Odem u Francusku na čitalačku turneju, i slučaj je hteo da me izdavač smesti u Hotel Bastilja, i da u hotelskoj sobi gledam tuču u skupštini srbije koje su – i skupština i srbija – izgubile pravo da se pišu velikim slovom dok su naprednjaci na vlasti.
Kome preti Ana Brnabić u svom, po svedočenju vladinih tabloida, istorijskom govoru? Teško da se može izgovoriti nešto suvislo sa fondom reči haiku pesme što je Anin maksimum. Na početku obraćanja predsednica skupštine izjavljuje da ovakvo gaženje dostojanstva Narodne skupštine kojem prisustvujemo nikada u istoriji ovog doma nije viđeno, osim kada je zapaljen 5. oktobra. Nakon što je to rekla, prolomili su se zvuci vuvuzela i pištaljki. Vidno egzaltirana reakcijom poslanika opozicije, Ana Brnabić izgovara reči ohrabrenja u govoru dostojnom „izbavitelja“ nemačkog naroda iz minhenske pivnice.
Samo zato što ćuti, ne znači da je Srbija kukavica, urla Ana sa govornice.
Ko ćuti? Pa predsednik AV 24 sata dnevno ne prestaje da laje i širi laži sa svih ekrana sa nacionalnom frekvencijom. Obećava pobedu protiv onih koji bi navodno da unište zemlju. Koga bi to on da pobedi? Od Srbije je napravio rijaliti, uništio institucije, proterao zdrav razum i zarad opstanka na vlasti čitavu državu pretvorio u zverinjak. Moralno najgori drže Srbiju na dnu. A dno je prirodni biotop kreatura koje njome vladaju. Sigurni su samo u mulju kriminala i korupcije. Odavno su u sebi ubili svaki trag ljudskosti, ogrezli u pohlepi i zločinu.
Isuviše je Srbija velika da bi stala u Anino srce. Ipak, dovoljno je veliko da u njega stane Jovankina vila
Problem Srbije je što iz pakla u kojem jedva preživljavaju i životare njeni građani sve manje je nade da je bezbolni izlazak iz nenormalnosti moguć, da je moguć bez žrtava. Ne zagovaram haos u kojem već dvanaest godina živimo, i koji je tekovina naprednjačke vlasti, već samo podsećam na neumoljivost prirodnih zakona. Voda ključa na 100 stepeni Celzijusa, i nema te sile, tog Siniše – ni malog ni velikog – koji može na duže staze da utiče na zakone Prirode.
Zalud Ana u nastupu hinjene patriotske histerije obećava da ćemo zajedno prebroditi sve teškoće, obračunati se sa izdajnicima i stranim plaćenicima, i na kraju pobediti one koji žele Srbiji zlo. Jer, nama je Srbija u srcu, kliče Ana.
Isuviše je Srbija velika da bi stala u Anino srce. Ipak, dovoljno je veliko da u njega stane Jovankina vila.
Ubistvo petnaest ljudi na železničkoj stanici u Novom Sadu zauvek je srušilo mit o velikom graditelju. Režim zato svim snagama pokušava da skrene pažnju građana sa novosadske katastrofe, indukujući „spontane nemire“ i provokacije tako što hapsi učesnike mirnih protesta, a ne reaguje na maskirane falange u njihovoj misiji stvaranja i održavanja haosa.
Režirana tuča u Skupštini Srbije samo je jedan od događaja koji bi da gurne pod tepih novosadsku nadstrešnicu i 15 izgubljenih života. A oni koji su jedini odgovorni za taj zločin poreporučuju se za izbavitelje. U Srbiji je svakoga dana sve mračnije i beznadežnije. Čestiti građani, kakvih je ipak neuporedivo najviše, nemaju čemu da se nadaju. A to je za režim najveća opasnost. Nema tih građevinskih radova koji mogu da poprave štetu, da odstrane trulež koja se širi Srbijom.
Niko neće dozvoliti da ovakvi ljudi destabilizuju Srbiju, niti da je zaustave, viče Ana sa skupštinske govornice.
Davno je Srbija stala, izgubila svaki kontakt sa zdravim razumom.
Škripe kapije Bastilje.
Već dvanaest godina Srbijom vlada onaj koji nije u stanju da vlada ni samim sobom.
