Sve što vlast ovih dana, nakon „litijumskog ustanka“, radi i još više način na koji to radi potpuno je izvan smisla. I izvan zakona. Vučiću namernom da konvertuje poslednje što je narodu ostalo – zemlju, vodu i vazduh – za još jedan, poslednji đir uništavanja Srbije, namah je postalo jasno da Srbija neće u narednih godinu dana biti manje gladna ni hleba ni pravde, ali će zato biti sita svega. Njega posebno. Otuda nikakvog smisla nema arlaukanje da su zapadne službe u njegovo rušenje uložile desetine, možda i stotine miliona evra. Uzaludno je i pozivanje na izveštaj Ministarstva spoljnih poslova Kine po kom su, navodno, nevladine organizacije od Amerikanaca dobile milijarde evra za njegovo rušenje. Jednostavno je s onu stranu razuma upirati prstom u Zapad sa kojim je Vučić sklopio dil o obnovi projekta Jadar. Zašto bi Nemci ili britansko-australijska kompanija rušili najvernijeg rudara. A nešto ne vidim ni da su Amerikanci protiv kopanja.
I nije problem u ovoj konstrukciji što je lažna i što su svi ti neimenovani izvori iz Rusije i tendenciozno interpretirani izveštaji iz Kine signalizirali Vučiću da mu rulja sprema svilen gajtan, već što je ona kreirana na gomili prevaziđenih narativa o stranim plaćenicima. Tu smo pesmu već slušali i od Miloševića i od Šešelja, pa i od Vučića pre tri decenije. I budalama je jasno da više nema jedinstvene zapadne, pa ni evropske politike, zabole baš Nemce gde će drugi iz EU da se snađu za litijum. Nema ni jedinstvene američke politike – nema je ni na jednoj tački zemaljske kugle, pa je ne može biti ni u Srbiji. Osim toga, više ne pije vodu ni priča o tome kako je Vučićeva predaja Kosova cena modernizacije, ekonomskog prosperiteta i približavanja Srbije Evropi. Niti on želi Evropu, niti Evropa želi njega. On je samo voljni izvođač prljavih radova.
Nije tako loše čuti predsednika kako govori o stranim plaćenicima. Lepo je i videti kako mu se voda penje uz noge zbog datih obećanja. Vučić je, zapravo, tu da nas podseti šta izdaja zaista jeste
Utoliko komičnije deluje lupanje u Vučićeve patriotske grudi „onih smelih umova“ među naprednjacima koji su stisli petlju i stali uz predsednika u ovom odsudnom momentu, tvrdeći da će naš tragični junak pasti zbog previše patriotizma i nauma da Srbe okupa u parama. I tako su stvari počele da se vraćaju u prirodno stanje: građani su ponovo na ulici, naprednjaci u koži radikala, a Vučić u krilu stranaca, čijoj podršci njegova stranka ima da zahvali za sve izborne uspehe. I samo on, takav, mali igrač u igri velikih uloga, bez škrgutanja zubima i u punom kapacitetu klijenta može da ispuni sve zahteve. Ko onomad kad je na aerodromu izigravao Šolcovog ličnog šofera.
Opet, sva ta maligna plitkoća režimske histerije, koja je samo vrh godinama ponavljanog diskursa o velikoj, bogatoj i jakoj Srbiji, čiji je Vučić jedini garant, očito daje naprednjacima za pravo da misle kako im je dopušteno da hapse aktiviste, privode trudnice, oduzimaju telefone i pretresaju stanove. I o tome postoji prećutni dogovor političkog podzemlja, stranačkih feudalaca, kriminalaca i i stranaca, koji se prave slepima. I svi su oni radi da zasuču rukave i spasavaju Srbiju. Ali zašto bi spasavali narod kad je samo Srbija bez njega vredna spasavanja.
Sve ovo otvara pitanja ko sve i kako upravlja Srbijom preko onih koji njome formalno vladaju? Možda Vučić jednom i napravi te baterije, ali će daljinski upravljač biti u tuđim rukama. A većinska Srbija, izgleda, nema više vremena da sve to trpi i spremna je da otvori pitanja slobode i opstanka.
I naposletku, nije tako loše čuti predsednika kako govori o stranim plaćenicima. Lepo je i videti kako mu se voda penje uz noge zbog datih obećanja. Vučić je, zapravo, tu da nas podseti šta izdaja zaista jeste. Možda posle toga nećemo biti bogzna kako pametniji, ali ćemo lakše menjati kanale na režimskim televizijama i slušati urlanje o izdaji.
