Da li se neko seća šta bi sa Deklaracijom o Vojvodini najavljivanom na Sretenje? Da li je taj akt Skupština negde, nekad usvojila? Ili je dovoljna bila aklamacija pod vedrim nebom u Sremskoj Mitrovici na skupu pogubljenih duša? Idućeg dana sremska prestonica bila je zatrpana smećem koje su za sobom ostavili naprednjaci i njihovi simpatizeri. Ali, taj otpad je manji problem, i ukloniv je, za razliku od toksina koji trajno ostaju u glavama čiji su mentalni kapaciteti na nivou jednoćelijskih organizama. Njihova lojalnost je neupitna.
Koliko znamo, Vojvodina je i dalje tamo gde je bila i pre Vučića, a biće tamo i posle njega. Deklaracija je samo još jedan blef kojim je nenadležna institucija pokušala da privuče pozornost građana. Poslednjih nedelja proizvodnja alternativne stvarnosti dovedena je do usijanja. Zbunjuje haotičnost s kojom predsednik najavljuje istorijske datume, neprestano korigujući vlastite najave. Na delu je strategija plutajućeg kursa. Ne postoji čvrsta tačka u tom lelujavom univerzumu. Onaj koji se više ni za šta ne pita panično pokušava da održi pažnju građana nebuloznim obraćanjima preko svojih medija – a sem malobrojnih izuzetaka svi su njegovi.
Najnoviji igrokaz na repertoaru nenadležne institucije zove se Pokret za narod i državu. Više od dve godine traje najava tog projekta. Kao iskusni šibicer, Vučić pokušava da blefiranjem upumpa značaj koji ne postoji, da stavi u pogon svu moguću pirotehniku
Lako ćemo sa Vojvodinom, ona je i dalje na svom mestu, nego šta ćemo sa Kosovom? Ono se kreće. Ovog puta to nije u režiji viteza od Banjske, što znači da će verovatno proći bez žrtava. Na Vučićev skup zakazan za 12. april krenula je peške sa Kosova grupa od dvesta Srba. Svi sa kapuljačama, bez rančeva, pognutih glava kao da se kriju. Za razliku od studenata koji najavljuju svoje maršrute, hodočasnici sa Kosova to ne čine. Verovatno ne žele da odaju logistiku, jer postoji sumnja da će u nekom času „ostatak“ puta do Beograda preći autobusima. A da će u Ćacilendu zadužiti bejzbol palice. Sve je moguće, Vučićev očaj je bezmeran. Sunovrat mu visi nad glavom. Zvučni top je već upotrebio, i na njega više ne može da računa.
Najnoviji igrokaz na repertoaru nenadležne institucije zove se Pokret za narod i državu. Više od dve godine traje najava tog projekta. Kao iskusni šibicar, Vučić pokušava da blefiranjem upumpa značaj koji ne postoji, da stavi u pogon svu moguću pirotehniku. U hodu menja strategiju. Prvo je taj skup najavljivan kao trodnevni svenarodni sabor, međutim, kako očito nije naišao na zadovoljavajući odaziv, odlučilo se da do kraja ostane neizvesno da li će saborovanje potrajati jedan, dva ili tri dana. Određene su i tarife: za tri dana dnevnica je 200 evra, a za centralni događaj 12. aprila 100 evra.
Najveći zagađivač Srbije, pogubniji od litijuma, nastavlja da blefira i podiže ulog. Opereta sa mandatarom vlade je novi mamac kojim bi da stvari stavi pod kontrolu. Neshvatljiv je bezobrazluk jednog običnog siledžije, koji ne prestaje da vređa i ponižava narod.
Teško je naslutiti motive zbog kojih bi osoba sa integritetom prihvatila dil sa osvedočenim prevarantom. Lekar na čelu vlade je samo još jedan fikus. Šta li je on tražio u Ćacilendu pre tri nedelje?
Ništa suvislo ne može se očekivati od Vučića.
Ipak, oslušnimo još jednom šta nam poručuje.
„Moramo da vratimo sigurnost u naše domove, decu u škole i moramo da vratimo Srbiju u tokove uspeha i pobeda kojih smo imali bezbroj u prethodnim godinama. Moramo da vratimo otetu državu. Ti odlučuješ u kakvoj zemlji želiš da živiš. Ti se pitaš. I da, već sutra može biti kasno. Pobediće Srbija! Vidimo se u Beogradu 12. aprila u 19 časova.“
Pa, upravo to i žele građani Srbije.
Jedina prepreka su Oskar i kartel.
