3. oktobar
Čini mi se da je ono što je u studentskim protestima najviše ogorčilo srpske (a i druge balkanske) nacionaliste to što se tokom protesta i studentskih hodočašća van granica zemlje u nekim trenucima video odsjaj Jugoslavije.
U tim trenucima, ko si i odakle dolaziš je bilo manje važno od toga gde ideš. Koja ti je vera i nošnja se utopilo u meta-veru pravednosti i jednakosti, viših zajedničkih ciljeva života u prostoru koju svi možemo da zovemo svojim. Na neki način, ovaj građanski ekumenizam takođe je otupio i oštricu religijskog fundamentalizma, glavnog pogona nacionalističkih halucinacija – „bolji anđeli naše prirode“ sleteli su na naša ramena – i moralno ponizio i crkve, još jedan razlog da mrze proteste.
Mnogo pljuvani koncept „bratstva i jedinstva“ (u pre-rodnoravnopravnim vremenima falilo je i „sestrinstvo“, ali da ne cepidlačimo, sentiment je išao u pravom pravcu…) je odjednom postao očigledan u praksi, na ulici, i na užas nacionalista, čak i poželjan. U protestu su, jedni pored drugih, bili i hidžab i šajkača. Jutarnji „selam alejkum“ je odjednom postao normalan kao i burek i jogurt za doručak. Transparenata podrške studentima, iz Zagreba, Ljubljane, Sarajeva i drugih ex-YU gradova, bilo je previše da bi se ignorisali i objasnili samo „našima“ koji tamo žive.
Ispostavilo se, na kraju, da zaista slušamo istu muziku, jedemo istu hranu, radimo jedni kod drugih, letujemo i žurkamo jedni kod drugih, bavimo se istim sportovima, govorimo manje-više isti jezik, ili – u slučaju Slovenije i Makedonije, gde lingvističke razlike opravdavaju posebnost – dovoljno slične da bi se osećali slično. Ja i u Slovačkoj i Bugarskoj razumem sve reklame na ulicama i firme na radnjama, a jela naručujem iz jelovnika na njihovom jeziku, iako ih ne govorim – a kamoli u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici, Skoplju ili Ljubljani…
Mnogo pljuvani koncept „bratstva i jedinstva“ je odjednom postao očigledan u praksi, na ulici, i na užas nacionalista, čak i poželjan. U protestu su, jedni pored drugih, bili i hidžab i šajkača. Jutarnji „selam alejkum“ je odjednom postao normalan kao i burek i jogurt za doručak. Transparenata podrške studentima, iz Zagreba, Ljubljane, Sarajeva i drugih ex-YU gradova, bilo je previše da bi se ignorisali i objasnili samo „našima“ koji tamo žive
Ja nisam „jugonostalgičar“ u smislu u kome se ta etiketa obično lepi, ali empirija (koja uvek uzvraća udarac) govori da imamo mnogo više razloga da na Balkanu sarađujemo, umesto da se delimo.
Studentski protesti u Srbiji su mnogo više od samo borbe za transformaciju i regeneraciju upropašćene zemlje. Oni su i mentalno i emotivno vraćanje na osećanje u Evropi krajem osamdesetih godina prošlog veka, kada je izolacionizam staljinističkog komunizma propao i zamenjen idejom da, uprkos našim lokalnim kulturnim razlikama, postoji mnogo više toga što nas spaja, čak i bez pozivanja na stratosferične koncepte opšteg humanizma. Dok u taj prazan prostor nije ušao neoliberalizam – staljinizam kapitalizma – i vratio stvari na Basarino „fabričko podešavanje“.
Studenstka energija i idealizam su pokazali da naši balkanski problemi malih razlika mogu da se parkiraju u zajedničkoj želji da više ne budemo oplodno stado za lopovske elite.
Ostaje da se vidi da li će i studentski pokret i šire društvo iskoristiti taj momenat.
5. oktobar
Dragan „Džigeran“ („Džigi“) je penzionisani razvodnik iz najstarije smederevske biskopske i koncertne sale, „Svetlost“.
Jednog dana, priča mi brat, žena ga je zatekla kako gviri kroz musavo staklo zabravljenih ulaznih vrata i plače. S razlogom. Legendarna gradska sala, nekadašnje kulturno srce grada i prostor jednog od najfinijih internih umetničkih murala u Srbiji, s temom smederevske Tvrđave, „Svetlost“ je odavno prešla u tamu, već decenijama zatvorena i prepuštena nemilosrdnim silama entropije: truljenju i gravitaciji.
