4. februar
Komentare na moju kolumnu čitam iz kliničkih razloga. Ta sekcija je psihijatrijsko odeljenje. Prva trijaža su oni zdravi u glavi i oni koji se hrabro verbalno mačuju sa „botovima“ u moju odbranu, radnici medijske hitne pomoći koji se trude i požrtvovano bore za svrhu i ideju boljeg društva. Njih s poštovanjem i zahvalnošću odvajam na stranu.
Druga trijaža su automatski botovi koji štancuju najbanalnije šablonske severnokorejske parole poput „Predsednik Srbije gradi i vodi zemlju u bolju budućnost“. Nema truda, nema referenci na tekstove, samo digitalni šablon za prskanje piksela tek da se ne ostavi prazan prostor.
Treća trijaža su oni koji smatraju da bi trebalo da imaju kolumnu, ali ih se niko „nije setio“. Njihovi komentari su čaršavi natopljeni tokom svesti, uglavnom muljem slučajnim uzorkom nabacanih teza bez logike ili evidencije, koje pokušavaju da u jednom komentaru sažmu svu svetsku, kosmičku i metafizičku istinu, za vjeki vjekov. Ponekad, rečenice zvuče kao bizarna okultna mešavina Alistera Kroulija, Raspućina i Kju Anona, duboka ezoterija koja ne može da se prevede na svakodnevni jezik jer sa svakodnevnicom nema nikakve veze.
Četvrta trijaža su „litijaši’ u odbrani „savršene vere“, zgroženi, na primer, mojoj izjavom da je Sveti Sava bio kosmopolita. Ili, uopšte, samo zgroženi…
Peti su oni koji mi uporno govore kako je živeti u Britaniji i kakvi su Englezi, iako je očigledno da tamo nikada nisu bili, a i da su retko kročili bilo gde van zemlje sem možda leti do Grčke. Sa gvozdenom ubeđenošću mi recituju tipične mitove razočaranih četnika koji Čerčilu nikada neće oprostiti što je „izdao Čiču’.
Šesti su „hipotetičari zavere“ (izraz „teorija“ ne koristim jer ima vrlo specifično značenje u nauci, suprotno od onoga kako se koristi na ulici i u medijima), koji moćno kanališu „Dude“ tipa iz Big Lebowski kada je maksimalno stondiran. Samo jedan primer iz prošle nedelje, „ošišanom“ latinicom: „Kada je ispraznjen „Cacilend“, pocela su masovna ubistva u Iranu. Da li tu postoji neka veza? Diktatorski rezimi su oduvek saradjivali.”
Najslađa mi je trijažna kohorta koju zovem „Pop Ćira i Pop Spira brigada“: njihov komentarijatski doprinos su palanačke proklamacije tipa „Budibogsnama!“ ili „Ja uopšte ne znam šta je pisac hteo da kaže“. Skoro pa ih vidim kako rezignirano šire ruke, blago očajni, pre nego što polako počnu da nabadaju po tastaturi, dok ih u ćošku čeka veš korpa puna krofni…
Komentari na našim portalima i društvenim mrežama su riznica uvida za dobre antropologe, sociologe, psihoterapeute i psihijatre, dnevne „fotografije“ našeg kolektivnog mentalnog, političkog i kulturnog stanja
Nisam bio siguran, kada sam počeo da pišem ovu kolumnu, zašto redakcija insistira na komentarima, koja je njihova društvena i intelektualna vrednost? Objasnili su mi da će neki pametni istraživač iz njih verovatno, nekada, uspeti da iscedi neke zanimljive i, možda, korisne uvide.
Sada shvatam da je redakcija bila u pravu. Komentari na našim portalima i društvenim mrežama su riznica uvida za dobre antropologe, sociologe, psihoterapeute i psihijatre, dnevne „fotografije“ našeg kolektivnog mentalnog, političkog i kulturnog stanja.
Borislav Pekić je u Godinama koje su pojeli skakavci rekao da društveno uređenje komunizma liči na zatvor.
Društveno uređenje estradnog nacionalizma liči na ludnicu.
6. februar
Pedofilski mračnjak Džeremi Epstin i njegove podguzne muve svetskih elita su paradigma neoliberalizma u svim svojim ekstremnim pojavnim oblicima.
Opsednutost parama, statusom i moći.
