Da li se sećate kad ste polagali malu maturu i prijemni ispit za srednju školu? Vas pitam, vas – koji ste na čelu ove države. Kako ste se tada osećali? Da li ste se plašili da ćete pasti na ispitu i ostati neupisani, pa ćete za razliku od svojih drugara, „blejati“ godinu dana – do sledeće giljotine, zvane – polaganje? Da li ste se mesecima unapred preznojavali i drhtali uzimajući vanredne časove koje su vaši roditelji skupo plaćali, a vas – ako ste lepo vaspitani – grizla savest zbog novca koji oni na to rasipaju? Da li ste uprkos svemu, bili nesigurni, jer ste znali da tamo neki vaši vršnjaci, po partijskoj podobnosti svojih roditelja sigurno prolaze, a da vi niste među njima. Jer vaši roditelji nisu iz tog filma. Ta vrsta igara njih ne zanima. Postavljam vam glupa pitanja, jer u vreme vaše male mature sve je bilo drugačije. Sećam se tog vremena…
A, šta se danas događa? U našim školama je haos!!! Umesto školskog zvona rafali i streljanje dece od strane bezumnog vršnjaka. Umesto knjiga, u rančevima noževi, podmetnuti ili namerno poneseni, sasvim je svejedno – šta će bodeži u školama? Umesto poštovanja, prebijanje profesora i izmicanje stolica… Sve se otrglo kontroli. Vidite li? Kažu li vam? I da li vas to uopšte zanima?
MALA MATURA
U toj atmosferi opšteg ludila, dolazi vreme malih matura i polaganje ispita za prijem u srednje škole! Velika prekretnica u životu svakog deteta, pa i roditelja. Tu se haos produbljuje – ko mora da bude primljen, ko možda, a ko ne. Znanje je sporedno. Godinu dana unapred štima se i namešta prljava matematička radnja u kojoj su brojevi – deca. Po tom principu se radi, da li ste to znali? Ili ste naivni, pa niste odavle, što bi rek’o Nele Karajlić… Šatro, niko vam to nije rekao. Pa, evo, sad vam ja to kažem. Uz sve poštovanje dece koja zaista časno prolaze uz evidentno znanje, mnogo je više nameštanja u našim-vašim školama. Priliči li to obrazovnim ustanovama?
Poštujem ljude, koji po cenu da im dete ostane neupisano, ne prihvataju da vam se dodvoravaju. To je za divljenje. Od svoje dece oni prave ljude, a ne ulizice spremne da se u životu, u svakoj prilici, prodaju
Dolazi taj sudnji dan polaganja i tu nastaje opšta frka. Dok jedni u učionice ulaze opušteni i izlaze nasmejani, drugi ulaze u grču, a izlaze uplakani. Prvi unapred znaju da će položiti i otud ta nonšalancija. Ovi isprepadani, s pravom sumnjaju u ishod ispita, jer kruži priča odranije – kako je ovom tata bitan faktor u vašem kabinetu, ovom je mama bliska s vašom kumom, ovom su roditelji sredili preko nekih vaših prijatelja… Pitate se otkud se sve to zna? Pa, od ljudi s vaše strane. Oni su u partiji isključivo iz interesa, a vi ih samo kao bajagi zanimate. Nisu vam svi baš tako odani kako vi mislite. Ima onih koji bi vas prodali, čim im se prilika ukaže. Od njih imamo pregled svega što se iznutra događa. Takvi su nam dragoceni! Nude oni pomoć i nama, koji smo na suprotnoj strani. Jer deca su nam od vrtića drugari, a mi se divno družimo, letujemo zajedno…. Ali, ta vrsta igara nas ne zanima. Mi bismo na časno i pošteno, ako se može. Uostalom, zašto bi se oni zaduživali kod vas, za nešto što su nama učinili? Zašto – kad se nama sve to gadi? A, pričaju i deca između sebe, drugarski, naivno… Mnogi su ponosni na moćnu mamu i moćnog tatu, jer može i bez bubanja da se uspe u životu, ako veza radi. S četrnaest godina normalno je hvalisanje – ako ste vaspitavani – šifra: partija. A šta je sa onima čiji roditelji nisu u vašoj partiji i koji iz principa za svoju decu nisu urgirali? Da li vas to zanima?
