Ovaj iskaz predstavlja simptom promene u raspoloženju dojučerašnjih koalicionih partnera SNS-a, ali i silnih oportunista koji su i danas sasvim dobro uklopljeni u režim bivšeg radikalskog genseka. Srpska napredna stranka je uspostavila monopol nad životom i smrću, jer su oni maja 2012. poverovali da je Vučić postao nešto „drugo“. Od tog doba, ono što je Vučić prethodno bio ostalo je godinama skriveno pred njihovim očima, da bi se odjednom, usled masovnih studentskih protesta, objavilo pred očima ovih slabovidih režimlija – kao sav užas koji je rebrendirana Srpska radikalna stranka u liku Srpske napredne stranke, proizvela u recentnoj prošlosti. Nisu tu u pitanju samo pronevereni milioni, čak ni onih 115 miliona dolara, koji su ukradeni na samo jednom naprednjačkom poslu ugradnje, odnosno rekonstrukcije pruge Subotica – Novi Sad, već su u pitanju ljudski životi građana Jugoslavije tokom devedesetih, naposletku i Srbije, koja odavno već plaća danak u krvi radikalima, za svaki novi dan života.
Kontinuirano osvešćivanje korisnika režima teče paralelno sa batinaškim akcijama naprednjačke vlasti. Oseća se nešto divlje u zraku što ubrzava proces promene. Njeni vesnici su ljudi koji su kapitalizovali svoje političke biografije na najbolji mogući način. Vrh tog ledenog brega su Vuk Drašković, supruga mu Danica, kao i koalicioni partneri svih vlasti – Rasim Ljajić i Ivica Dačić. Lider SPS-a odavno je viđen kao lakmus papir podvodnih turbulencija, koji uveliko menja boju kada se porine u koalicioni rezervoar. Meškolji se, mumla, menjao bi pesmu. Svi oni bi potpisali Draškovićevu budnicu, čiji refren glasi „Ovo više nije Vučić kojeg sam podržavao“. Doduše, on sada kaže da je prve obrise tog starog radikalskog lica video još daleke 2014, kada je Putin izvršio aneksiju Krima. Šta li je čekao do sada?
Lider SPS-a odavno je viđen kao lakmus papir podvodnih turbulencija, koji uveliko menja boju kada se porine u koalicioni rezervoar. Meškolji se, mumla, menjao bi pesmu
Kada se ukinu privilegije i rapidno smanji dotok novca, moguće je ubrzano progledavanje. Takav je slučaj kod supružnika Drašković. Naime, kada su ostali bez mesta u Odboru direktora NIS-a nastupilo je naprasno buđenje ovog bračnog para. Vučić je u njihovim žalopojkama izgubio najpre svojstva respektabilnog koalicionog partnera da bi naposletku postao antievropski diktator. Nezavisni mediji vole ovakve političke pokajnike i od njihovih ispovesti prave vanserijske letnje priloge, ne ulazeći u anamnezu bolesti niti njen tok i moguće recidive. Slučaj Zorane Mihajlović, koja je pre nekoliko godina progledala pa nedavno ponovo potonula u naprednjačko slepilo, predstavlja najsnažniju potvrdu reverzibilnosti ove bolesti.
Imena pobrojanih političara samo su vrh ledenog brega. Oportunista ima najviše u kulturnoj i književnoj eliti. Neki od njih grčevito plivaju ka drugoj obali već mesecima, kao prepodobni Deksa, dok se drugi i dalje predstavljaju kao poslednji bastioni slobode u Srbiji, promovišući ketmanske vrednosti na svojim angažovanim festivalima, u akademiji ili tzv. nezavisnim izdavačkim kućama koje slove za nosioce visokih estetskih kvaliteta. Njihovo tranziciono progledavanje proći će medijski neprimećeno, jer su sve vreme bili tobože tu, sa nama, a zapravo u dubokom zagrljaju sa Vučićevim režimom. Ne, oni nisu bili politički neutralni da bi im se omogućila nesmetana kulturna misija u zemlji laži i raspadanja estetike usled izostanka odgovornosti, već su se pokazali kao istrajni vernici sigurnog profita po naprednjačkim pravilima.
