U Atelje 212 Svetozar Cvetković je došao odmah po završetku studija, zahvaljujući Dari Džokić i Petru Božoviću. Oni su od tadašnjeg direktora SKC-a Milorada Vučelića čuli da je mali dobar i predložili ga Ljubiši Ristiću, koji ga je uzeo da igra u predstavi Cement Hajnera Milera. U pauzi premijere, upravnica Mira Trailović ga je pitala da razmisli da li želi da ostane u Ateljeu. Ljuša mu je govorio ne budi lud, a on je poslušao sebe i ostao.
Favoriti iz Cveletovićeve mladosti bili su i ljudi koji su radili filmove, pre svega oni iz Kino kluba Beograd koji su formirali srpsku kinematografiju – Žika Pavlović, Saša Petrović, Dušan Makavejev, Kokan Rakonjac… Sada je dobio najveće filmsko priznanje u Srbiji, nagradu „Pavle Vuisić“ za životno delo. Sa slavnim glumcem bio je prvi put zajedno u kadru u filmu Hajduk Aleksandra Petkovića. Sledeći put su se sreli u TV drami Karađorđeva smrt Danka Popovića, koju je režirao Đorđe Kadijević. Cvetković je igrao Tomu Vučića Perišića, a Paja je igrao Vujicu Vulićevića, junaka iz Prvog srpskog ustanka, Karađorđevog kuma koji je učestvovao u njegovom ubistvu, po naređenju Miloša Obrenovića.
Kako je izgledao prvi susret sa Pavlom Vuisićem?
Kada imaš 22 godine, veliki ti je izazov da staneš ispred takvog čoveka. Realno sam ga gledao kao neku planinu ispred sebe, ne znam sa koje strane da joj priđem, da li treba da je osvajam, šta da radim. A planina ćuti i gleda me prilično nespokojnim, mrtvim pogledom. Onda se odjednom taj pogled razneži i te oči postanu malo suzne. Strašno je bio fer. Šta sam ja u tom trenutku? Petko me doveo, niti on mene zna, a imam glavnu ulogu. Bez obzira na to što sam za njega potpuna nepoznanica, on mi prilazi sa dostojnim osećanjem za partnera. To mi je najčešća asocijacija za tu gromadu od čoveka, i fizički i po onome šta je sve uradio. Jedna neosvojiva planina i neko ko će ostati tako da traje.
Kako ste Paju doživljavali kasnije?
To kasnije se razvijalo na neverovatan način, zaključno sa „poslednjim udarcem“ koji se desio u Puli. Menahem Golan, tada perspektivni filmski producent na čelu kompanije Golan Globus Production pozvao je nekolicinu nas glumaca, među kojima je bio i Pavle Vuisić. Golan je bio oduševljen Pajinom igrom i ponudio mu je kart blanš, da može kod njega da igra u filmu šta hoće. Taj način na koji je Paja to odbio, kako je rekao da ga to uopšte ne zanima, Golana je ostavio u šoku. Ali, bio je to integritet Pavla Vuisića koji je on godinama sticao i mogao je mirno da kaže „baš me briga za vaš film, mene on ne interesuje, mene interesuje da ostanem i da radim ovde“.
Koja vam je Pajina uloga posebno zanimljiva, značajna?
Podrazumeva se da bih rekao ona u filmu Ko to tamo peva ili u Maratoncima… Ali ne mogu da kažem da su to uloge, to je neko autentično ponašanje na filmu koje ne može da se nauči, koje ne može da se ponovi, kao da je sa neke druge planete. Jedinstvenost koja je van ovog univerzuma. Kada smo radili Karađorđevu smrt, ja kao Toma Vučić Perišić dolazim kod njega koji igra Vujicu Vulićevića i saopštavam mu da je gospodar Miloš rekao da on treba da ubije Karađorđa. A reditelj Kadijević mu je pred početak scene rekao da bi trebalo da se rasplače kad to čuje. I on se rasplakao. To je scena koja jasno dokazuje kako je Paja bio glumac koji je u stanju da odigra sve što može da opravda. A meni je i danas veoma značajno što sam i ja bio u toj sceni.
Menahem Golan je bio oduševljen glumom Paje Vuisića i ponudio mu je kart blanš, da može kod njega da igra u filmu šta hoće. Način na koji je Paja to odbio, rekavši da ga to uopšte ne zanima, Golana je ostavio u šoku
Na IMDB ima 133 vaše filmsko-televizijske pojave. Na koje ste posebno ponosni?