PODLE STRANAČKE IGRE
Evo, reći ću vam… Ako su genijalci pa sve znaju, a nemaju frku od ispita, nema šanse da ih spopletete i oni prolaze. Njima zaista svaka čast, oni su vaše podle stranačke igre pobedili i bez partijanja. Ali, govorim o ogromnoj većini dece koju trema blokira. A trema je normalna u svakom uzrastu, posebno u osetljivim pubertetskim godinama. I svaki pedagog to treba da zna. Ako je dobronameran, on takvo dete sa dve-tri tople reči može da opusti i da dete pokaže svoje znanje. A ako nastavnik nema tu vrstu saosećanja – i podrugljivim pogledom, ironičnim osmehom… na milijardu načina može da ga zaledi. U tom slučaju, normalno je da dete čiji su senzori osetljivi, prepoznaje da mu nisu naklonjeni i to ga dodatno traumira. Ne uspeva da progovori ni dve prosto proširene i s pravom na ispitu pada. Perfidne igre su u pitanju. Politika se upliće tamo gde ne bi smela – u školu i u školske klupe, gde treba svi da vam budu isti i da se prema svima isto ophodite. Zašto dozvoljavate da vam jedni iz učionica izlaze nadmeni, a drugi istraumirani za čitav život? Oni će to zauvek pamtiti. A, treba li? Sinonim svega, bićete vi! Da li ste ponosni?
Moram da priznam, prvi put sam ovih dana čula da postoji nešto što se naziva „zakucavanje spiska“. To je koliko sam skapirala, brojka koja mora da se popuni u razredu, jer toliko u toj i toj školi ima mesta. Resto otpada
Ni posle ispita nije kraj priče. Ako ovi čiju ste decu bez milosti otkačili imaju nekog bliskog vama, sugerišu im se naknadne molbe s opskurnim opravdanjima za neuspeh deteta! To očas može sve da se popravi, samo da ćutite, da ne pričate da vam je strina, tetka, baba, a ni vi, ne daj bože – da ste na suprotnoj strani. Još kad biste se učlanili ili dali podršku stranci… Bolje je da ne navodim detalje – koliko nisko treba da padnete i da svoje dete i sebe ponizite, da bi bilo upisano. Zgadilo mi se!
Poštujem ljude koji po cenu da im dete ostane neupisano, ne prihvataju da vam se dodvoravaju. To je za divljenje. Od svoje dece oni prave ljude, a ne ulizice, spremne da se u životu, u svakoj prilici, prodaju. Bez obzira na to što mislite da ste svemoćni, još ima onih koji su spremni da vam se suprotstave svojim stavom. Još ima onih koji decu uče da su čast i poštenje ispred svega i da se samo znanjem u životu treba probijati. Veze su za jednokratnu upotrebu, a znanje je večno, tako ih roditelji vaspitavaju. Da li ih ta deca zbog toga preziru? Da li im zameraju što ih teraju da idu težim putem? Umesto vas, na ovo pitanje ja ću odgovoriti, jer vama je to strano. Ne. Ta deca su odmalena naučena da u životu postoje razni ljudi, pa i izbori. Na nepravdu su oguglali, jer su tako odgajani. Treba da budu ljudi, a ne bubašvabe kojima ste vi okruženi. Evo, vidim ih, gmižu vam oko nogu… Ovih dana, u vreme polaganja ispita, posebno su vidljive. Da li vam prija njihovo golicanje? Vaš osmeh koji se ne gasi, daje mi odgovor. Da. Vrlo vam to prija. Zato ste u Srbiji ukinuli dezinsekciju, da bubašvabe ne uginu, jer ćete i vi sa njima.
Kažu da ste bili odličan đak i iznad proseka. Kako ste mogli, vi tako pametni i inteligentni, da naše školstvo toliko zapostavite i da ga srozate? Kako ste mogli da svojim prljavim sistemom polaganja tih malih velikih matura dozvolite da taj deo dečijeg odrastanja ostavi na njih traume
Nije državna tajna, rođeni ste sedamdesete. Četrnaest godina imali ste osamdeset četvrte. Tada ste završili osmi razred. Pamtim to vreme i decu svojih prijatelja vašeg tadašnjeg uzrasta. Niko se maturom nije opterećivao, niko o maturi nije pričao, pa ni o završnim i prijemnim ispitima. Pretpostavljam da niste ni vi. Ne zato što su vam roditelji to sredili, ne ni zato što su vas na lepotu pustili da položite, jer im je falio baš neki takav, vitak i visok, u školskom timu za košarku. U vaše vreme tražilo se znanje i ništa više. O vanrednim časovima i stranačkim igrama – ko treba, a ko ne treba da prođe – nije bilo reči. Barem se ne sećam. Verujem da se ni vi ne sećate, ni tog dana, ni tog trenutka kad ste polagali. Sem možda po nečem lepom. Taj deo školovanja i odrastanja nikakvu traumu na vas nije ostavio. Tek kasnije, kad ste dobacili do visina, al’ u politici, ne u košarci, desilo se nešto što me zbunilo.
