Paradoks: sklanjajući se od politike, studenti su, zapravo, iznova politizovali Srbiju. Učinili su to, u jedan mah, i hotimice i nehotično. Ovo prvo najjasnije je iskazao onaj mladi čovek koji je u televizijskom studiju podsetio: apolitičnost kao koncept ne postoji. I onima koji nisu čitali Aristotelove Politiku i Nikomahovu etiku, koji se ne sećaju gimnazijskog znanja iz filosofije i nisu sasvim sigurni šta je to zoon politikon, jasno je da ono što se valja ulicama, trgovima, mostovima Srbije, ono što se govori po amfiteatrima, učionicima i hodnicima škola i fakulteta, što se tolkuje i divani po kafanama, društvenim mrežama, televizijskim studijima – da sve to jeste politika.
Ako dobro razumem, studenti ne bi da im se u ono što čine petljaju sadašnji činioci onog nedoklanog ostatka srpske dnevne politike. U tom je ovdašnja, inače ne odveć efikasna uprava, uspela: nema lakše mete za svačiji odstrel od sadašnje srpske opozicije. Kako potpisnik nije vaspitan, ni u kući, a ni u svom haustoru, da cipelari onog ko već leži na asfaltu, to o toj stvari ovde više neće biti reči. Osim ovog: pre ili kasnije, politika kao filosofska disciplina i ova, domaća, svakodnevna, krenuće jedna drugoj u zagrljaj.
Do tada, valja videti šta činiti u bici sa tom, najblaže i gorko-cinično rečeno, neefikasnom administracijom, kojoj se stalno dešavaju protesti, mitinzi, šetnje, koja stalno mora da proizvodi vanredne situacije, vanredne izbore, vanredna obaranja vlade, ne bi li opstala. Koja je korupciju učinila doslovno – ubistvenom. Volimo reći – i to je, uostalom, istina – kako su studenti nešto probudili u svima nama, bili mi ćutljiva većina ili oni koji nekog vraga stalno zakeramo. Skloni smo zaboravu, pa smo zaboravili sve posle 3. maja pretprošle godine, ili sve ono još od pre, sve one ulične i institucionalne poraze u kojima smo pronalazili sve više razloga za tupi očaj. Sve to beše psihološka priprema.
Ako je, kao što kod nas nije, politika skup delatnosti usmerenih na ostvarenje opšteg boljitka, onda je studentska akcija uspela bar u onom što jeste imanentno toj pobuni srca: naterati ćutljivog trpnika da se suoči sa jutarnjim pogledom u ogledalo
Vratimo se administraciji. Da bi bila efikasna, morala bi umeti ostvariti kompromis. Na stranu što to nije u stanju već po svojoj prostačkoj suštini – za kompromis, izvestan društveni dogovor, potrebna je debata. Ne prosti dijalog, nego istinska raznoglasna debata, po svim pravilima – od elementarnog poštovanja sagovornika, preko onog najvažnijeg, upotrebe argumenata koji ne bi bili argumenti sile, iskazani primitivnim sredstvima. Za argumentaciju, valjalo bi raspolagati činjenicama. Ako su one iskrivljene, falsifikovane ili, naprosto, zatajene, onda cela ova jednačina, ovako školski data, ne može ni biti postavljena.
Ako je, kao što kod nas nije, politika skup delatnosti usmerenih na ostvarenje opšteg boljitka, onda je studentska akcija uspela bar u onom što jeste imanentno toj pobuni srca: naterati ćutljivog trpnika da se suoči sa jutarnjim pogledom u ogledalo. To oljuđenje, to je najveća pobeda studentskog bunta. No, kada je ta pobeda izvojevana, a posle Autokomande i Novog Sada izgleda da jeste, menja se i uloga studenata u ovom društvenom trenutku. Njihova četiri zahteva sklapaju se u jedan cilj: promenu političke paradigme.
Hoće li odoleti izazovima? Hoćemo li biti u stanju da im ne odmognemo sopstvenim, uskogrudim, ličnim agendama, kratkoročnim ciljevima, zauzimanjem pozicija pred uspostavljanje nove uprave (koja će neminovno doći, bolje pre nego kasnije), uobičajenom zaverom mediokriteta koji namirišu novo deljenje karata, svom onom poznatom kompaserijom ne odveć etičnih radnji koje prate svaki društveni prevrat?
Hoće li politika postati časna reč srpskog jezika?