Veoma sam ponosan na svoju odluku, koja nije bila samostalna, da pristupim prvom snimanju bilo čega što sam snimio. Hajduk jeste moj prvi igrani film, ali pre toga sam snimio TV seriju Svetozar Marković. Kada me je pozvao reditelj Edo Galić i ponudio mi najpre jednu, pa drugu ulogu, meni se to nije dopalo. Onda je on pitao Draganu Varagić, koja je igrala glavnu žensku ulogu, zašto ga ja kao student četvrte godine glume, odbijam. A ona mu je odgovorila: „Ako mu ponudite nešto što ga provocira, on će sigurno prihvatiti“. Zahvalan sam Dragani što mu je to kazala. On mi je posle toga ponudio da igram Sergeja Nječajeva, ruskog anarhistu. I tako sam prvi put stao pred kameru zajedno sa Lazom Ristovskim i Pecom Ejdusom. Posle prvog dubla, prišao mi je Aleksandar Petković koji je snimao seriju i rekao: „Mali, ako ovako nastaviš, nešto će biti od tebe!“ Tri nedelje kasnije me je pozvao da igram u njegovom filmu Hajduk. Danas kad gledam te svoje uloge, vidim tipa koji hoće da se bavi ozbiljno tim poslom, pa makar to bilo i pogrešno. Ponosan sam na sve filmove koje sam radio za Žikom Pavlovićem, Dušanom Makavejevim, Goranom Paskaljevićem, Markovićem, Lekićem i naravno Mišom Radivojevićem, a posebno sam ponosan na film Srećna Nova 1949. sa Stoletom Popovim.
Kao da ste strogo vodili računa da vas nekako ravnomerno ima i na filmu i u pozorištu?
Nisam o tome vodio računa. Bio bih mnogo više u pozorištu da nisam 12 godina bio upravnik Ateljea 212. Kada sam prihvatio predlog da preuzmem upravničku funkciju, Petar Kralj mi je, u bifeu, za šankom, rekao: „Slažem se da to treba da radiš, ali pod uslovom da nikada ne odustaneš od svog posla!“I poslušao sam ga. Bilo je dosta protivnika toga da uopšte igram, manje u pozorištu, više van njega, a ja sam odlučio da igram jednu novu predstavu u sezoni, svejedno da li u Ateljeu ili nekom drugom pozorištu.
Bili ste uspešan upravnik Ateljea 212 u kome ste primili svoju prvu i poslednju platu. Šta vam je odlazak u penziju promenio?
Veća mi je penzija od plate, to je bitna promena. Sve ostale promene su na nivou toga šta piše u mojoj ličnoj karti. I što me ponekad u samoposluzi pitaju da li sam penzioner, jer u tom slučaju dobijam popust.
Ponekad se čini da su glumci veoma privlačni ljudima na vlasti?
A ponekad i obrnuto. Pitanje je ko je kome važniji i ko kome više prilazi. Da li političari glumcima, ili glumci političarima. U svakom slučaju to se zove koristoljublje, a to smatram jednom od najgorih ljudskih osobina.
Veća mi je penzija od plate, to je bitna promena. Sve ostale promene su na nivou toga šta piše u mojoj ličnoj kari. I što me ponekad u samoposluzi pitaju da li sam penzioner, jer u tom slučaju dobijam popust
S druge strane, očigledno je koliko političari mrze popularnog glumca koji nije uz njih?
Mi živimo u demokratskom društvu u kome čovek može slobodno da misli i da javno saopštava svoje mišljenje vezano za bilo šta. To što mi to bilo šta kod nas odvajamo na bilo šta u našem životu s jedne strane, i bilo šta za vođenje zemlje, odnosno politiku s druge strane, to je već veliki znak pitanja što se to uopšte podvaja. Čovek u suštini ima samo jednu želju, da bude slobodno biće. I tu slobodu ne bi trebalo niko da sputava. Taj odnos koji mi, pripadnici ovog društva, imamo prema vlasti, i obrnuto, po mom mišljenju je pogrešan.
Zbog čega?