Bezočna, besramna korupcija.
Odvratnost prema bilo kakvoj odgovornosti, sem prema onima od kojih možemo da se okoristimo.
Spremnost da se sve proda: i čast i uticaj i poverljive informacije i porodica i deca… sve je samo moneta za transakcije koje ih drže blizu moći.
Koncentracija uticaja, monopol, ako je moguće, ili bar usko kontrolisani kartel.
Osećaj povlašćenosti, da se opšta pravila ne primenjuju na nas.
Apsolutno odsustvo svesti o moralu i etici i posledicama naših akcija na svet oko nas. Moć i pare su jedino što je bitno.
Nemilosrdna eksploatacija slabijih i društveno inferiornijih.
Fokus na trivijalno i na telesna zadovoljstva, na primat trenutne gratifikacije emocionalnog impulsa nasuprot dugoročnom planiranju i uzdržanosti.
Spremnost da se sve proda: i čast i uticaj i poverljive informacije i porodica i deca… sve je samo moneta za transakcije koje ih drže blizu moći. Koncentracija uticaja, monopol, ako je moguće, ili bar usko kontrolisani kartel
Preterivanje, na svakolike načine, preterivanje koje se ne razlikuje od dekadencije.
Afera „Epstin“ je najstarija priča na svetu, ljudska vrsta ogoljena do svojih najbazičnijih impulsa, sa dozvolom da se tako ponaša u društvu koje je potpuno izgubilo moralni i civilizacijski kompas i u političko-ekonomskom sistemu koji nagrađuje samo bogatstvo i moć.
Kraljevi i vlastela su se vratili na istorijsku scenu, feudalizam ponovo jaše…
8. februar
Dok se naš stari svet rastače, u vazduhu se sve više oseća do nedavno vrlo daleki miris baruta.
Male profesionalne vojske deluju sve manje ubedljivo pred masovnim mobilizacijama raznih hordi i režima koji ljudske živote žrtvuju na vagone. Ponovno vraćanje obaveznog služenja vojske sada je i u srcu Evrope. A i kod nas.
Međutim, kako je to sjajno primetio vrhunski vojni analitičar Rojtersa Piter Aps (Peter Apps), građenje rezervnih vojnih snaga je „društveni konstrukt“. Drugim rečima, narativ, priča, o tome zašto je to potrebno i kako se sprovodi u praksi. U razvijenim demokratskim državama, zakonska prinuda u ovoj oblasti je nešto što se vrlo teško guta. Vojni rok za civile je sve samo ne zatvor ili logor. Priča mora da bude mnogo suptilnija, konstruktivnija i prosvećenija.
Zato me vrlo zanima koji je narativ i društveni konstrukt – a i realističnost – ponovnog uvođenja služenja vojske srpskog režima. Za profesionalne vojnike je jasno: vole tu karijeru i trebalo bi da su dobro plaćeni, ili – kakav je čest slučaj u Britaniji – nemaju mnogo opcija u civilnom društvu zbog lošeg obrazovanja ili socijalne situacije.
Ali za pretvaranje civila u funkcionalnu vojnu snagu u demokratijama je potrebno mnogo više. Propagandni patriotizam tu malo pomaže. Tretiranje regruta kao robijaša još manje. Ja sam služio u JNA i posle nekoliko meseci mi je bilo jasno da bi u slučaju stvarnog rata – koji se kasnije i desio, srećom nakon što sam se „skinuo“ – polovina oficira dobilo metak u leđa od sopstvenih vojnika zbog načina na koji su ih tretirali. Poraz JNA u našim lokalnim ratovima me uopšte nije iznenadio.
Demokratska rezervna vojna sila mora da nudi integritet i poštovanje pojedinca, pristojnost (koliko to nama to delovalo bizarno), kvalitetan smeštaj i hranu, kreativnost u slobodnom vremenu i jak fokus na razna postojeća stručna znanja regruta, kao i nova specijalistička znanja – pored rukovanja oružjem – koja mogu da se primene i u civilnom životu, poput prve pomoći, spasilačkih akcija, fitness treninga, lične samoodbrane, orijentacije i preživljavanja u prirodi i raznih mentorisanja. Sve drugo je ubica motivacije i šteta i za zemlju i za profesionalnu vojsku.