Hotel Smederevo, Sindikalni park, Pionirski park, Vinski podrum, Godomin, glavna gradska kafana „Grand“, Radio Smederevo, Stara Železara, bungalovi odmarališta „Jugovo“ – sve su to sada rasuti kosturi i aveti katastrofalne, samoubilačke nesposobnosti, nekompetentnosti, lobotomisane nebrige i korumpiranosti raznih gradskih vlasti tokom poslednjih nekoliko decenija – po meni, među najgorima u Srbiji
Pružajući se do samih ulaznih vrata, malter u većem delu hola je otpao i ogolio pocrnelu drvenu rešetku plafona. „Svetlost“ je samo još jedna od ruina ironičnog naziva, kao i mnoge druge u mom rodnom gradu. Sa svakom posetom, utisak postapokaliptičkog raspada sve je jači. Ruine na sve strane, nekadašnje gradske turističke i ekonomske perjanice sada samo truli duhovi stare slave i izneverenih nada, čak i bazične ljudske inteligencije. Zašto bi svesna bića upropastila ono što je nekada dobro radilo i činilo grad lepšim mestom za život?
Hotel Smederevo, Sindikalni park, Pionirski park, Vinski podrum, Godomin, glavna gradska kafana „Grand“, Radio Smederevo, Stara Železara, bungalovi odmarališta „Jugovo“ – sve su to sada rasuti kosturi i aveti katastrofalne, samoubilačke nesposobnosti, nekompetentnosti, lobotomisane nebrige i korumpiranosti raznih gradskih vlasti tokom poslednjih nekoliko decenija – po meni, među najgorima u Srbiji. A konkurencija je, kao što znamo, velika…
Ništa nije bolje ni sa onime što još, kako-tako, stoji. U centru grada, sem crkve, Gimnazije i starog suda, teško je naći okrečenu zgradu; centar podseća na Bejrut ili na predgrađe Istanbula – u nekim delovima i na brazilsku favelu – prepun stambenih blokova u raznim fazama terminalne musavosti i poluraspada, oljuštenih fasada i zarđalog lima iz jugoslovenskih vremena koje otada očigledno niko nije pipnuo. Lokali su skoro ekskluzivno pekare, apoteke, kladionice, roštiljski kiosci i kafići. Kao da nigde na svetu nema toliko gladnog, bolesnog, sujevernog i zaludnog naroda…
Ulaz u grad sa gročanske strane estetskim užasom žigoše stadion lokalnog fudbalskog kluba, jedna od verovatno najružnijih građevina u Srbiji – ako putniku pre toga oči nije ispržila zarđala pustinja nekadašnje Stare železare, ispred koje je moj otac proveo godine ubijajući vreme između vožnji, kao šofer lokalne Laste. Stadion je napravljen delom i na mestu nekadašnje bare u kojoj je, po legendi, čuveni raspikuća Milutin Kalkaljera ćerdao deo svog bogatstva gađajući žabe zlatnim dukatima. Romantična zaludelost, a to je sudbina modernog sveta, zgažena je brutalističkom agresijom.
