14 ranih znakova fašizma – zvuči poznato?

20. jun

Jedna od najčešće pominjanih i deljenih „mema“ na internetu je trenutno i lista sa 14 ranih znakova fašizma, kao upozorenje svima nama, poluskuvanim žabama u sve vrelijoj vodi.

Lista u vidu postera se pripisuje Muzeju Holokausta u Vašingtonu, ali kao i mit o neprimetnosti samokuvanja za žabu, i ova lista je primer kako internet voli emotivnu afektizaciju svega zarad privlačenja pažnje, kako je i glasina dovoljno dobra ako zvuči dobro, ako proizvodi jaku emotivnu asocijaciju: veza sa muzejom je plitka i kratka i postoji samo utoliko što je poster nekada prodavan u muzejskoj radnji, ali nikada nije bio izložen tamo kao eksponat.

Lista je čedo američkog publiciste Lorensa Brita, objavljena u njegovom članku ‘Je l’ neko za fašizam?’ za magazin Free Inquiry 2003 godine. Uprkos prozaičnijem poreklu, lista nije manje upozoravajuća, manje uznemirujuća i manje mudra nego da zaista dolazi iz Muzeja Holokausta.

Nažalost, sve nam zvuči poznato, i u Americi i u Srbiji, u Rusiji i u Indiji, i u svakoj drugoj zemlji u kojoj vladaju ili na vlast pokušavaju da dođu zadrti mufljuzi i mamlazi. Iako ste je verovatno već videli mnogo puta, korisno je ponovo se podsetiti, baš sada dok se na ulicama Srbije odvija borba za njenu budućnost protiv istih takvih mamlaza i mufljuza:

1. Snažne i stalne manifestacije nacionalizma. Svuda državne zastave, bedževi na reverima zvaničnika, svuda zaklinjanja, obožavanje slavne prošlosti, svuda pozivanja na nacionalno jedinstvo u odbrani od „svega stranog“.
2. Preziranje koncepta ljudskih prava. Ona su prepreka mitološkoj nacionalnoj monolitnosti, slabost dekadentne demokratije. Ona ograničavaju Vođu da nas vodi u svetliju budućnost…
3. Stalna proizvodnja neprijatelja i žrtvenih jaganjaca. Nikada nije režim kriv, i za očigledne greške, uvek je neko drugi, neko ko nam radi o glavi, neko podao i pokvaren, neko ko je „drugačiji“, s kime se treba obračunati i ova pozicija se nemilosrdno pumpa u glave stanovništva nemilosrdnom propagandom.
4. Obožavanje vojske i svega militarističkog. Slava su samo ratovi, i pobede i porazi u isto vreme, razne vojskovođe i oficirski tipovi kao uzori, mnogo se troši na naoružavanje i na proizvodnju oružja. Ako ovo ne, zbog geopolitičkih specifičnosti, onda na bezbednosni aparat kao što je naoružana policija i specijalne jedinice. Ljubav prema vojnim paradama, pokaznim vežbama i spektaklima koji se prenose na državnim medijima.
5. Ogoljeni seksizam. Zna se gde je ženi mesto – Kuća, Crkva i Kuhinja, glorifikovanje patrijarhata, odvratnost prema rodnoj i seksualnoj ravnopravnosti, prekidu trudnoće i, često, sklonost ka drakonskim zakonskim merama za regulaciju privatnog života.
6. Kontrolisani mediji i državna propaganda. Nema nezavisnih, ili si „naš“ ili si „neprijatelj/plaćenik“, javni servisi su pod potpunom kontrolom, praćeni kvazikomercijalnim satelitima i svi zajedno, sve vreme pumpaju državnu propagandu u glave stanovništva – takozvani fenomen „medijske injekcije“. Laž i manipulacija dominiraju. Sloboda govora se ubija gde god je moguće.
7. Opsesija nacionalnom bezbednošću. Fašizam se posebno hrani osećanjem istorijske žrtve i narativom da „nam neko stalno radi o glavi“, „da nas mrze“, „da nas stalno napadaju“; sve je dozvoljeno u cilju odbrane „nacionalnih interesa“ koje jedino vladajući režim definiše. Konflikt sa okruženjem ili „tradicionalnim neprijateljima“ je dominantni mentalni modus i za opravdanje represije nad društvom i kao gorivo za permanentnu propagandu.
8. Religija i vlast su u istom krevetu. Religija postaje „državna“, napad na režim je napad na Boga. Često, popovi blagosiljaju oružje i vojnike pre bitke. Vlast crkvi daje privilegije, crkva podržava vlast i širi njene narative i mentalne modele kroz svoj uticaj u narodu. Teško je razlikovati propagandu od duhovnosti.
9. Zaštićeni interesi krupnog kapitala. I domaćeg i stranog, jer se najčešće odatle finansira, a i kao polisa osiguranja. Kapitalu je sve lako, zakoni se menjaju njemu naruku, na njegove transgresije se žmuri, institucije kapitala su bliske vlasti, sistemski ili simbolički.
10. Umanjena ili ubijena snaga radničkog organizovanja. Radnička prava se gaze rutinski, sindikati su razbijeni ili pretvoreni u paradržavne, represija na radnom mestu je produžetak represije u društvu, posebno za zaposlene u javnim preduzećima.
11. Prezir, ignorisanje ili represija slobodnih intelektualaca i umetnika. Oni su među prvima koji se identifikuju kao neprijatelji i javno ponižavaju ili represiraju ako se ne slažu sa režimom. Ulaže se jak napor da se akademske institucije stave pod kontrolu, represijom ili kooptiranjem u ideološki projekat. Umetnost je ili u službi ideologije ili je marginalizovana, čak ubijena.
12. Opsesija zločinom i kaznom. Policija i tajne službe imaju skoro neograničenu moć. Vrlo često se koriste za kažnjavanje političkih protivnika, takođe često na bazi izmišljenih optužbi. Rešenje za svaki problem u društvu se vidi kroz neku vrstu kažnjavanja.
13. Podivljala korupcija i partijsko-rođačke privilegije. Kontrola medija i skoro potpuna vlast policijskog i sudskog sistema omogućavaju masovnu pljačku narodnih resursa i uvođenje korupcije u svaku poru života. Državna sredstva se tretiraju kao partijska ili lična.
14. Lažni ili pokradeni izbori. Od medijske propagande do mehanizama krađe tokom izbornog procesa, izbori su samo simbolički ukras legitimizacije režima i ni u kom smislu ogledalo narodne volje.

