Cinizam je da smo se kao društvo četvrt veka posle petooktobarskih promena našli u tački koja na sve načine spaja Miloševićevu i Vučićevu vlast. I koja pokazuje da je put koji smo politički prešli, u stvari, bio krug. I da su nas bivši i sadašnji socijalisti, bivši radikali, bivši julovci i reprezentativan broj bivših perjanica DOS-a svih ovih godina samo vraćali tamo odakle smo krenuli. U pretpolitičko doba kad je meru svekolikog života, kao i danas, određivao jedan čovek.
To bi mogao da bude dokaz da se istorija ponekad završava i u farsi i u tragediji. Ali suštinski svedoči da smo kao društvo prokockali šansu koja se ukazala rušenjem Miloševićevog režima da postanemo normalna, uređena, demokratska zemlja. Umesto toga postali smo bojno polje, primer autoritarnog i korumpiranog režima koji se obračunava sa svojim građanima i želi da ukine svako sećanje na vladavinu prava i demokratske institucije.
I ako su u prvoj deceniji posle petooktobarskih promena, uz sve slabosti kojih je bilo, postojale podela vlasti, politički pluralizam, civilno društvo, kontrolne institucije i slobodni mediji, Aleksandar Vučić se potrudio da ih u drugoj deceniji potpuno obesmisli i ukine i da njegova lična vlast bude zamena za demokratsku državu. U svom političkom pohodu porobljavanja Srbije uzdigla se iznad svih samo figura Vučića kao vođe, populiste kome su svi podređeni.
Moćnom mašinerijom za pretnje, ucene, zastrašivanje i kupovinu podrške, uništio je političku scenu kako bi zbrisao prepreke svojoj neprikosnovenoj vladavini. Ukinuo je fer i poštene izbore. Proterao dijalog kao mogućnost da se društveni sukobi prevedu u duhovne sporove i od političke scene napravio gladijatorsku borbu. Pluralizam je zagadio štancovanjem lažnih partija koje glume opoziciju i rade za vlast. Civilno društvo je gušio ili menjao gongo organizacijama. Urušio je pravni sistem toliko da se vlast više čak i ne ustručava da krši Ustav i zakone.
Moćnom mašinerijom za pretnje, ucene, zastrašivanje i kupovinu podrške, Vučić je uništio političku scenu kako bi zbrisao prepreke svojoj neprikosnovenoj vladavini. Ukinuo je fer i poštene izbore, proterao dijalog, od političke scene napravio gladijatorsku arenu, a pluralizam zagadio štancovanjem lažnih partija koje glume opoziciju i rade za vlast
A uloga medija pod kontrolom vlasti je da gaze protivnike režima i grade kult vođe. Ironija je da je među prvim promenama posle 5. oktobra 2000. bilo ukidanje zloglasnog Zakona o informisanju iz 1998, po kome su, dok je ministrovao Aleksandar Vučić, bili drakonski kažnjavani mediji, kao što to pokušavaju i danas. Zato je vlada Zorana Đinđića donela odluku da se isplate milioni dinara simboličke odštete medijima.
Naravno da je ukinula i represivni Zakon u univerzitetu i usvojila novi po kome se dekani i rektori biraju uz saglasnost naučno-nastavnih veća. Udar na univerzitete danas, zbog podrške studentskom protestu, na velika vrata vraća vreme Miloševićeve represije. Fasada Vučićeve spoljne politike skriva ambivalenciju kuda ova zemlja, koja se 2000. opredelila za EU, u stvari ide. Koja je to vizija koju možemo da pročitamo iz žongliranja između Evrope, Rusije i Kine. Tim pre što od 2012, kad je postala zvanični kandidat za članstvo u EU, Srbija ne napreduje na tom putu. Naprotiv, nazaduje.
Faktički, današnja vlast pokušava da obesmisli, ospori i sruši sve što je vlada Zorana Đinđića uspela da ostvari za 25 meseci, koliko je trajala dok je pucanj atentatora nije zaustavio. Čak je i spomenik Đinđiću država platila i gurnula u podrum, dok se njegovi murali redovno skrnave. U stvari, sve veliko i važno što je simbolisao 5. oktobar su uništili, a uzeli sitniš. Vučić poneku Đinđićevu metaforu.
