2. mart
Nije uobičajeno da ideološku fleksibilnost vezujemo za V. I. Lenjina.
A, ipak, dotični – sa nesumnjivim fundamentalističkim ideološkim ciljem „diktature proletarijata“ zbog koga su mu ruke krvave do lakata – ostaje ubeležen i kao primer strateške agilnosti kojom bi se ponosio strateg u svakoj dobroj marketing agenciji!
U biznisu – a i u životu – to se zove „kontekst“. Lenjin je to nazvao „konkretna analiza konkretnog problema“. Pa je u jednom periodu, na primer, prihvatio „kapitalizam“ u poljoprivredi dok se ne steknu uslovi za kolektivizaciju. U pitanju je suštinsko balansiranje između dva ekstrema: dogmatske krutosti apsolutnog verovanja u „ideju“ i oportunističkih relativizacija bez ikakve jake posvećenosti. Put sa koga se ne skreće ni po koju cenu, nasuprot samo lakšim putevima, ma gde vodili…
Razumevajući kompleksnosti istorije, života i revolucionarnih situacija, Lenjin je bio pragmatista. Pogleda nepokolebljivo uperenog u krajnju destinaciju, shvatio je i veliki uvid iz prakse: da bismo zaista bili verni „ideji“ i da bismo osigurali njeno ispunjenje, nekada se zahteva i određena doza fleksibilnosti kada okolnosti to diktiraju. „Konkretna analiza konkretnog problema“. „Principijelni pragmatizam“, rekao bi Žižek…
Efektivna ortodoksija, dakle, nije okovano stanje uma radikalne ideološke čistote, već zahteva mnogo mentalne agilnosti. Najvažnije je da se „ideja“ aktuelizuje, a kako doći do toga – čak i kada se kreće sa strastvene ideološke pozicije – nekada zahteva elastičnost. Drvo koje se povije na vetru ne slomi se, iako je i dalje na istom mestu, preživljava i raste. „Ideološki aikido“, neke vrste…
Studentski protest i usklađivanje aktivnosti na fakultetima su, mislim, sada dobra laboratorija za testiranje ove prakse. Prizma kroz koju se ovaj lenjinovski princip ideološke agilnosti bez napuštanja velikog cilja prelama u čitav spektar intelektualnih i moralnih dilema su razlike između državnih i privatnih fakulteta.
Uzmimo, na primer, beogradski fakultet na kome predajem, FMK.
FMK je bio prvi privatni fakultet koji je podržao proteste. Od samog početka studenti, profesori i drugi radnici fakulteta su bili na ulicama sa studentima. Mnogi su išli u Novi Sad, u Kragujevac, u Niš… Nije ni čudo, jer fakultet već više od decenije neguje jako kritičko mišljenje i intelektualni je dom plejade uglednih slobodnih intelektualaca kao što su profesori Filip Balunović, Novica Milić, Jelisaveta Blagojević, Nevena Čalovska ili Miško Šuvaković, satiričara kao što je Voja Žanetić, reditelja poput Vuka Ršumovića i mnogo drugih sličnih. I ja, eto, pišem ovu kolumnu, a bilo ih je mnogo i u prošlosti, sve u takozvanim opozicionim medijima…
FMK je jedini privatni fakultet koji je potpuno zaustavio rad. Sve aktivnosti su stale od decembra prošle godine. Nijedan drugi privatni fakultet tome nije pristupio toliko radikalno. Niko drugi nije ušao u takvu totalnu samoblokadu: mnoge aktivnosti nisu ni zaustavljali, neki su sve prebacili na „onlajn“ nastavu, ali sa punim poštovanjem svih akademskih rokova. Drugim rečima, niko od drugih privatnih fakulteta se nije izjednačio u obimu podrške studentima sa državnim fakultetima.
Državni fakulteti ne mogu da bankrotiraju, privatni mogu; na državnim profesori retko (ili nikada) dobijaju otkaz zato što nema para, na privatnim lako; državne studenti ne mogu da tuže, privatne mogu. Drugim rečima, državni fakulteti mogu da štrajkuju do sudnjega dana, privatni ne mogu
Razlog je vrlo jednostavan i – trebalo bi da bude – očigledan: u pitanju su privatne ustanove. Ne finansiraju se iz budžeta nego od školarina studenata i njihovih roditelja. Sa njima zasnivaju privatni komercijalni ugovor. Za te pare moraju da isporuče jasno definisani proizvod: predavanja, vežbe, kolokvijume, ispite, sve u predviđenim akademskim rokovima. Ako to ne urade, idu na sud i odgovorni su za naknadu štete. Zakon o visokom obrazovanju ih možda reguliše akademski, ali privatni fakulteti opstaju zahvaljujući poštovanju obligacionog prava.
