Ima tome skoro deceniju i po, bejahu neka druga vremena, bejahu „žuti“ na vlasti, a na Andrićevom vencu stolovao je Boris Tadić. Bejah bez posla, i ne znam kojim božijim proviđenjem me neko iz Kurira pozvao na razgovor. Njima je trebao urednik, meni plata, pa pođoh da čujem šta imaju da kažu. Dočekao me, između ostalih, jedan od tadašnjih čelnika tog tabloida, danas jedan od čelnika Srpskog telegrafa, lik sa stajlingom kafanskog harmonikaša. Nakon što su mi u uvodnih deset minuta objasnili tehničko funkcionisanje redakcije, reče harmonikaš da imaju jedno pravilo od koga se nikako ne odstupa. Zapitah mogu li da pogađam o čemu je reč? „Može“, reče harmonikaš, onako šeretsko-demokratski se smeškajući. Nije bila neka pamet znati, nije dozvoljeno kritikovati predsednika. Brzo smo se pozdravili, ja u dalju potragu za poslom, on svojim putem – do statusa jednog od viđenijih režimskih novinara.
Zato me je minulog vikenda silno oraspoložilo kada sam među 135 potpisanih novinara ispod nečeg što se zove Manifest kojim se poziva na osnivanje novog udruženja – Asocijacije novinara Srbije – naleteo i na njegovo ime. I nije Saša Milovanović najveća zvezda u tom sazvežđu medijskih gromada, ali svakako jeste paradigma kulture poltronstva. Dakle, vremena se menjaju, vladari isto, ali principi ostaju monolitni. I za tu nepokolebljivost, jamačno, treba imati neko poštovanje. Istovremeno, po glavi mi se motala ideja da bi prvi paragraf statuta novog udruženja mogao da bude „ne dirati predsednika“. Drugi može da bude „ulizivati se predsedniku“, treći „otkinuti glavu svakom ko vetrom ’mane na predsednika“. Ali, jebiga, to su finese.
Nije Saša Milovanović najveća zvezda u novom sazvežđu medijskih gromada, ali je paradigma kulture poltronstva. Vremena se menjaju, vladari isto, ali principi ostaju monolitni. I zato bi prvi paragraf statuta novog udruženja mogao da bude „ne dirati predsednika“
U svakom slučaju raznežilo me ono što stoji u Manifestu. Nakon konstatacije da je vreme da nas podsete zašto su izabrali ovu profesiju, ide ono najbolje. „Novinarstvo nije i ne sme biti alat u rukama korporacija ili interesnih grupa… Novinari su odgovorni javnosti, a ne izdavaču ili vlasniku, i njihova odgovornost ne sme biti podređena interesima ekonomskih, političkih ili drugih interesnih grupa“, stoji u ovom pisanom uratku. E, to je već nešto.
Zar je toliko teško zamisliti Dragana J. Vučićevića, vlasnika Informera, koji je predsednika koji ga izuzetno ceni „ubio“ više puta nego ovaj sam sebe, onoliko sudski kažnjavanog zbog laži i obmana, kako beskompromisno udara na Vučića zbog predaje Kosova, represije nad neistomišljenicima, korupcije ili upotrebe soničnog oružja. Ili sveštenicu istine Gordanu Uzelac kako u studiju rešeta predsednika „ko Vučela Slobu“.
Na stranu zajebancija, ali Vučić je ozbiljno postrojio svoj medijski kazneni puk, stvari su sa protestima otklizale predaleko i nema naznaka da će se završiti dobro po njega. Čak ni u situaciji kada je medijski prostor koncipirao tako da stvari počivaju na čvrstoj podeli posla. To što su Hepi i Milomir Marić navijeni tako da grade kulturni obrazac priurbanih debila, Juronjuz, čija direktorka Minja Miletić sprema otkaze nepoćudnima zadužen je za trendi debile, a Pink ludog Žeksa da gađa ruralne debile, više nije dovoljno. Stvari su jednostavne, Vučićeva vladavina do te mere je nezamisliva bez kontrole medija da je rešio da izvrši prozivku lojalista po štampi i televizijama. Onih koji će, zlu ne trebalo, zajedno s njim u vatru i vodu. Jer šta vredi zvučni top bez medijske artiljerije.
Ima li onda ičeg prirodnijeg do da u takvom poretku stvari u prvi plan isturi kastu nastalu u ovih deceniju i kusur njegove vlasti – neku vrstu medijskih mutanata čiji je želudac neuporedivo veći od njihovog obraza. Onih, koji su bez obzira na kvalitet i istinsku snagu uticaja, otvoreno servisirali kriminalni interes, uživajući povlašćeni status.
