„Šta je istina? Vjerojatno ono što upravlja čovjekom za njegova života. Sve poslije su epitafi, mistifikacije, naknadna dopisivanja. I uzaludna nastojanja da se u svemu pronađu neki red, smisao i logika. Čarolija kalendara postoji samo u prošlosti. Dramaturgija jedne godine, kao i dramaturgija čovjekova života, uspostavlja se naknadno“, piše Miljenko Jergović u novom romanu 1983. (Fraktura, 2025). Baš kao što se naknadno posle avionskih nesreća traga za crnom kutijom, uređajem čija je osnovna svrha da snima razgovor u pilotskoj kabini za vreme leta kako bi se u slučaju nesreće mogli odrediti uzroci.
Roman 1983. u podnaslovu nosi odrednicu romaneskni manevri, i vodi nas na putovanje kroz ličnu prošlost autora, ali istovremeno i kroz vremeplov dešavanja zvanične istorije sa velikim „I“. Nema odvojene istine koja nas se ne tiče. Sve je u vezi. O tome pripoveda Jergovićeva 1983. U toj godini autor nalazi pukotine koje će dovesti do raspada jednog naizgled idiličnog sveta kako na širem planu svetskog kalendara ‒ koji beleži atentate, avionske nesreće, rascepe u jugoslovenskom društvu, afere i pronevere visokih funkcionera, atentat na turskog ambasadora u Beogradu, sovjetsko rušenje južnokorejskog putničkog aviona, eksperimentalno uvođenje trolejbusa u Sarajevu, sudbinske sednice državnog vrha, sahranu Aleksandra Rankovića ‒ tako i u kamernom okruženju jednog sedamnaestogodišnjaka koji se te mirne 1983. godine, sprema za odlazak na služenje vojnog roka, i u kultnom sarajevskom kafiću Bugatti sluša kasetu Bajagine Pozitivne geografije, savršeno čist „master“ snimak, koji je te večeri doneo jedan gost.
Kad se nešto važno dogodi mi ne primećujemo posledice tog dešavanja, jer one dolaze kasnije. Ali, ostaje enigma zašto pamtimo neke prizore koji hirom sećanja ostaju deponovani u našoj svesti da bi godinama kasnije uskrsnuli i otkrili nam pravo značenje događaja.
Roman 1983. je trezor jedne epohe na zalasku, crna kutija koja nam otkriva zbivanja i pojave jugoslovenskog društva čiji građani su bili naučeni da ne razmišljaju. „Godina 1983. važna je, kao posljednja godina pred 1984, pred godinu koja u stvarnost stiže iz metafore“, beleži Jergović. „Godina l983. važna je kao posljednja godina u razdoblju jugoslovenskog titoizma, i prva predratna godina u životima naše generacije. Ali ta godina je zapravo posljednja godina moje emocionalne i erotske čežnje, samoće i pustoši. Sljedeće godine, u kolovozu, idem u vojsku. U martu 1983. to mi je već na umu, opterećuje me, plaši i usmrćuje. Što godina dalje bude odmicala, strah od vojske bit će intenzivniji.“
Roman 1983. je trezor jedne epohe na zalasku, crna kutija koja nam otkriva zbivanja i pojave jugoslovenskog društva čiji građani su bili naučeni da ne razmišljaju
Tako je u glavi jednog sarajevskog sedamnaestogodišnjaka. U isto vreme, u istom prostoru, na makroplanu dešavaju se tektonske promene. Ekonomski slom postaje vidljiv, inflacija zvanično prelazi 70 posto, nestaje roba iz prodavnica, plate gube vrednost, ekonomska kriza izaziva pojačani nacionalni narativ.
A samo nekoliko godina kasnije, iz te stvarnosti izroniće apokaliptični svet građanskog rata.
Ruski klasik Gajto Gazdanov kaže: „Vreme teče samo po sebi, mi živimo sami po sebi, sve dok neka mehanička sila ne uspostavi kalendarsku istinu. A, uopšte uzev, vreme ne postoji. Postoje uspomene, postoji mašta, postoji poniranje u prošlost, strah od budućnosti, ali mi sve to nazivamo tako ‒ prošlost, budućnost, sadašnjost ‒ samo zato što ne mislimo i ne trudimo se da shvatimo da su sve to samo osećaji.“
O tim osećajima, o kalendarskoj istini, ali i o nečemu što se dogodilo izvan povesti, bavi se Miljenko Jergović u maestralno ispisanim romanesknim manevrima 1983.
