Na početku beše jedna Partija. No u njoj, setićemo se mi koji pamtimo, a nismo bili lišeni svesti o mestu i vremenu u kojem življasmo, bejahu mnoge stranke. Kako sad to? Pa, baš tako. Pluralizam nije bio demokratski, nego interesni: Srbi i Hrvati svoje, Albanci, Muslimani (docnije Bošnjaci), Makedonci, Slovenci i ostali Crnogorci – svoje. Onda – lopovi. Onda – karijeristi. Pa oni koji iskreno verovahu u komunizam. Oni koji se pretvarahu da veruju, a gledaju da se provuku. Oni koje boli briga. Uvo. I ono treće.
Ukratko: deco, nemojte da vas neko laže – niti je ono bio komunizam, niti su odjednom došle zle čike i sve pokvarile.
Ako ćemo otpočetka, valja se setiti da su komunisti 1920, na prvim izborima novoskrpljene države (vidi pod Krleža, Pijana novembarska noć) bili treći po snazi, a u Beogradu i Zagrebu prvi, ispred, recimo, pašićevaca. I u još 59 (i slovima: pedeset devet!) gradova SHS. Toliko o neautentičnosti komunizma u Srba. I ostalih Hrvata. Istoriju možda pišu pobednici, ali je revidiraju luzeri.
Dakle, kad se ujesen godine pada Berlinskog zida, po beogradskim kafanama i slavama raščulo da se nešto sprema, kad su se demokrate, nacionalisti, nacional-demokrate, sociodemokrate, nacio-socio-demokrate, ravnogorci, nedićevci, ljotićevci i drugi nacoški bašibozuk, skupljali, tiho napuštali onu jednu Partiju, beše jasno – ko je hteo da mu tako bude, i ko je razumeo smisao noćnog okupljanja zvanog Osma sednica, kao i dnevnih akcija pod zajedničkim imenom Jogurt-revolucija – da se svet stubokom menja. Nije tačno da svi nismo razumeli ništa u vezi s padom Zida. Oni koji nisu razumeli, ni sad ne razumeju. Svet, ne zidove.
Komunisti su 1920, na prvim izborima novoskrpljene države bili treći po snazi, a u Beogradu i Zagrebu prvi, ispred, recimo, pašićevaca. I u još 59 gradova SHS. Toliko o neautentičnosti komunizma u Srba. I ostalih Hrvata. Istoriju možda pišu pobednici, ali je revidiraju luzeri
Nastaše stranke. U Pazovi, sad zaboravih kojoj, skupio se, pak, komunistički otpad. Eno ga i sad se valja, što neposredno, što kroz naslednike, po javnim prostorima. Slavske stranke neučlanjenih, nakratko se zagrliše sa učlanjenima, e da bi se, docnije, razvodili javno, kroz nemoguće koalicije, kohabitacije i ostale aranžmane. I eno i njih, još se razvode. Još se ne mogu dogovoriti ko je kriv. A Seve i Boris lepo kažu: zar je važno ko je kriv/kad se već sve to desi.
Najgora od svih srpskih revolucija bila je belolistićarska
I šta su one, te stranke, nama, šta nam dođu?
Dođu nam puno pokradenih para. Puno izgubljenog vremena. Mnogo potrošenih pameti. Duguju nam, pa – život. Jesmo li sami krivi za to? I te kako. Štaviše: najkrivlji smo mi. Kad sam, onomad, začepio nos i glasao za onog pospanog čoveka, znajući da grešim – pa to i javno objavljujući, napalo me sa svih strana: da guram klipove u točkove revolucije. Istina je, gurao sam klipove, zato što revolucija proizvodi odveć veliki broj slučajnih žrtava, znam to po svojoj široj porodici. No, ipak sam, eto, glasao. Da bude gore: uvek ću. Jer, najgora od svih srpskih revolucija, bila je ona belolistićarska. Tih tridesetak hiljada politički nepismenih ljudi omogućilo je ovo što sada živimo.