Predlog novim vlastima, u budućnosti, posebno ako budu sa studentske liste: vratite radne akcije. Društveni narativ konstruktivnog i pragmatičnog patriotizma. Nije „ćaci“ ko ne skače, nego ko ne skuplja đubre, ne plevi i okopava parkove, ne sadi i pošumljava, ne pomaže nemoćnima i ranjivima
Društveni konstrukt u kome su rezervisti robovi koji se nemilosrdnim drilovanjem pretvaraju u nemisleće robote i koji su „svojina“ komandanata, maltretirani, zastrašivani, ponižavani i gajeni samo kao topovsko meso, mogu da za izvesno vreme funkcioniše smo u represivnim sistemima. Kako nam je pokazao rat u Ukrajini, takve vojske čak i protiv malobrojnijeg neprijatelja ne uspevaju da postignu mnogo…
Ovakva regrutacija je promašena investicija. I zato me vrlo zanima kakav je novi srpski regrutni konstrukt. Kakvo iskustvo regrutima ovakav režim može da ponudi? Način da se mladi muškarci sklone sa ulica i da im se „ulije pamet u glavu“ fizičkom i mentalnom torturom? Ispiranje mozga plitkom propagandom, znajući da su svi svesni smrtonosne korumpiranosti istog tog režima? Koga u tom konstruktu ta vojska treba da brani i od koga? I da li je u pitanju samo odbrana?
Priroda modernog ratovanja je takva – a posebno u našem slučaju kao enklave okružene NATO zemaljskim i vazdušnim prostorom, što smo već videli 1999 – da će naša vojska verovatno retko gledati neprijatelja u oči. Uglavnom će gledati njegove dronove, rakete i superiornu avijaciju – sve sa daljine koja tradicionalno ručno oružje čini beskorisnim.
Ako zemlja već treba da se priprema za novu nestabilnu svetsku multipolarnost, zar nije bolje i vrednije uključivanje i treniranje mnogo širih slojeva stanovništva – i muškog i ženskog, i „Bumera“ i „Dženzedera“ – za šire i koordinisanije delovanje na održavanju normalnijeg funkcionisanja društva u vanrednim uslovima? Ono što se nekada zvalo „Civilna zaštita“. I, ako bude trebalo baš da se laćamo oružja, obuka za „Teritorijalnu odbranu“. Za to nije potrebna regrutacija i boravak u kasarnama, to može i u civilu, vikendom.
Predlog novim vlastima, u budućnosti, posebno ako budu sa studentske liste: vratite radne akcije. Društveni narativ konstruktivnog i pragmatičnog patriotizma. Nije „ćaci“ ko ne skače, nego ko ne skuplja đubre, ne plevi i okopava parkove, ne sadi i pošumljava, ne pomaže nemoćnima i ranjivima.
Jake zajednice imaju jake zajedničke, obično više, ali i praktične, svrhe.
Srpski režim je već odavno daleko od toga.
10. februar
Na prvi pogled, izgledalo je kao Njuznet članak.
Predsednik Srbije odlikovan je ordenom ‘novomučenika’ (bihaćko-petrovačkih).
Iako imam problem sa prethodnim laureatima – Porfirije, Dodik, Vulin, Gašić: ne znam da li je prateća povelja na ruskom? – mislim da je ovoga puta zasluženo.
Predsednik ne spava.
Na prijemima po Evropi ne jede, iako ga nutkaju. Iz inata.
Muče ga Amerikanci, Rusi, Turci, Arapi, Kosovari, evropski parlamentarci, studenti, tužioci i sudije, policajci na bolovanju, Laura Koveši, muči ga magareća klupa u Pekingu i Moskvi, anketna komisija i Transparency International.
Muče ga snežne grudve na narodne pevaljke, to što nigde ne sme bez garnizona žandarmerije, to što za Expo nema para, a Evropa zavrće slavine… Muka je to.
Muči se čovek svaki dan da nas još više rasproda, zakopa, iskopa, zaduži i okuži.
Pada mi na pamet šta je jednom Frenklin Ruzvelt rekao o generalu Makarturu: „Nikada ne potcenjujte čoveka koji sebe precenjuje.“
Posebno kada dobije vlast.
11. februar
Briljantan post na društvenim mrežama – slika Dragana Markovića-Palme i komentar: „Kakva zemlja, takav i Epstin“.