Prvo, mi vlast posmatramo kao vlast sa velikim V. Ako preskočimo okean i odemo do takozvanog centra demokratije, koga demokratija veoma skupo košta, do Amerike, shvatićemo da mi sami, kada govorimo o vlasti u Americi, tu vlast oličavamo u predsedniku i nečemu što zovemo američka administracija. Dakle, vlast jeste administracija. I na bilo kojim izborima, u bilo kom delu sveta gde se podrazumeva demokratija, biramo one koji postaju u našoj službi administracija. Ništa više od toga. I trebalo bi na vlast da gledamo kao na administraciju. Ona se u Evropi brzo menja, a te zemlje nastavljaju da rade sve što treba da rade. I bez uzurpacije društva. Ako mi o administraciji ne smemo da govorimo neke reči kritike, ako ćemo biti sankcionisani u našem poslu jer smo kao javne ličnosti kazali nešto što nekome iz administracije ne pogoduje, onda se tu postavlja veliki znak pitanja.
Pitanje je ko je kome važniji, političari glumcima, ili glumci političarima, i ko kome više prilazi? U svakom slučaju, to se zove koristoljublje, a to smatram jednom od najgorih ljudskih osobina
Rekla bih problem?
Rađa se veliki antagonizam između te dve strane. Između strane koja je za takozvanu demokratiju, i druge strane koja je administracija, ali sebe postavlja na mesto vlasti sa velikim V. I taj antagonizam dovodi do velike neprijatnosti, do besmislenog čina da se bilo kome bilo šta zabranjuje. Da mu se zabranjuje da igra, da proizvodi svoja dela, da mu se zabranjuju stvari koje su već snimljene zarad toga što je imao negde nekakav politički ili javni nastup. Ako strana koja kritikuje prelazi granice dobrog ukusa, ni to ne valja. Nije dobro ništa što vodi u sve dublju konfrontaciju koja narušava kvalitet života. Svi umetnici moraju da imaju slobodu, slobodu mora da ima i vlast, i na slobodi moramo da se nađemo. Moramo pružiti ruku jedni drugima i moramo se nekako razumeti.
Zbog čega je Mira Marković, supruga nekadašnjeg predsednika Srbije i moćna liderka JUL-a, tražila da se vidi sa vama dok ste bili upravnik?
I ja sam postavio to pitanje u trenutku kada mi je preneta ta molba i želja. A dobio sam odgovor: „Uh, kad bi ti znao sa kime se ona sve videla!“ Bilo mi je jedinstveno i začudno da ću to da doživim i, naravno, bio sam znatiželjan da iskoristim tu priliku.
Svi umetnici moraju da imaju slobodu, slobodu mora da ima i vlast, i na slobodi moramo da se nađemo. Moramo pružiti ruku jedni drugima i moramo se nekako razumeti
Gde ste razgovarali?
Razgovarali smo u direkciji JUL-a, to je bi prostor kod Dunav stanice, u podrumu. Ta zgrada je kasnije postala hotel jednog od prestižnih članova JUL-a, ne znam šta je sada.
U podrumu?
Taj podrum je delovao nestvarno, bilo je nemoguće identifikovati ga sa vremenom u kome smo tada živeli. Vreme je bilo siromaštva, praznih rafova u samoposlugama, vreme u kome rat već toliko dugo zaudara u našim nozdrvama da je nepodnošljivo. A onda ulaziš u prostor koji odiše bogatstvom, izgleda kao iz Bunjuelovih filmova. Sve je u mahagoniju, odiše luksuzom, nema ničeg skromnog. Naprotiv, posluga u belim košuljama i crnim keceljama, neverovatno. Neprilagođeno u odnosu na trenutak koji smo živeli.
Šta vas je pitala?
Nije taj razgovor dugo trajao. I nije njegova zanimljivost izražena u bilo kom pitanju. Jer, pitala me je „kako je kod vas u pozorištu, gospodine Cvetkoviću“, a ja joj opisujem kako glumci žive ako ujutru od plate mogu da kupe kilo jabuka, a uveče jednu jabuku. Ona mi na to odgovori: „Da, velika je skupoća. Eto, ja sam juče išla kod frizera i platila sam pet miliona.“ Zaista je bilo apsurdno. Ipak, nikada neću da zaboravim ključno pitanje koje mi je postavila: „Šta biste vi uradili da ste na mom mestu?“ Odgovorio sam joj da sebe teško mogu da zamislim na njenom mestu, ali da mogu, oslobodio bih medije. Uzvratila mi je: „Kako to mislite?“ Objasnio sam joj da ja verujem samo jednoj radio-stanici, u tom trenutku je to bio B92 sa Veranom Matićem na čelu, i ekipi mladih novinara. Ali, čim krenu vesti na toj stanici, počinje ometanje. Kazala je: „Nisam za to znala“, i razgovor je ubrzo bio završen. Pitala me je zašto ja ne bih po podne došao kod njih kući i sve to ispričao njenom suprugu, što sam ja ljubazno odbio. I to je bio kraj.
