Danas je osmi oktobar, godišnjica poslednjeg meseca nekog – kad bi se moglo reći, dobro bi zvučalo: poslednjeg meseca spokojnog života; ali se tako, znamo to, kazati ne može – života koji bi ličio na izvesnu normalnost. Samo, znamo da nije tako. Ni pre ubistva – jer, pad nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici jeste ubistvo iz nehata, neznanja, korupcije – nismo živeli odveć normalno, mereno uzusima nekog, nama odavno dalekog sveta. Ali, bar nismo bili ubijani. Ponižavani, to da. Ali, izgleda da to volimo. Poniženje, mislim. Pa smo ga normalizovali, štaviše: normativizovali.
Nisu potrebne velike istražne radnje da bismo znali zašto je uistinu pala nadstrešnica u Novom Sadu, i zašto je država svojim (ne)činjenjem ili pogrešnim dejstvom ubila njih šesnaestoro. Ovo ne znači da znamo imena krivaca. Znači da nam je jasno da oni postoje i da je početak obnove čestitosti jednog društva da krivci i odgovorni budu pravedno kažnjeni
Već dugo, Srbija je u vanrednom stanju. Ono nije ni proglašeno, a ni sasvim nametnuto: u dobroj meri mi sami proizvodimo te vanredne okolnosti svojim pristankom na nepočinstva. Sami smo da(va)li legitimitet nedelima onih koje smo ovlastili da se bave javnim delatnostima, kojih je pak smisao – lakši i normalniji život zajednice. Možemo to zvati i politikom. Ili upravom. Ali ne i vlašću. Mi, naime, živimo u republici, i mi smo vlast. To što mi ne volimo svoju državu, što smo u njenu upravu po ko zna koji već put namestili lopuže, to govori o nama. Lopuže ko lopuže: gledaju da prevare i ukradu, to im je priroda. Oni su jasni.
Mi nismo jasni. Zašto uporno ponavljamo istu grešku? Jesmo li i mi lopuže, hulje, nitkovi koji bismo činili isto kad i ako bi bili u povoljnoj prilici za zlodejne radnje?
Ma koliki antropološki skeptik bio, imam potrebu da verujem da nismo. Možda zbog što se svakodnevno uveravam(o) da u Srbiji ima časnih ljudi, onih kojima četiri temeljne („kardinalne“) vrline nisu nepoznate. Podsetimo se Platona: umerenost (samokontrola), razboritost (mudrost), pravednost (pravdoljubivost), odvažnost (hrabrost).
Umemo li, recimo, da očuvamo samokontrolu? Umemo li sebi reći: ne, ovo nećeš učiniti samo zato što možeš (kako svojoj suparnici peva Doli Parton u Jolene), što ćeš proći nekažnjeno? Znači li samokontrola zapravo umerenost u obuzdavanju nagona, impulsa, primarnih poriva za imetkom, vlašću, požudom, je li to samoograničavanje potrebe za častohlepljem? Usuđujem se reći: umemo. (Nismo svi ono što u ovom času označava prvi i najmoćnijiji idiot sveta, ta groteskna figura na čelu jedne imperije, budući ikonički znak za odsustvo temeljnih etičkih principa.) Ali, jesmo li spremni da se suprotstavimo neumerenosti nezajazne manjine?
Već dugo Srbija je u vanrednom stanju. Ono nije ni proglašeno, ni sasvim nametnuto i u dobroj meri mi sami proizvodimo te vanredne okolnosti svojim pristankom na nepočinstva. Sami smo da(va)li legitimitet nedelima onih koje smo ovlastili da se bave javnim delatnostima. Možemo to zvati i politikom. Ili upravom. Ali ne i vlašću. Mi, naime, živimo u republici, i mi smo vlast
Izgleda da jesmo – skoro godinu dana to činimo na, dakako, različite, načine. Možda u tome činimo greške, možda se ne snalazimo uvek dobro, ali namera je časna. I jasna: ne dopustiti da budemo ubijani najgorom rđom jednog društva, korupcijom. Jer, nije potrebna velika mudrost, a ni velike istražne radnje, da bismo znali zašto je uistinu pala nadstrešnica u Novom Sadu, i zašto je država svojim činjenjem, nečinjenjem ili pogrešnim dejstvom, ubila njih šesnaestoro. Ovo ne znači da znamo imena krivaca. Znači da nam je jasno da oni postoje i da je početak obnove čestitosti jednog društva, jedne zajednice, jedne države, da krivci i odgovorni budu pravedno kažnjeni.
Jesmo li onda pravdoljubivi? Biće da ipak jesmo. Samo što nam je potrebno ubistvo šesnaest ljudi da se setimo kako pravičnost mora težiti apsolutnom, ma kako svesni bili da je apsolutna pravda nemoguća. Ako počnemo relativizovati pravdu, ako „kraduckamo, a ne krademo“, prema savetu onog domaćeg idiota minornog značaja, ali dalekosežnog značenja (da ne bude zabune, reč je o starogrčkm smislu reči idiot: „onaj koji je nesposoban da vrši javnu službu“, ne radi se, dakle, o medicinskom pojmu idiotije; mada, ne treba isključiti nijednu mogućnost), onda nismo ni – a to je sledeća arete, sledeća virtus (zanimljivo, kao i u našem jeziku, i u starogrčkom i latinskom, vrlina je ženskog roda) – razboriti ili razumni ili mudri. Jer, takvi su oni koji su u stanju predvideti svešću, a ne voditi se nagonom. Pa su u stanju sagledati kako jednom izrelativizovano nedelo, neminovno povlači druga, sve veća i sve gora.
Nismo svi ono što u ovom času označava prvi i najmoćnijiji idiot sveta, ta groteskna figura na čelu jedne imperije, budući ikonički znak za odsustvo temeljnih etičkih principa.) Ali, jesmo li spremni da se suprotstavimo neumerenosti nezajazne manjine
Ako se, primerice, ne buniš što neko skrnavi arhitektonsko delo od značaja ili podiže neku zgradu gde joj nikako nije mesto, i to ti se čini pogrešnim, ali prihvatljivim, doživećeš otimanje celog jednog dela grada. I doživećeš pad nadstrešnice. (Da se nadstrešnica srušila tridesetog oktobra oko 23,30, recimo, ne biste čitali ove retke. I niko se ne bi sećao nekog ranijeg autorovog teksta u kome se buni što se nadziđava hotel u centru grada ili se gradi tržni centar u zelenoj oazi. Ni sam autor se toga više nije sećao, uostalom, i nije amnestiran od osećanja sukrivice u opštem etičkom sunovratu.) Jer, jedno vodi drugom: korupcija ubija. Pre ili kasnije.
Nismo, dakle, dovoljno ni razboriti, ni hrabri.
Ali, nismo ni puke kukavice.
Šta smo onda?
Ljudi u etičkom procepu?
Pa, biće da je tako.
Prvi je novembar, dakle, Dan etičke odgovornosti. Pobedimo li sebe u ovoj borbi, uklonimo li kolateralnu štetu rđave uprave, to bi mogao biti naš praznik. Dan tuge zbog žrtava i dan moralne obnove jedne posrnule zajednice.
Dan čestitosti.