Državni fakulteti ne mogu da bankrotiraju, privatni mogu; na državnim profesori retko (ili nikada) dobijaju otkaz zato što nema para, na privatnim lako; državne studenti ne mogu da tuže, privatne mogu. Drugim rečima, državni fakulteti mogu da štrajkuju do sudnjega dana, privatni ne mogu. Državni su orhideje, mogu dugo bez vode (para), privatni su ruže: bez stalnog zalivanja venu.
I tu se lome zraci ideološke čistote.
Šta raditi kada fakultet poput FMK-a oceni da je dovoljno jasno pokazao svoju privrženost protestu, da ga i dalje podržava svim sredstvima, ali da je zarad pukog preživljavanja kao komercijalne ustanove došao momenat da se izjednači sa minimumom aktivnosti koje se održavaju na drugim privatnim fakultetima – ali mu to neki osporavaju zbog „čistote“ protesta?
Strasti su uzavrele, razmenjuju se optužbe za „izdaju“, ispada da više nisu ideološki „čisti“ ni oni sa dugogodišnjim pedigreom otpora režimu. Poruka je da se sa „linije“ ne sme skrenuti ni po cenu samouništenja. Da li plenumi drugih fakulteta, ili plenum univerziteta, znaju za ovo, Bog sveti zna…
Za to šta će režimska propagandna mašina da uradi sa činjenicom da bi studenti u protestu i nekolicina njihovih profesora možda bili odgovorni za zatvaranje jednog uglednog privatnog fakulteta (i jednog od čvorova intelektualnog otpora režimu, ali to neće pomenuti) ne treba nam Bog, za to režim ima Informer i Politiku.
I to nam je „tura“, što kažu Novosađani… kajaćeš se ako uradiš, kajaćeš se ako ne uradiš. U borbi protiv dogme, sopstvena dogma na kraju ograniči vizuru i polje delovanja. „Konkretna analiza konkretnog problema“ se proglasi ideološkom slabošću, očuvanje ideje i krajnjeg cilja protesta postane manje važno od radikalne simboličke akcije. Dobije se bespotrebna bitka, a izgubi rat.
Ponavljam iz jednog od prethodnih tekstova: levica stalno traži krivca, desnica traži pobednika
I Garibaldi i Lenjin i Tito i Mandela i mnogi drugi uspešni revolucionari su pre svega bili principijelni pragmatisti, intelektualno fleksibilni žongleri. Tekli su kao voda oko prepreka, umesto da ih, i kada ne treba, i po cenu samopovređivanja, razbijaju sopstvenom glavom. Ideološki, bili su aikido majstori.
Ponavljam iz jednog od prethodnih tekstova: levica stalno traži krivca, desnica traži pobednika.
4. mart
Amerika sada, skoro karikaturalno, liči na noviju srpsku istoriju.
I Amerika je, konačno i nesporno, postala turbo-folk. Pod ovim podrazumevam nekoliko nama dobro poznatih mentalnih, moralnih i estetskih ispoljavanja, ne samo muziku.
Politika je elitno odeljenje estrade. Političari su tu zarad rejtinga, ne zbog činjenja društva boljim. Sve je performativno – u smislu glume i pretvaranja – ne u smislu delotvornosti. Neko će reći da smo ovde mi kopirali njih; možda, ali je problem da smo završili na istom dnu.
Turbo-folk je nedostatak srama. Kada ono čega se pristojna osoba stidi postane ne samo normalno već poželjno.
Politika je elitno odeljenje estrade. Političari su tu zarad rejtinga, ne zbog činjenja društva boljim. Sve je performativno – u smislu glume i pretvaranja – ne u smislu delotvornosti
Turbo-folk interesuju samo pare i status. Moralni obziri su znak slabosti i, čak, tuposti. Pametna osoba, zna se, jeste „igrač“. Nema principa, nema morala, mišljenja se menjaju brže nego Temu patike… Danas gutaš ono što si juče pljuvao, i praviš se da je najukusnija stvar na svetu.
Turbo-folk je banalnost i kič, vladavina biologije nad intelektom, pornografije nad ortografijom; u ovom prostoru dominiraju emotivni impulsi i površina nad supstancom; plitke emocije nad razmišljanjem. Vidi se skoro patološka želja za razaranjem umerenosti.
Turbo-folk je zbog toga instrumentalizacija patriotizma i vere, plitko busanje u naduvane grudi, usta puna ljubavi za „svoju zemlju“, iako je u istom trenutku razaraš.
