusu… Deluje bezazleno, ali nije. To je neki čovek, njegovo lice, glas i stil govora i dužni ste da dobijete njegov pristanak da ga koristite. Zamislite da Tom Kruz reklamira jetrenu paštetu ili političku partiju? Štrajk je trajao 150 dana. Potpisan je privremeni ugovor na tri godine. Ovo je treća godina i iduće nas čeka nova borba. Kompjuter postaje sve bolji, a mi sve umorniji.
Bio sam na jednoj prijatnoj sedeljci kod nekih poznanika koji imaju kuću na Malibuu. Sa terase se vidi okean. Prava kalifornijska zabava. Ljudi sa čašama vina, organske i zdrave grickalice po stolovima, šareni svet nasmejanih. Među njima i ja. Pita me neka gospođa kad je čula da pričam srpski: „O pa vi ste naš… čime se bavite?“
Nema goreg pitanja za jednog glumca. „Ja sam poznati glumac iz Beograda“, kažem joj. Ona se izvinjava što me ne prepoznaje, kaže da ne gleda filmove i serije, ni strane ni domaće, pa je to verovatni razlog. Mi smo u svetskom centru filmskog i televizijskog biznisa, a ona sve to ne gleda? Pitam je onda čime se bavi ako živi u Kaliforniji, a ne gleda filmove? Kaže da je kompjuterski naučnik. Zaboravio sam da ima čuvena Silicijumska dolina ovde u Kaliforniji. Gospođa nastavlja priču kako je bila kompjuterski naučnik, ali odskora se bavi isključivo AI. Uverava me kako je veoma značajan proboj napravljen na tom polju i objašnjava kako su strašno uzbuđeni oko svega što se događa.
Dragi programeri i kompjuterski naučnici, vi imate samo šešir a ne pesnika, ništa novo ne zna taj vaš Šekspir da napiše, on nije kreator, on je kolažista. U najbolju ruku slabi dadaista! U šeširu je konačan broj reči, nema novih stihova i ničeg originalnog
„O pa baš lepo“, kažem ja, „štrikate li glumce u tom vašem AI“? „Štrikamo?“ Moj sleng je preintenzivan za kompjutersku naučnicu. „Mislim, da li pravite glumce, to sam hteo da pitam“. „Mogli bismo“, reče kao iz topa. „Treba samo da te skeniramo i da malo pričaš jedan dan i to je dosta da mašina sama nastavi dalje.“ Kažem joj da sam snimio 40 filmova, 40 TV serija i siguran sam da na internetu ima najmanje pet sati mojih intervjua. „E pa, onda nam ti i ne trebaš. Mašina onda može sve sama.“
Ja sam potpuno nem. Ne znam šta da mislim o tome, da im ja ne trebam. Kaže ona, sad smo pravili Šekspira, gde je u mašinu uneto sve što je ikada Vilijam napisao, baš sve, i pisma i soneti i drame… Ti možeš da kažeš Šekspir-mašini: napiši mi sonet o glumcu koji nam nije potreban i on će to za 10 sekundi da izvede i ličiće na Šekspirov stil. Možeš čak i da kažeš: želim da prva reč bude, recimo, drvo. Kompjuter ti daje opcije koja reč je u kom procentu u svim Šekspirovim delima išla posle reči drvo. Pa ti biraj.
Veštačka inteligencija samo složenija varijanta dadaizma
Ne znam zašto osećam bes? Šta sam ja Šekspiru i on meni da ja za njim plačem? Zbunjen sam, osećam potrebu da se svađam, jer ljudi koji ne gledaju filmove, ne idu u pozorište, imaju mašinu Šekspira. Što baš njega, što nisu nekog programera ili naučnika? Iseckali su sve reči koje je čovek napisao, izanalizirali i sad oni pišu kao on? Sine mi. Čekaj, kažem ja, pa to je kao dadaistička poezija. Sećate se? Dadaisti, avangardni umetnički pokret u vreme Prvog svetskog rata. Dadaisti su se bunili protiv razuma i buržoaske umetnosti?! Oni bi isekli sve reči iz pesme, zatim bi ih ubacili u šešir i vadili u novom redosledu i na taj način dobijali novu pesmu. Kompjuterska naučnica potvrđuje: pa da, samo što je kompjuter složeniji i zna da ne može da ide, recimo, veznik na veznik. Ja joj kažem da je Tristan Cara, jedan od osnivača dade, umeo da baš od toga napravi najzanimljiviji deo pesmi, na primer: ILI…ALI?
Ne znam zašto osećam bes? Zbunjen sam, osećam potrebu da se svađam, jer ljudi, stručnjaci za veštačku inteligenciju, koji ne gledaju filmove, ne idu u pozorište, imaju mašinu koja imitira Šekspira
Nisam joj jasan. Kažem ja njoj: „Dragi programeri i kompjuterski naučnici, vi imate samo šešir a ne pesnika, ništa novo ne zna taj vaš Šekspir da napiše, on nije kreator, on je kolažista. U najbolju ruku slabi dadaista! U šeširu je konačan broj reči, nema novih stihova i ničeg originalnog. Podsetio bih vas da je Vilijam izmislio dosta reči i izraza koje se i danas koriste u engleskom.“
Osetila je da sam ljut i uvređen. Nismo dalje razgovarali. Jasno je meni da ne možemo vratiti duh u bocu i ja delim entuzijazam kompjuteraša u vezi s novim mogućnostima, ali nek traže lek za rak ili rešavaju saobraćajne gužve, a ne da sempluju Šekspira. To jest da ga dadaišu.
Kompjuter je divna alatka, ali ne može biti zamena za kreativnost i ljudsku misao
Skoro svi školarci koriste mašinu za eseje, bar kao početnu strukturu, i ja mislim da je kompjuter divna alatka, ali ne može biti zamena za kreativnost, za ljudsku misao. Kompjuter ne želi da piše pesme, mi moramo da ga nateramo i da mu damo instrukcije. Kompjuter koji postane pesnik će se propiti, praviće skandale kao što umetnici rade i neće hteti da nas sluša. Boleće ga život pa će morati da piše pesme.
Kompjuter ne želi da piše pesme, mi moramo da ga nateramo i da mu damo instrukcije. Kompjuter koji postane pesnik će se propiti, praviće skandale kao što umetnici rade i neće hteti da nas sluša
U Čehovljevom komadu Tri sestre, sve vreme sestre govore: „Idemo u Moskvu! Idemo u Moskvu!“ Naravno, nikada ne odu iz svog malog mesta. U tome je drama i komedija i paradoks ljudskog postojanja. U kompjuterskom komadu one bi otišle u Moskvu. Jer, ako kažeš idem, onda i odeš. Kompjuter radi na principu: ako – onda, a ljudi su čudna voćka, složenija i jednostavnija od bilo kog programa. Kod čoveka je: ako – možda – što – neka…
Teško će to kompjuter da razume, kad i mi sami jedva slutimo. U krajnjoj liniji kompjutere prave ljudi. Još uvek verujem da AI možemo da koristimo kako bismo poboljšali naše živote, a ne da bismo izbegli da platimo umetnike. Da nam budu alati i asistenti, a ne zamena za talenat i veštinu. Kažu da je Šekspir rekao: „Nije dobro kad te glumci ogovaraju.“ Evo, prvi sam počeo i dodatno bih i parafrazirao njegovu misao – neće da valja ako gladni glumci krenu da lome kompjutere.
