Recimo, pretpostavimo, da se grupa mladih huligana pomešana sa predstavnicima i odbornicima nekih stranaka, samoorganizovala i ispustila fekalije na Gradsku kuću u Novom Sadu, a potom demolirala zgradu u kojoj se možda nalazila još samo policija, dok su predstavnici gradske vlasti, naravno, bili negde drugde. Pretpostavimo i nešto drugačiji scenario, scenario po kome je neka vlast organizovala „mlade i besne“ ljude, možda zajedno sa vozačima traktora i cisterni, da izvedu desant na zgradu iz 1895. godine.
Možemo da pretpostavimo i da su se ove dve grupe sasvim slučajno pomešale, pa su tako „mladi i izmanipulisani“ i „besni i borbeni“ zajedno učestvovali u iživljavanju – iživljavanju koje tu zatečeni narod, vrlinom svoje mnogobrojnosti, nije mogao ni da vidi. Iz gužve oko platoa Srpskog narodnog pozorišta nije se moglo ni naslutiti šta se događa na trgu, jedino bi nejasan miris dima baklji ili suzavca mogao da pobudi sumnju. Internet mreža je bila preopterećena, tako da ljudi koji su se tada našli u centru Novog Sada, nisu lako mogli ni da se informišu o tome šta se upravo zbiva – toliko je sveta bilo tamo! Sveta kome ne bi nikada palo na pamet da pali, razbija, demolira ili poliva jedan od simbola svog grada.
Svakako, uznemiravajuća je pomisao da su neki ljudi spremni da razvaljuju spomenike kulture (iz kojih god pobuda). No, još je više uznemiravajuće to što su oni tako nešto činili pred tolikim okupljenim svetom koji se tu skupio sa jednom jednostavnom porukom: Neko mora da je odgovoran za stradanje nedužnih ljudi na železničkoj stanici!
Dakle, stradanje! To je ovde ključna reč, jer sa tragedijom se lako manipuliše. Svima su puna usta tragedije i to u kolokvijalnom smislu: Užasnog događaja – nesreće. Istina, ovakva upotreba ovog termina ima svoje značenje, ali njegova prekomerna upotreba više zamućuje naš pogled na stvari nego što bilo šta čini jasnim. Inflacija upotrebe ove reči dovodi do toga da tragedija postaje u isto vreme sve i ništa, svašta se naziva tragedijom, od prirodnih nepogoda, preko ratova, do saobraćajnih nesreća, pa sve do ličnih i kolektivnih neuspeha i poraza.
Ovde se već može govoriti o tragediji u tradicionalnom smislu, tragediji generacija koje veruju da će bolja budućnost za jedno društvo otpočeti tačno tamo gde svaka ideja društva bude bila ukinuta i zabranjena i gde briga i solidarnost postaju zločin, jer negativno utiču na ekonomski rast i kreditni rejting
Verujem da bi ljudima nekih drugih vremena, u kojima je tragedija pre svega bila dramska vrsta, ovolika upotreba te reči bila posve nejasna. Tragedije je toliko da nikome više nije jasno šta uopšte nije tragedija. Od teatra tako je ostala samo teatralnost, koja se iscrpljuje u poviku: Tragedija! Takvoj teatralnosti skloni su i svi oni koji poput musavog deteta tvrde da nisu polupali teglu sa džemom, koja naočigled svih leži razbijena iza njihovih leđa – ako ih neko pita šta se dogodilo, svakako da ne znaju: Bila je tragedija!
No, oni niti su deca, niti su gladni, niti ih zanimaju tegle sa džemom – šta se nalazi iza njihovih leđa vide svi, i to dok oni pozivaju: Da se nađu i kazne odgovorni za tragediju! Inače, tragedija je takav dramski žanr u kome protagonista sopstvenom delatnošću doprinosi svojoj propasti – tako nešto se nije dogodilo prvog novembra, ljudi su stradali zbog tuđe neodgovornosti.
Konačno, zamislimo da zaista svi koji su odgovorni i odgovaraju, to bi trebalo da bude tako. No, da li će oni koji će naslediti njihove pozicije biti spremni da promene višedecenijsku politiku (koja nije počela 2012!), a koja je nužni kontekst i pretekst onoga što se dogodilo prvog novembra. Politiku potpune ekonomske deregulacije i beskrupulozne privatizacije javnih dobara i javnog prostora. Ko će biti spreman da se dotakne mera i zakona koji obezbeđuju da logika profita prodre u svaku poru našeg društva i tamo razjapi svoje nezasite čeljusti?
Pa bili bi proglašeni rušiocima i uništiteljima ekonomske sreće i prosperiteta i kvariteljima slike naše vrle budućnosti. Zar nije opštepoznato kako bi sve bilo baš kako treba, e samo da je više prava i manje korupcije – tako da slobodno i pravedno možemo da prihvatimo tekovine vlastite propasti dok verujemo kako nas odricanje od onoga što nam pripada i izručivanje sopstvene sudbine u ruke profitera vodi upravo tu, u utopijsku budućnost morala, pravde i slobodnog tržišta.
Ovde se već može govoriti o tragediji u tradicionalnom smislu, tragediji generacija koje veruju da će bolja budućnost za jedno društvo otpočeti tačno tamo gde svaka ideja društva bude bila ukinuta i zabranjena i gde briga i solidarnost postaju zločin, jer negativno utiču na ekonomski rast i kreditni rejting.
