– Ne mogu da shvatim zašto bi Osvald naručio da mu oružje stigne u poštansko sanduče? Kada može da ušeta u bilo koju prodavnicu u Teksasu, da lažno ime, i izađe sa oružjem kojem nije moguće ući u trag?
- To je nameštaljka, očigledno.
- Ali mi ovde pričamo o našoj vladi!
- Pričamo o zločinu. Moramo da počnemo da razmišljamo na drugačijem nivou, isto kao što to radi CIA. Sve je obrnuto, kao u ogledalu. Crno je belo, a belo je crno.
„Dž. F. K.“, (r. Oliver Stoun, 1991)
Zašto je srpska Vladajuća kriminalna grupa (VKG) ovih dana pokušala da izvede poduhvat uklanjanja relevantnih opozicionih kandidata („Biram borbu“ i „Kreni-promeni“) sa glasačkih listića na izborima za centralne beogradske opštine? I da li im je to zaista bio cilj? U traganju za odgovorom moramo pratiti mudri savet dalaskog tužioca Džima Gerisona i za početak shvatiti da cela naša stvarnost ima inverzni karakter.
Navodni izborni ustupci upotrebljeni su upravo u korist onih koje bi trebalo da spreče u izbornim mahinacijama. Legalističkim idejama vođeni građani – koji ne smeju da imaju takvu mogućnost – ušli su u lične podatke kandidata za mesta opštinskih odbornika i videli da neki od njih nisu prijavljeni na opštinama na kojima se kandiduju. Organizovana akcija dopunjena je i obrtanjem smisla zakona o rodnoj zastupljenosti, donetog da bi osobe ženskog pola bile ravnopravno prisutne u odborničkim klupama, te je izbrojano da su na nekim opozicionim listama zapravo žene u nezakonitoj većini. Upotrebljeni su i svi drugi razlozi, poput nečitko ispunjenog obrasca i ko zna još čega. Pošto su sve primedbe ili lako oborive na višoj instanci, ili potpuno besmislene – pri tome, valja pomenuti i druge vidove zločinjenja, poput fantomskih lista „Zemun protiv nasilja“ i „Pokrenimo-okrenimo“, namenjenih zbunjivanju nedovoljno obaveštenih – moramo se zapitati u čemu je poenta?
U opštinskim izbornim komisijama sede ljudi sa završenim pravnim fakultetom kojima je naređeno da se ne bave svojim poslom
Već celu deceniju je jasno da će demontaža morati da počne od dna, tj. od opština. Osim ako zapadne sile odluče da je vreme za transplantaciju glave, što se iz više razloga još uvek ne dešava, a verovatno i neće. Dakle, na predstojećim izborima VKG želi da spreči pad Starog grada, Vračara, Savskog venca, Voždovca i Zvezdare. Tim upravnim jedinicama odavno su – kao, uostalom, i celom gradu – oduzeti instrumenti donošenja i primenjivanja bitnih odluka. Posledično, sve se svodi na poruku apsolutne moći; kao ajkula koja živi samo ako nastavlja da pliva, VKG ne sme da se zaustavi. U tu svrhu, pokušali su da postave situaciju čiji svaki ishod dovodi do njihove pobede. Ukoliko opozicija odluči da obori odluke opštinskih izbornih komisija i ipak izađe na izbore, značajan broj njenih potencijalnih glasača će reći „zar ovima i dalje nije jasno šta se dešava?“. To će dovesti do daljeg smanjenja izlaznosti, a VKG je svakako „u glavu“ izračunala koliko procenata moraju da „ošišaju“. Ukoliko opozicija odluči da ne izađe na izbore, VKG će, kao 2020. godine, osvojiti vlast uz pomoć petnaestak procenata građana sa pravom glasa.
Mislim da su se preigrali i kompletnoj opoziciji dali instrument za izlazak iz košmara u koji je upala krajem aprila. Takođe mislim da taj instrument neće biti prepoznat i upotrebljen. Stranke koje su tada odlučile da izađu na izbore mogle bi da kažu da su pokušale sve što je u njihovoj moći, i sada se ipak okreću vaninstitucionalnom vidu borbe. Stranke koje od početka ne izlaze na izbore mogle bi da kažu da je ideja započinjanja učestvovanja ipak bila dobra, dodatno razotkrivši na šta je sve VKG spremna, i to u predigri. Jer, ovo je krajnje ozbiljno i zlokobno. U opštinskim izbornim komisijama sede ljudi sa završenim pravnim fakultetom kojima je naređeno da se ne bave svojim poslom. Osobe su to kriminalno-izdajničkog tipa koje bi, u nekim drugim uslovima koji su se dešavali sedamdesetih u nama srodnim južnoameričkim državama, protivnike režima okupljale na fudbalskim stadionima, pre slanja na dalju obradu. Kasnije bi se pak pravdali da upravo jesu samo radili svoj posao. Sve je, kako sam rekao, obrnuto.
Da, u tom slučaju bile bi žrtvovane centralne beogradske opštine. Međutim, šta će nam uopšte? Izbori bi se ionako mogli smatrati uspešnim samo u slučaju osvajanja svih gorenavedenih, što nije moguće u situaciji smanjene izlaznosti. Ostali bi nam Stari grad i Vračar, kao nekakav moderni Terezijenštat – predstava za evropske birokrate da se sa sitim i umivenim robljem postupa na civilizovan način.