Ako nam je poznato, pa… poznato je.

23. jun

Slavne ličnosti su jedan od primera dve vrste magijskih delovanja: „asocijativna“ i „kontaktna“.

Asocijativna magija radi po sličnosti: „ako nešto izgleda kao X onda verovatno ima nešto od X“. Vudu lutka koja liči na žrtvu ili ritual koji podseća na stvarni događaj (na primer, lov), kao priprema za uspešniji događaj.

Stajati i slikati se sa slavnom ličnošću, u okruženju te ličnosti, u njihovoj „auri“, zrači slavu i na nas, po asocijaciji.

„Kontaktna“ je baš to: moć i uticaj kroz fizički kontakt. Naše umove i emotivne regulatore je lako zavarati. Biti u fizičkom kontaktu sa slavnom osobom još više prenosi njihovu magiju, „otare“ je malo i na nas. Zagrljaj, ruka oko ramena, sedenje za istim stolom, autogram, poklon od njih, predmet koji im je nekada pripadao – sve je to za naše primitivne umove nabijeno magijom i čudesnim. Svi imamo svoje magične heroje, bez obzira na obrazovanje i životno iskustvo; a što ga je manje, magija je sve jača…

I tako nam je u posetu, za masivan honorar, došao i legenda sprinta i jedan od najpoznatijih sportista svih vremena, Jusein Bolt.

Ne zato što nas mnogo voli ili ceni ili smo mu zanimljivi ili kao prijatelj prijatelja.

Došao je kao amoralni trgovački putnik, kao „ambasador“ EXPO-a, što je samo drugo ime za jednu od mnogobrojnih „tezgi“ koje razni „bivši“ postavljaju na globalnoj pijaci uticaja. Kao i drugim trgovačkim putnicima, pare su jedina mera svega, jedino sočivo za pogled na svet; politika nije važna, moral nije važan, pravda nije važna, nečija budućnost nije važna, samo lagodna, luksuzna, povlašćena, glamurozna, narcistička sadašnjost…

Došao je kao amoralni trgovački putnik, kao „ambasador“ EXPO-a, što je samo drugo ime za jednu od mnogobrojnih „tezgi“ koje razni „bivši“ postavljaju na globalnoj pijaci uticaja. Kao i drugim trgovačkim putnicima, pare su jedina mera svega, jedino sočivo za pogled na svet; politika nije važna, moral nije važan, pravda nije važna, nečija budućnost nije važna, samo lagodna, luksuzna, povlašćena, glamurozna, narcistička sadašnjost…

Došao je, ali je izgleda kod kuće zaboravio svoj, inače vrlo fini, mozak. Bolt je ispalio simbolički grom na sve prosvećeno u Srbiji, na sve koji se bore protiv sada već sve sakatijeg režima, na studente i na budućnost zemlje. Bolt je bio najbrži na atletskoj stazi, ali se, tužno, ispostavilo da je spor u etičkoj.

„On je profesionalac“, kažu neki, „samo ispunjava svoju ugovornu obavezu.“ Verovatno su u pravu i verovatno sam ja preoštar. Bolt ni po čemu ne odskače od uobičajenih manira penzionisanih slavnih ljudi. Čovek samo unovčava svoju slavu, samo radi svoj posao…

Ali, teško mi je da se oduprem asocijaciji koju taj argument proizvodi u mojoj glavi: taj argument, koji akcenat stavlja na moralno slepi profesionalizam – inače vrlo tipičan za predatorski kapitalizam – ekvivalent je odbrane koju često koriste optuženi za ratne zločine: „ja sam samo izvršavao naređenja“. Formalni akt formalnog potčinjavanja se smatra dovoljnim opravdanjem za moralno slepilo i svu štetu koja se, kao i u ovom slučaju, nenamerno čini.