I uvek je tako: uvek je revolucija, bila oružana, mentalna, plišana – stvar radikalne manjine. A ne ćutljive većine. Tako beše oko Karađorđa, oko Lenjina, oko Tita. I oko Čaka Berija. Mala, ali posvećena grupa onih koji su spremni da izginu – a naročito da u njihovo ime izginu drugi – za svoj cilj. Uvek isti cilj: osvojiti moć-na-vlasti.
Otud se nije čuditi opštem nepoverenju u stranke. Srpski političarsko-analitičarski bašibozuk se stoga uskopistio ovih dana: osetili su se ugroženima. I uistinu jesu. Politička klasa – a iako ne pokriva sve, Marksova ideja o istoriji kao istoriji klasnih borbi, nije nešto što valja olako zaboraviti – u koju spadaju i moćnici i aspiranti na moćništvo, suočena je s nečim što je neka vrsta Narodnog fronta. Čuju se prigovori, s obe strane, kako je to mala grupa ljudi, eto, zavela mase. Naravno da je tako. Uvek je tako. Tako su i ti koji se protiv toga bune došli do uprave. Koju zovu „vlašću“ (vidi pod Nušić). Tako su je i izgubili. I tako će je gubiti dalje. Tako radi istorija, to je život – pun buke i besa, a ne znači ništa, znađaše Magbet.
Otud strah.
Naše je, nas neučlanjenih kojima ovo nije najbolji od svih svetova, koji mislimo da može biti makar malo manje nepodnošljiv, da im ne damo. I to je ono što se ulicama i poljanama valja već godinu i kusur – osećanje da beščašće ne može biti večno i jedino. Čast, a ne mast. Zdravije je
Jer, evo ga slavni sociolog, više pominjan, nego čitan: „Sve partijske borbe nisu, dakle, isključivo bore za objektivne ciljeve, već su i suparništva radi kontrole raspodele zaposlenja.“ No, veli, katkad pomalo idealistički, i dalje: „Ista težnja (za raspodelom mesta u upravi – prim.a.) se pojavila (…) u svim partijama nakon velikog povećanja broja administrativnih mesta, što je posledica sve snažnije birokratizacije, ali takođe i zbog sve veće želje građana koje privlači specifična sigurnost administrativne funkcije. Na taj način, stranke sve više kod svojih pristalica postaju sredstvo za ostvarenje tog cilja.“
Ovo, biće, znamo, no neposredan nastavak bolno odjekuje u svojoj naivnosti: „Ovoj težnji se ipak suprotstavlja razvoj moderne javne funkcije koja danas zahteva mnoštvo stručnih intelektualnih delatnika, koji su se za svoj profesionalni zadatak pripremali više godina, i koje u interesu integriteta pokreće veoma razvijena staleška čast.“ A sad će nas autor Duhovnog rada kao poziva zakucati: „Kada kod funkcionera ne bi postojao ovaj osećaj časti, pretila bi nam opasnost užasne korupcije i ne bismo izmakli vladavini diletanata.“ (Objavljeno 1919.)
Vladavina diletanata. Posledica korupcije. Ubistvene korupcije. Zvuči poznato? Aktuelno? Pa ti imaj poverenja…
Znači li to da su svi isti?
Ne znači.
Znači da su – svi slični.
A naše je – nas neučlanjenih kojima ovo nije najbolji od svih svetova, koji mislimo da može biti makar malo manje nepodnošljiv – da im ne damo. Da budu slični. To je, valjda, smisao ovog narodnog fronta, saveza studenata i njihovih roditelja, rođaka, komšija, prijatelja, znanaca, udruženja časnih ljudi. I kako ćemo to? Nemam pojma. Možda tako što ćemo one za koje mislimo da su manje gadni stalno podsećati na ideju časti. Jer, evo to je ono što se ulicama i poljanama valja već godinu i kusur – osećanje da beščašće ne može biti večno i jedino.
Čast, a ne mast.
Zdravije je.