Ispada da bi odluka neizlaska na beogradske izbore izvršila jednu od dve opcije iz od režima projektovanog „win-win“ scenarija? Tu na scenu stupaju drugi gradovi, uz pomoć kojih konačno dolazimo do konstruktivne primene koncepta političkog programa, te magične reči koju vole da koriste botovi i histerični gunđavci („Koji vam je program?!“). Zahtev za spajanje izbora ispostavio se duboko pogrešnim. Pre 17. decembra jedan od ključnih zahteva opozicije je bio obrnut, budući da je primećeno da najmanje pola miliona politički funkcionalno nepismenih osoba misli da na lokalnim izborima glasa za svog Vođicu, a ne za komšije koje bi trebalo da se bave popravljanjem asfalta i ostalim banalnostima. Zatim je, 17. decembra, dokazano akutno stanje fiktivnog seljenja birača, pa je traženo spajanje izbora kako se to više ne bi dešavalo.
Opoziciona greška je bila u lečenju simptoma a ne virusa koji se nalazi u biračkom spisku, aljkavom i tajnovitom sa predumišljajem, te u medijima. Dakle, valjalo je tražiti komisiju od poverenja za istraživanje biračkog spiska, kao i nacionalnu frekvenciju za kanal Nova S (jer je RTS nemoguće uprizoriti; tamošnji urednici su zagađeno tkivo i bez njihovog hirurškog i kompletnog odstranjivanja izlečenje cele firme je iluzorno). Svi drugi zahtevi za spajanjem, razdvajanjem i datumima bili su oslabljeni sektor fronta na koji je režim poslao svoje jurišne odrede. A onda su neki opozicionari rešili da se povuku, a drugi formirali odbrambene pešadijske kvadrate iz doba Napoleona.
Šta bi se moglo raditi na dan beogradskih izbora? Tačnije, šta bi opozicione organizacije mogle da rade, nakon što su u poslednjem trenutku ispravno odlučile da ne učestvuju? Veliki miting bi bio logičan i poželjan, uz višednevnu blokadu najvažnijih saobraćajnica
Završni kvar se desio u prividnoj nelogičnosti selektivnog izlaska na izbore, čime dolazimo do teme političkog programa. Nalazimo se u nasumično dobijenoj prilici da se pošalje poruka decentralizacije. U Beogradu su se desila najočiglednija kršenja zakona. Pri tome, Beograd glasa svakih par godina. U ostalim gradovima stanje je drugačije, i to bi od problema trebalo pretvoriti u prednost – iako ne deluje tako, moglo bi se to izvesti u najkraćem vremenskom roku, samo ako znate šta radite. Trebalo bi, kao program, utuviti ljudima u glavu da politička organizacija nije piramida (tj. prevarantska piramidalna šema), već tapiserija na kojoj centralna tačka možda određuje perspektivu, ali je nesumnjivo u ravni sa svim ostalim delovima i šavovima.
Kad smo to rešili, jedino je ostalo da pogledamo šta bi se moglo raditi na dan beogradskih izbora? Tačnije, šta bi opozicione organizacije mogle da rade, nakon što su u poslednjem trenutku ispravno odlučile da ne učestvuju? Veliki miting bi bio logičan i poželjan, uz višednevnu blokadu najvažnijih saobraćajnica. Ipak, građane nije lako prestrojiti iz njihovog „zombie walk“ režima rada, a traži se i nešto neočekivano, nešto što će biti globalna vest, a da ne uključuje nikakvo nasilje. Tu se vraćam stvarnosti u ogledalu, i predlažem izvrgavanje izbornog procesa ruglu. Radomir Lazović će dovoziti kombije sa glasačima, ukrašene Koraksovim i Petričićevim karikaturama Vođice; Ćuta će uživo prenositi kako u crnom džipu ide od adrese do adrese, upada u stanove i nesrećnike odvlači sa WC šolja na glasanje; Lutovac će – a pankerska priroda ovog pristupa bi njemu posebno prijala – od članova biračkog odbora tražiti da mu na listi kandidovanih stranaka pokažu gde je Vučić; Miketić će, iza paravana, nakon što je zaokružio VKG, na listiću crtati Čiča Glišu u pohotnim radnjama…
Liči li to na bele listiće? Naoko da, dok se suštinska razlika nalazi u zavitlavanju sa izbornim procesom u demokratskoj i nedemokratskoj državi. Mi smo odavno žitelji ove druge, i jedino nam preostaje da joj – ponavljam: mudro, selektivno sa smislom – suprotstavimo iskrivljeno ogledalo, ono koje razobličuje. A ne da je osvetljavamo pažljivo odabranim i temperiranim reflektorima, time tvoreći pogubno lažnu sliku stvarnosti.
No, sve ovo je san. Na javi, Savo je postavio zgodne zahteve za ispunjavanje, ZLF će izaći na beogradske izbore kakvi god da su, Đilas neće iskoristiti idealnu priliku da se, za opštu korist, povuče iz aktivnog bavljenja politikom.
Hajde, iznenadite me.