Turbo-folk je plemenski, mi-protiv-njih, pas-jede-psa pogled na svet prostačke brutalnosti. Nema prijatelja, ima samo trenutnih saveznika i neprijatelja. Turbo-folk je obožavanje snage i sile; turbo-folk je uvek u čekaonici fašizma.
Turbo-folk je plemenski, mi-protiv-njih, pas-jede-psa pogled na svet prostačke brutalnosti. Nema prijatelja, ima samo trenutnih saveznika i neprijatelja
Turbo-folk je mitologija patoloških, toksičnih muškarčina i submisivnih kurvi. White Lotus je turbo-folk, Grand Theft Auto je turbo-folk, Endrju Tejt je turbo-folk. Trаmp je turbo-folk, Vens je turbo-folk, MAGA je turbo-folk…
Trаmpovi planovi za svet i posebno za Gazu – kao što je to sjajno satirizovano u ovom videu napravljenom uz pomoć veštačke inteligencije – jesu turbo-folk, kao i njegovo hvaljenje ovim videom kao da je u pitanju stvarni promotivni film. Opet, turbo-folk se hrani kičem, banalnošću i prostaklukom.
Turbo-folk je atmosfera „idiokratije“, vizuelna i zvučna podloga uz koju blaženo igraju seoski idioti globalnog sela izgrađenog na klimavom klizištu, dok se poplava valja iza brda…
5. mart
Pre nekoliko dana, otkrio sam Rio Tinto „kolačić“ na mom kompjuteru, postavljen tamo pre sedam meseci.
Koliko znam, nikada nisam posetio njihovu internet prezentaciju, pa mi je jedino objašnjenje to da su koristili takozvane „kolačiće treće strane“ (third party cookies). U pitanju je malecko parče kôda koje je jedno vreme bilo uobičajeno u internet oglašavanju, a danas se uglavnom smatra za mutnu praksu i pretnju ličnoj privatnosti.
Ovaj „kolačić“ se na korisnikov kompjuter ubaci kada poseti neku veb prezentaciju koja između ostalih stvari servira i oglas ili neki drugi, obično plaćeni sadržaj oglašivača; u ovom slučaju, Rio Tinta. Ovakav „kolačić“ služi praćenju na internetu: šta korisnik gleda, na koje sadržaje ide, da bi kasnije mogli da budu ciljani, navodno, ličnijim i relevantnijim oglašavanjem. Nema drugog načina da se definiše ovaj pristup sem skrivenog špijuniranja.
Što me zaista tera da se zamislim: ja ni u kom scenariju nisam komercijalno interesantan Rio Tintu jer ne nameravam da uskoro kupim nikakvu količinu litijuma niti drugih retkih metala; nemam fabriku baterija ni električnih automobila; nisam rudarski inženjer niti nameravam da se zaposlim u ovoj firmi. Ni na koji drugi način ne pokazujem da bi od mene mogli da imaju vajde.
Ali bi mogli da imaju štete, jer nije tajna da se javno ne slažem sa njihovim planovima u Srbiji. Stavljanje kolačića na moj kompjuter, dakle, jedino mogu da tumačim kao praćenje „za svaki slučaj“; kao pravljenje dosijea mojih interesa na internetu, sadržaja koje gledam i čitam u cilju konstruisanja privatnog profila. Zašto?
Možda zato da bi me bolje „gađali“ svojim saopštenjima i drugim propagandnim materijalom; možda kao deo istraživanja nenaklonjenih publika i traženja efikasnijih „komunikacionih teritorija“ u trenutnom propagandnom ratu; možda i u nadi da se nađe nešto kompromitujuće… Nije lako čoveku danas da se odbrani od ovakvih misli.
Procene su da je vrednost naših privatnih podataka za evropsku marketing industriju oko osam procenata EU BDP-a, što je oko 136 milijardi evra! Naši podaci su skoro vredniji i od litijuma
„Kapitalizam nadziranja“, da upotrebim ovaj izraz Šošane Zubof, danas je neodvojiv od politike; digitalni „panoptikon“, Sauronovo oko digitalne civilizacije je neumorno i nezasito. Procene su da je vrednost naših privatnih podataka za evropsku marketing industriju oko osam procenata EU BDP-a, što je oko 136 milijardi evra! Naši podaci su skoro vredniji i od litijuma…
Rio Tinto, očigledno, ne rudari samo metale, već i našu privatnost. Na ekološko zagađenje u svom poslovnom portfoliju sada mogu da dodaju i ono društveno.
