Ugodno je živeti u paralelnom univerzumu naprednjaka, tamo je sve lepo, tamo je sve nežno, tamo se svet raduje. Tako je bar nekada pevao Branko Kockica da bi na kraju završio kao jedan od glavnih korisnika naprednjačkog budžeta. Ali nije on jedini, ima i onih koji dolaze na čelne funkcije mašinerije za proizvodnju fikcije. Kako taj „svet od čokolade“ izgleda u Beogradu, pre svega u kulturi, i kako rešavanje nagomilanih problema vidi nova sekretarka za kulturu Jelena Medaković?
Slušajući njen nastup na RTS-u, čini se da kultura u Beogradu cveta, i to u godini kada je budžet prepolovljen, kada su ukinuti gotovo svi festivali, u godini bez Festa i Bitefa i zatvaranja Narodnog pozorišta. Medaković je, izgleda, uspela da jednim udarcem ubije više muva. Spretnije nego glavni junak filma Karate Kid koji štapićem za pirinač lovi mušicu kako bi pokazao moć koncentracije. Naprednjaci love najmanje tri muve odjednom, što nam je Medaković demonstrirala svojim zaposedanjem kulturnog univerzuma, ne samo u Beogradu već i u regionu gde je nedavno, preko Srpskog nacionalnog vijeća u Zagrebu, plasirala kontroverznu izložbu o svom deduški (?) Dejanu, nekadašnjem sekretaru Odbora za izradu Memoranduma SANU. Ova izložba je, kao što je poznato, izazvala skandal u Hrvatskoj, ali njena idejna tvorkinja – Jelena Medaković nije našla za shodno da se tim povodom oglasi. Verovatno je pomislila kako je dobro tempirala Medakovićevu rehabilitaciju u starom zavičaju.
Jelena Medaković bila je dugogodišnja direktorka Muzeja grada Beograda, „najveće institucije zaštite u kulturi grada Beograda“, kako voli da kaže, institucije koja zapravo nije zaštitila nijedno kulturno dobro za poslednjih desetak godina u gradu koji je doživeo više kataklizmi zaredom. Od leta je kao jedna od lojalistkinja SNS-a postavljena na čelo Upravnog odbora Muzeja suvremene umetnosti, a od jeseni je preuzela funkciju gradskog sekretara za kulturu, i to nakon skandala cenzurisanja Bitefa. Tada se pojavila kao neočekivana medakovićevska sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar. Slično kako je deduška Dejan to uradio s Dobricom Ćosićem za prostu 1986. godinu. Obećala je da će se festivali vratiti, a onda je izašla pred javnosti i sve objasnila.
Od leta je kao jedna od lojalistkinja SNS-a postavljena na čelo Upravnog odbora Muzeja suvremene umetnosti, a od jeseni je preuzela funkciju gradskog sekretara za kulturu, i to nakon skandala cenzurisanja Bitefa. Tada se pojavila kao neočekivana medakovićevska sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar
Priznala je, dakle, da je ova godina krizna, ali ne zbog nesposobnog partijskog menadžmenta koji cenzuriše i proganja umetnike već zbog „nemogućnosti rada i nemogućnosti ostvarivanja prihoda“, odnosno zbog blokada, htela je reći. Isto tako i zbog „krize kreativnosti“. Nije se iznedrio, dodala je, „veliki opseg ideja“. One bi tobože vratile pravni okvir festivalima koje su naprednjaci zgazili musolinijevskim čizmama. Para nema, konstatovala je, ali samo za programe, pre svega za umetnička udruženja, pojedince i umetnike, ali ustanove ne treba da brinu.
Pre svih treba da bude miran njen Muzej grada Beograda kome se gradi nova zgrada u Resavskoj ulici. Do Ekspa biće sve gotovo, a ostali neka se snađu. Kome se ne sviđa, neka menja univerzum ili, brate, neka sam pretfinansira stvari pa će jednog dana partija to umeti da nagradi. Baš kako je nagradila Jelenu Medaković za lojalnost koruptivnoj vlasti u godini velikog društvenog nezadovoljstva. No ona ne haje za to. Maše statističkim podacima o slaboj posećenosti ugašenih festivala i zagovara reset u kulturi, koji bi naprednjacima obezbedio novo čitanje i novu publiku. U prevodu, potreban im je ibijevski novi narod (verovatno iz Republike Srpske) i nova propaganda kojom bi zamaskirali kriminalne radnje u državi i kulturi.
