Ama baš sve je bilo pogrešno u pozivu na razgovor Aleksandra Vučića Dijani Hrki, koja već danima štrajkuje glađu tražeći da se pritvore sve osobe osumnjičene za pad nadstrešnice, da se oslobode svi studenti i raspišu vanredni izbori. Posebno kada se zna da je 16 ljudi u Novom Sadu, među kojima i Dijaninog sina Stefana, ubila Vučićeva pohlepna kamarila obezljuđenih monstruma, čije je prvo lice ludila baš on.
I, zaista, o čemu bi Vučić i Hrka mogli da razgovaraju? Da li bi joj Aca Srbin objasnio koja se to utakmica 1. novembra igrala u Novom Sadu? Ili zašto su Vesić i Toma Mona šatro u pritvoru svojih luksuznih domova, a studenti trule po vlažnim zatvorskim ćelijama? Možda bi joj rekao zašto posle godinu dana od ubistva u Novom Sadu nema bezmalo nijedne potvrđene optužnice? Ili zašto joj je, uz njegovo dopuštenje, upriličeno iživljavanje kriminalnog ološa koji je okupio u šatorskom naselju uz psihopatsko „muzičko“ maltretiranje? I ko mu je sugerisao da s tim prestane? Ili se toga, saosećajan kakvim ga je Bog dao, setio sam. I na kraju, ovaj Vučićev poziv osim što je proračunat da navodno pokaže zeru ljudskosti je i kalkulantski. Razgovor sa majkom koja je ostala bez deteta, na bezbednoj udaljenosti od njenog šatora i građana, gde niko ne može da postavi neprijatno pitanje je blago rečeno odvratan.
Nevolje, dakle, nastaju tu gde, svesni da smo doskora bili samo slabi svedoci svoje normalnosti, iskoračimo na poziciju koja ne može da ima pouzdanijeg jemca od njihove nenormalnosti. Zato valja podsetiti da je mnogo toga ili gotovo sve u današnjoj Srbiji urađeno uz Vučićevu ulogu ekskluzivnog zastupnika božje volje i da su mnogi sumnjivi dilovi sklopljeni uz njegovu autorizaciju. I da je njegova imperija zla izgrađena na biblijskoj pljački sopstvenog naroda, feudalnom odnosu prema radnicima prepuštenim surovim stranim partnerima, rasprodaji i zemlje i neba, na slugeranjskim medijima, na narko-ekonomiji i to ne samo Jovanjice, na trgovini oružjem povlašćenih, na nasilju u Savamali i kostima i krvi nedužno izginulih u helikopteru, besramnom odnosu prema Milovanu Milivojeviću, ocu stradalog mladića u Lučanima, na ubistvu Olivera Ivanovića, prikrivanju pravog krivca za smrt Stanike Gligorijević…
Svi ti belivuci, hrkalovićke, radoičići, veselinovići, stefanovići, vulini, koluvije… nisu samonikle pojave. Oni su deo atmosfere u kojoj argumenti dijaloga nikada nisu postojali, a njihovo mesto oduvek su zauzimali argumenti fatalnog nasilja. Samo što je ono sada svima postalo vidljivo golim okom, jer je režim život svojih građana učinio toliko jeftinim da je čak i ostavka gradonačelnika Novog Sada bila skuplja od 16 života.
I šta bi u takvoj atmosferi sada Vučić mogao, recimo, da kaže Milomiru Jaćimoviću i njegovom maloletnom sinu koji su, takođe, stupili u štrajk glađu jer su im oduzeti autobusi i onemogućen normalan život samo zato što su besplatno prevozili studente. Da je greškom hapšen više puta? Da će mu koliko sutra biti vraćena vozila, a milionske kazne ukinute? Ali to bi istovremeno bilo i priznanje da nakaradna vlast funkcioniše u punom kapacitetu. Razume se da se to neće dogoditi. Umesto toga ćemo imati saglasje režimskih seiza da nije dovoljno da Jaćimović bude samo uništen, neophodno je da bude uništen kao kriminalac.
Istovremeno, nespremnost da se imenuju odgovorni ne govori samo o moralnim defektima vlasti, ona se kroz šatorsku „vučiju jamu“ režima očituje kao poslednja odbrana jedne promašene i pogubne politike. Dakle, ili Ćacilend ili mi.