ZAKUCAVANJE
Kažu da ste bili odličan đak i iznad proseka. Kako ste mogli, vi tako pametni i inteligentni, kako ste mogli da naše školstvo toliko zapostavite i da ga srozate? Kako ste mogli da svojim prljavim sistemom polaganja tih malih velikih matura dozvolite da taj deo dečijeg odrastanja ostavi na njih traume? S te strane, nećete biti zaboravljeni ni kad odete – milion narednih godina. Generacije i generacije će vas pamtiti. Sem ako vam to i jeste cilj – da budete nezaboravni. Ako je caka u tome, recite da znamo i da decu ne šaljemo na dopunske časove iz stručnih predmeta. Nek idu kod psihijatra, da nauče kako da pobede tremu i da im ne možete ništa – ako znanje imaju. Ne položiti ispit za njih je tragedija. Tu se javljaju prvi kompleksi i prve sumnje u sebe. Uz taj teret nesigurnosti treba odrastati. Jeste li o tome razmišljali? To je psiha koja se tek gradi, a vi im tu psihu razarate. Namerno? Da! Vi to planski radite, u to sam ubeđena. A kako da deci objasnimo da neki od onih koji su glatko prošli, ne znači i da su pametniji? Nikako. Sem da ih uvučemo u prljavi svet politike, svet u kojem ste vi glavni i u kojem carujete.
Moram da priznam, prvi put sam ovih dana čula da postoji nešto što se naziva „zakucavanje spiska“. To je koliko sam skapirala, brojka koja mora da se popuni u razredu, jer toliko u toj i toj školi ima mesta. Resto otpada. A, u to resto spadaju prvo ovi što leže i ječe kod svojih kuća, gde veza nije radila. Šta znači „zakucati“? Zar ne može neki primereniji izraz da se nađe? Ovako, to me odmah asocira na eksere. Jer, ekseri se zakucavaju, a ne deca na školskom spisku. Jeste tužno, ali je i smešno, pa se zapitam, treba li eksere da kupujemo ne bi li nam dete prošlo na prijemnom? Prvo gvožđara, pa škola… Treba li detetu da objašnjavamo da se kupovanjem eksera odgovarajuće veličine, u naznačenim gvožđarama, ide kroz život? Zakucavanjem – unapred.
U našim školama je haos!!! Umesto školskog zvona rafali i streljanje dece od strane bezumnog vršnjaka. Umesto knjiga, u rančevima noževi, podmetnuti ili namerno poneseni, sasvim je svejedno – šta će bodeži u školama? Umesto poštovanja, prebijanje profesora i izmicanje stolica
U ovom tužnom trenutku kad ste po ko zna koji put pokazali koliko vam znanje u školama nije bitno, vi me zasmejavate. Ili neko vaš, svejedno. Neko ko je to izgovorio, a ko je na čelu neke tamo škole, gde ste ga vi postavili po partijskoj liniji. Pitam se, da li su i njegovi roditelji unapred kupovali eksere da on na prijemnom prođe? Smejem se i plačem. Njegovi sigurno nisu štedeli u gvožđari. Bolje je da pretekne nego da zafali. Ovo je ipak za ozbiljnu analizu i za suze. Smeh je neprimeren. Ali, šta mogu kad živimo u zemlji svakodnevnih apsurda – pa je smeh normalna pojava i kad mu vreme nije. Da ćemo u školstvu doći do „zakucavanja“ i do eksera – na šta me taj neprimeren izraz asocira – da mi je to neko nekad rekao, mislila bih, ili da je lud ili da se šali?
Hvala na ponudi, dete će ostati neupisano. Ni takva škola, ni takvi profesori nisu nam potrebni. Eksere nećemo kupovati. Jer to dete treba sutra da bude čovek, a ne uštva poput te koju ste vi postavili na čelo obrazovne ustanove. Da. Škole vam vode neuki. Oni sarađuju s gvožđarama umesto sa psiholozima i stručnim licima, koja će svoj deci da priteknu u pomoć ako od straha „zaribaju“.
Ne pristajemo da nam decu „zakucavate“ ne bi li položila. Časnije je da padnu na ispitu. Tragično je da se srozavamo na nivo „majstorija“, umesto da taj završni i prijemni ispit budu samo tren koji se pamti po lepom. Jer, to je granica kad napuštaju detinjstvo i ulaze u svet odraslih. A vi ga partijskim igrarijama pretvarate u traumu koja im ostavlja ožiljak. Zauvek. Od silnih putovanja i gostovanja na medijima, čisto sumnjam da vas ovo dotiče. Moje je da vam to kažem, da ne biste sutra rekli – putovao, gostovao, nisam znao…
Eto, sad znate…
