Pričali ste nedavno na jednoj od vaših televizija, kako ste nakon nekog vremena ugledali svog oca i shvatili – koliko je smršao. Izgledao je kao senka, tako ste izjavili. Samo što niste zaplakali opisujući ga. Mi smo vašeg tatu nervirali podržavajući studente – a roditelj, ko roditelj, bojao se za svoju decu i za unuke. Sram da bude i studente i nas – sledi logičan zaključak. Ispričao vam je tata, kako ni vaša mama ne izlazi iz kuće, jer po ceo dan gleda te-ve Informer. I majku smo vam od sveta odvojili. Sram da nas bude, ponavljam. Zato što ne mislimo na vašu porodicu, već na studentske zahteve. A studenti traže – da institucije rade svoj posao i da se vi u to ne mešate. Neću da pominjem mame i tate studenata. Oni su vam nebitni. Zato pred njihovim očima, ovi vaši olako nose na haubama njihovu decu i gaze ih na ulicama.
Da budem iskrena, ne kapiram zašto se vaši roditelji nerviraju, kad vaše nacionalne televizije tvrde da nas ima šaka jada. A po vašem priznanju, vaša mama i vaš tata gledaju – Informer, Pink i Hepi. Na Informeru se iznose informacije, na Pinku se boje u ružičasto, a na Hepiju se taj vaš uspeh proslavlja, jer ste car. Čemu onda frka vaših roditelja? Uz to, ti vaši mediji kažu, kako se napolju ne događa ništa, sem što desetak studenata – ustaša i stranih plaćenika – pravi frku bez ikakvog razloga. S njima je isto toliko profesora – lenčuga i huligana – kojima se pridružila i rulja advokata… I da ne nabrajam. Jer, svako nabrajanje asocira me, na vaše nedavno gostovanje u Melencima. Usred najvećih studentskih pobuna, o kojima ceo svet izveštava, vi ste setno pričali o svom detinjstvu i nabrajali ste vaše krave – Gizelu, Krilovu, Šarulju, Šarenku i Jagodu… Iz svega sam skapirala, da imena svojih krava pamtite, a imena studenata vam ne znače ništa, sem kad ih hapsite.
Da budem iskrena, ne kapiram zašto se vaši roditelji nerviraju, kad vaše nacionalne televizije tvrde da nas ima šaka jada. A po vašem priznanju, vaša mama i vaš tata gledaju – Informar, Pink i Hepi. Tamo ste car. Čemu onda frka vaših roditelja
Bože, kako umilno pričate o svojim kravama. Da vas čovek privije na grudi od dobrote kojom isijavate. Ali – kad vas neko iznenadi pitanjem koje niste očekivali, tad pobesnite i pokažete svoj pravi karakter. Ne volim da pominjem bilo čiju familiju, pa ni vašu. Ali, pošto ste mamu i tatu sami pomenuli, dajem sebi slobodu da vas upitam. Pomislite li nekad – kako se osećaju druga deca, kad njihove roditelje vi ponižavate? Da li se zapitate, kako im je kad ih vide uplakane i usahle – kao vi vašeg tatu? Niste samo vi brižan sin. I nije samo vaš tata brižan otac. Ima još brižne dece i brižnih roditelja.
Bila sam zgrožena, kad meštaninu Varvarina, koji iskreno, na svoj način kaže, da u njegovoj firmi dvojica radu, a četvorica stojedu, vi podrugljivo uzvraćate – da je to slučaj u kompletnim državnim organima – da dvojica radu, a četvorica stojedu. Rugate mu se, ponavljajući njegove nerpravilno izgovorene reči. I on je nečiji tata, sin, brat, svejedno… I zbog njega neko pati, kad mu se rugate. Patim i ja kad to čujem i shvatim – koliko je cinizma u vama – a, vi ovom zemljom vladate. Izvinjavam se u ime tog poštenog čoveka, što se ne izražava litararnim jezikom, da može da vam parira. Ali, nisu svi imali mogućnosti da se školuju. Šta biste vi učinili, kad bi se neko na taj način narugao vašem tati? Ali, vaš otac je napustio selo i postao – gospodin. Da vas citiram – gospodstven, lep čovek, to svi znaju, bez obzira što je star – tako rekoste onomad pričajući o svom tati i o muškoj lozi u svojoj porodici. I zaključiste – čudna je ta naša muška loza… ne pokazujemo emocije već glumimo muškarčine. Kad na nečije – radu, stojedu – uzvratite na isti način, da znate da znamo – da to muškarčine ne rade.