Glavni trg je sada prazna roštiljska ploča sa čijih oboda su uklonjeni stari platani koji su i crkvi i trgu davali osećaj tradicije, humanosti i hladovine. Smederevo – a i Zrenjanin, Bor, Raška i mnogo drugih naših gradova, posebno bivših industrijskih centara – su naši Detroiti, Pitsburzi i Baltimori, polumrtvi ostaci nekadašnjih zvučnih imena i istorijskih zasluga. Ne bi moralo tako, posebno za Smederevo, o čemu sam pisao pre mnogo godina, ali…
Ulaz u Mali grad smederevske Tvrđave se sada naplaćuje, čak i lokalnim žiteljima. Nema više besplatnih posmatranja zalaska sunca nad Dunavom sa dvorskog zida i čuvene „zlatne staze“ koja bi se na reci pojavila tokom pola sata specifičnog azimuta između zvezde i površine vode…
Gradske vlasti očigledno ne postoje zbog bilo koje vrste komunalnog održavanja, o estetici da i ne govorimo. Pa zašto onda postoje? Odgovor je možda u tome da je legendarna gradska fontana, jedan od bivših ikoničnih memorijskih simbola grada, prvo uklonjena, pa zatim ponovo gradjena nekoliko puta, ali u raznim novim katastrofalnim varijantama različitih nivoa estetskog kriminala. Budžet je tu da se troši, razumete…
Nade ipak ima. Smederevci su se, za mene neočekivano, a na tome im se izvinjavam, pokazali u protestima, posebno u dočeku i brzom ispraćaju čuvene režimske estradne „jalapače“ čije se prezime rimuje sa „sponzoruša“. Iskra se upalila, vatra ne jenjava, samo je još mnogo vlažne slame pored Dunava
Tako je i danas. Česma pored crkve, na početku trga sa gimnazijske strane, uprkos obilnim količinama crvenog mermera i nekolicini slavina, ne radi. Curka, musavi, ali je s nje nemoguće piti vodu. Ta česma – i činjenica da grad na Dunavu nema besplatnu gradsku plažu – je simbol lokalne vlasti i čitave zemlje. Sve je u profitabilnom prividu, u loše dizajniranim fatamorganama i himerama – tamo gde ih uopšte i ima – i u sebičnoj, prostačkoj, patološkoj nebrizi za bilo šta ili bilo koga sem sopstvene koristi.
Nade ipak ima. Smederevci su se, za mene neočekivano, a na tome im se izvinjavam, pokazali u protestima, posebno u dočeku i brzom ispraćaju čuvene režimske estradne „jalapače“ čije se prezime rimuje sa „sponzoruša“. Iskra se upalila, vatra ne jenjava, samo je još mnogo vlažne slame pored Dunava. Ko god bude želeo da obnovi Smederevo, moraće da bude i Đurađ i Jerina zajedno. U tome je i tajna i rešenje. Zajedno.
8. oktobar
Nova desnica, posebno u Americi – koja se snažno poziva na „hrišćanske vrednosti“ – duboko je nehrišćanska. Slično je i sa desnicom u Britaniji, Srbiji i nekim drugim delovima Evrope.
Umesto zajedništva, važna im je podela. „Svi smo mi u Hristu“ se sada kvalifikuje članskom kartom rase, porekla, pola i rečima koje se izgovaraju – jer sada ima „pravih“ i „krivih“ reči, „naše kulture“ i neke druge, pogrešne, loše, odvratne, neprijateljske…
„Ljubi bližnjega svog“ je zamenjeno nasiljem i represijom svega što nije identično „nama“, svega što nije izašlo iz modle za kolače netrpeljive dogme.
Praštanje, samo srce hrišćanstva, ovde ne postoji, samo osuda i osveta. Inkvizicija, ne dobrodušne rasprave pod maslinom o prirodi ljubavi i pravednog društva, su operativni model neslaganja.
Samilost u ovakvom „hrišćanstvu“ je slabost, gnjecavost, nedostatak principa, „woke“…
Solidarnost je sada biološka, uslovljena mestom rodjenja, ali još više od toga, genetikom.
Umesto zajedništva, važna im je podela. „Svi smo mi u Hristu“ se sada kvalifikuje članskom kartom rase, porekla, pola i rečima koje se izgovaraju – jer sada ima „pravih“ i „krivih“ reči, „naše kulture“ i neke druge, pogrešne, loše, odvratne, neprijateljske
U suštini, ova nova „hrišćanska“ desnica je populistički i propagandni fundamentalizam koji monstruoznim mislima pokušava da dâ ljudsko lice. To je hrišćanstvo Krstaša, Kju Kluks Klana, hrišćanstvo mača i progona „nevernika“ – samo drugi brend religioznog fundamentalizma protiv koga se, navodno, bori. Mnogi autentični hrišćani u Britaniji koje znam, autentični sledbenici Hrista koji svoju veru nose tiho u sebi i podele je s drugima kroz nekoliko himni na nedeljnoj službi u crkvi, ježe se od ovog novog hrišćanskog imperijalizma. Znaju gde to vodi.
Česta je fraza da su „svi političari isti“. Isto važi i za religiozne fundamentaliste. Kostimi i kape su im možda različiti, kao i Panton paleta njihove religijske „brend knjige“, ali svi su oni duboko dole duboko crni…