I to u stvari najviše boli, ta olaka, nerazmišljajuća nebriga jednog fenomenalno plaćenog, u suštini, cirkusanta – čovek je samo najbrže trčao, kako je to promenilo planetu i život na njoj, pita se narod Tesle? – kome smo mi samo jedna od brojnih ‘tezgi’ koje će imati ove godine. I to je to. Bolt je dobio masivan honorar, Vođa je dobio magični kontakt i još malo strahopoštovanja prostog i tabloidnog sveta, a sve to plaćeno narodnim parama.

Na to je ukazao i vrlo dostojanstveno napisani apel Boltu Skupštine u rasejanju koja okuplja brojne naše ljude iz nekoliko desetina zemalja. Jusein je trebalo da zna bolje…

Društvo nam je u smrtonosnom maratonu raspadanja, ali nas Boltova poseta podseća da je u Srbiji politika uvek samo serija sprintova bez zajedničkog cilja, mučna štafeta u kojoj se umesto moćnog žezla iz ruke u ruku predaje pendrek.

24. jun

Mada proslavljen kao jedan od naših najvećih karikaturista svih vremena, Dušan Petričić piše bolje od značajnog dela takozvane srpske inteligencije.

Možda je primereno, čak i kosmička pravda, da o nedavnom izbegavanju većine članova SANU da potpišu peticiju o smeni predsednika Republike koju je predložio akademik Dušan Teodorović, kogentno piše jedan karikaturista.

Od 135 članova, samo 25 (inicijalno samo 10) stalo je uz peticiju – 18,5 odsto. Ostali napadno, karikaturalno ćute.

Zanimljiva je mentalna igra nagađanja zašto je to tako.

Možda smatraju da oni, kao ljudi od stručnosti, ne treba da se mešaju u politiku? Ima mnogo duševnog mira, a možda i udobnosti, u povlašćenom fah-idiotizmu, u moralnom agnosticizmu koji „naukom“ opravdava svoj odmak od realnosti. Lep sentiment, ako se zaboravi da su mnogi od njih tu baš zahvaljujući bliskosti sa političkim strukturama, ili da je SANU skoro oduvek – i za vreme Tita, a posebno za vreme Miloševića – bio ključna političko-ideološka institucija. Ne ulazi se u SANU a da se ne pređe politički prag.

Možda su u pitanju tipični intelektualni introverti koji preziru javno valjanje u blatu koje se zove „srpska politika“? Znam i sam koliko je emotivno iscrpljujuće za mirnu osobu koja voli da čita da digne glavu iz rova na ovakvom bojnom polju.

Možda je u pitanju normalan ljudski strah od gubitka posla, akademske karijere ili – možda, za neke – privilegije i društvenog statusa koji sa sobom nosi titula „akademika“? Ali, u tom slučaju se postavlja pitanje moralne nadnice za strah, „ćutarine“ kako je to neko nedavno kreativno nazvao.

Ako biti „akademik“ sa sobom nosi značenje „intelektualno najistaknutiji pripadnici našeg naroda“, vrlo je teško onda razumeti vrhunac intelektualnog dometa bez moralne komponente – inače naš ideal postaje mašinsko shvatanje inteligencije i zaslužujemo da nas AI sve zameni. Ako su moralnost i etika ono što smatramo suštinom ljudskosti, onda to mora da se oseti i u SANU.

Možda je u pitanju normalan ljudski strah od gubitka posla, akademske karijere ili – možda, za neke – privilegije i društvenog statusa koji sa sobom nosi titula „akademika“? Ali, u tom slučaju se postavlja pitanje moralne nadnice za strah, „ćutarine“ kako je to neko nedavno kreativno nazvao.

A možda je u pitanju nešto drugo, mnogo gore, mnogo opasnije. Možda se nepotpisnici peticije, makar oni koji se ne uklapaju ni u jedan od gornjih scenarija, jednostavno slažu sa predsednikom Srbije. Možda on govori za njih, i oni za njega. Možda dele političke, nacionalne, intelektualne sentimente. Sudeći po sudbini i posledicama čuvenog „Memoranduma“ SANU iz (pred)miloševićevskog doba, možda po njima nijedna cena nije premala za opravdanje mita koji nas je do sada toliko preskupo koštao.

Srpski režim, kao i trenutne vlasti u Americi, Rusiji i raznim drugim nazadujućim tačkama na planeti, ima odlike fašizma i pojačava ih iz dana u dan (vidi gore). Kome god scenariju da akademski „ćutači“ pripadaju, njihovo odbijanje moralne obaveze da se od toga distanciraju će ostati večna mrlja ne samo na njihovim karijerama, već i na njihovim ličnostima.

25. jun

Bolje je biti glup nego drugačiji.

To je novo svetsko pravilo, mada ga mi na Balkanu odavno živimo.

U genima, u oblačenju, u mišljenju, u verovanjima, u navikama, u školi, u društvu, na poslu, u struci…

Strah od drugačijeg je u Americi jedini koji je veći od straha od propasti.

Strah od drugačijeg je u Srbiji jedini koji je veći od straha od promaje.