Da li ste muškarčinu glumili i kad ste se obraćali ocu stradalog mladića u Namenskoj? Momak od dvadeset četiri, kako otac reče, popio je sok sa njim, pojeo napolitanku, a onda je grunuo višak baruta zbog nečijeg javašluka. Sin mu je raznesen u komade – pred njegovim očima. Lik tog nesrećnog oca nikad neću da zaboravim. Plakala sam dok sam na te-veu gledala to usahlo lice niz koje teku suze. Tražio je od vas da krivci budu kažnjeni. Svestan da mu to sina neće vratiti, tražio je samo pravdu. Kao sad studenti za stradale pod nadstrešnicom u Novom Sadu. Gledali ste ga bez imalo emocija i hladno ste rekli – znali ste da vam sin nije maneken i da ne ide na modnu pistu… To ste rekli ocu, koji je izgubio sina. Mraaaaaaak.
Sram da nas bude, ponavljam. Zato što ne mislimo na vašu porodicu, već na studentske zahteve. A studenti traže – da institucije rade svoj posao i da se vi u to ne mešate. Neću da pominjem mame i tate studenata. Oni su vam nebitni
Da mrak može biti i mračniji kad ste vi u pitanju, uverila sam se, kad je otac tog nesrećnog momka rekao, da više nema razloga da živi, da mu je loza zatrta, da je slavu ugasio… A vi ste ga potapšali šmekerski po ramenu i rekli nešto u stilu gradskog mangupa – ma, daj, ne pričaj gluposti, kako ti je loza zatrta, pa imaš ćerku. Ja, kao sestra koja je prerano izgubila brata, znam šta znači sestrinska tuga. Jaka je kao roditeljska. Toj sestri srce je ranjeno zauvek. I za nju je život stao tog dana kad je izgubila brata. Da li se tako bagateliše poluživim čovekom, koji je jedno dete pred očima izgubio, a drugo dete mu pred očima vene? Neprimerenim rečima, vi ste tog dana i njega ubili. Ali, taj otac nije vaš tata. Tata predsednika. Vašem tati – najveći je strah – hoće li vaša fotelja biti zauvek vaša ili ne. Zato vaš tata vene. Nesrećni čovek koji traži vašu pomoć, nije tako moćan. Sin mu nije bio – čak ni maneken – kako rekoste. Njegova smrt se podrazumeva kao rizik posla kojim se bavio. A, to što je nesreća mogla biti izbegnuta, a taj momak danas bio živ, o tome se ne priča. Jer, firmu je vodio čovek koga ste vi postavili. Neodgovoran, nestručan, a vaš odgovor je po običaju bio u stilu – pa, šta!? Pa, šta, ako je bio višak baruta koji je eksplodirao i momka raskomadao, jel’ tako predsedniče? Gde ste taj zverski jezik naučili? Na Pravnom fakultetu sigurno niste. Da jeste, bili bi sada sa studentima na ulici. I borili bi se protiv takvih – kao što ste vi.
Vrhunac je vaš razgovor sa invalidom, čovekom bez desne ruke. Svojim oštrim jezikom i levu ste mu odsekli. Ja sam Miloje Sarić. Dolazim iz sela Doljevac, opština Varvarin, predstavlja se kulturno. Sve vreme vam persira i kaže da njegova invalidska penzija iznosi osam hiljada sedamsto pedeset dinara i da jedanaest posto povećanja iznosi manje od devetsto dinara. Od toga odmah odvoji trista za televizijsku pretplatu… Ne završivši rečenicu, na koju bi svako normalan zaplakao, počinje vaša verbalna tirada. Nešto najnekulturnije što sam ikad i videla i čula. Mlatarate rukama i vičete na tog čoveka – bez persiranja.
Vašem tati – najveći je strah – hoće li vaša fotelja biti zauvek vaša ili ne. Zato vaš tata vene. Nesrećni čovek koji traži vašu pomoć, nije tako moćan. Sin mu nije bio – čak ni maneken – kako rekoste. Njegova smrt se podrazumeva kao rizik posla kojim se bavio
Kao da ste zajedno s njim čuvali onih vaših pet krava koje ste onomad pomenuli. Kladim se da bi i Gizela i Krilova i Šarulja i Šarenka i Jagoda bile kulturnije od vas. Usred reči, prekinuli ste čoveka drekom – a kad ti je neko povećao penziju za jedanaest posto, kad, kad, kad? Kaži kad? Kaži kad? I počeli ste da ko-ko-dačete i da nabrajate godine unazad – kad čovek nije ni bio invalid. Istom žestinom nastavili ste – i šta? Treba li da ti se dodvoravam za tih trista dinara? Treba li da se za trista dinara dodvoravam celoj Srbiji? I ne čekajući da čovek išta kaže – uzviknuli ste – živela Srbija! Kao furija ste izjurili iz sale u Varvarinu, u mrtvoj Srbiji. Naša zemlja umrla je kad ste vi došli na vlast. A Mile?
Mile smo svi mi, koje na sve načine pokušavate da ponizite proteklih trinaest godina.