Taj podrum u sedištu JUL-a je delovao nestvarno. Vreme je bilo siromaštva, praznih rafova… A onda ulaziš u prostor koji odiše bogatstvom, izgleda kao iz Bunjuelovih filmova
Demokrate su bile vaš izbor?
Nije tajna da sam bio na strani nečega što je bilo oličeno u Demokratskoj stranci, podržavao sam Mićuna i Đinđića. Imao sam generacijsku bliskost sa Borisom Tadićem, ali ukupno veliko uvažavanje za svu trojicu koji su bili na čelu DS-a. Kada se već videlo da se ljulja tlo pod nogama ove stranke, meni je prijatelj Branimir Dimitrijević Tucko rekao da ću, kada sve prođe, ja biti najviše na udaru, jer sam najviše promovisao DS. Nisam najviše. Inače, nikada nisam bio njen član, niti sam ikada bio u partiji.
Zbog čega vam je kuma i spisateljica Biljana Srbljanović kazala da ste politički diletant?
Moje želje, razmišljanja, pa i ovo što radim kroz ovaj razgovor, dotiču se nečega što jeste politično. To može da bude malo naivno, može da bude utopija, a ona to krsti kao diletantizam. Nemam ništa protiv toga, jer mi to uvek dozvoljava da se malo izvučem iz preozbiljnih razgovora. U toj njenoj izjavi, ispred i iza te izjave, stoji njeno ime i prezime. Mislim da nije fer odnos ovog društva prema Biljani Srbljanović, bez obzira na to da li dolazi od vlasti ili opozicije. Ona je daleko ispred svega onoga što mi kao društvo možemo da prihvatimo. Njen život i njena pozicija profesorke Fakulteta dramskih umetnosti su svakodnevno ugroženi od raznoraznih tipova koji joj prete, koriste užasan rečnik i izgovaraju užasne sumnje šta je njen cilj u svemu tome. Biljana je daleko od koristoljubivosti za bilo šta što je izjavila, za bilo šta što je uradila, što će u budućnosti uraditi. Ako u nekog imam poverenja, u nečije stavove i ponašanje, to je moj kum Biljana Srbljanović.
Nije tajna da sam bio na strani nečega što je bilo oličeno u Demokratskoj stranci, podržavao sam Mićuna i Đinđića. Imao sam generacijsku bliskost sa Tadićem, ali ukupno veliko uvažavanje za svu trojicu koji su bili na čelu DS
Da li biste kao politički diletant objasnili u čemu je razlika između ljubitelja JUL-a oličenih u Ljubiši Ristiću i današnjih ljubitelja vlasti oličenih u Lazi Ristovskom, na primer?
Kao politički diletant imam velikog razumevanja za jednog od naših najvećih pozorišnih reditelja Ljubišu Ristića i čoveka preko kojeg sam ušao u Atelje 212 u svojoj prvoj predstavi Cement. Puno sam radio sa njim i on je oduvek bio levičar koji se zalagao za ideju jugoslovenstva. Nemam realnog opravdanja da se u jednom času vezao za ženu kod koje sam ja bio u gostima, koja mi je postavljala začudna pitanja a ja davao začudne odgovore. Da li je on imao koristi od toga što je bio u JUL-u? Za razliku od brojnih zvaničnika te partije koji su se lično obogatili, Ljuša nije razvio nikakav biznis, on je napravio pozorište, jedino koje je u ovim mesecima pauze svake večeri igralo predstave. On se materijalno nije obogatio i ne verujem da je ugrozio nečiji život. S druge strane, postaje žrtva svoje vere u ideologiju, koju su gotovo svi sledbenici izdali, a on joj tvrdoglavo ostaje veran do kraja.
Lazar Ristovski je nešto drugo?
Pre godinu i po dana u Boru smo snimali film Sunce nikad više, koji je režirao mladi reditelj David Jovanović. Bilo je to vreme raznih protesta i blokada, pa su seljaci na jednom mestu blokirali put kojim nismo mogli dalje. Reditelj ih je molio da nas puste, a oni su vikali da mi snimamo film za Vučića i ne dolazi u obzir. Na kraju me reditelj zamolio da odem i zamolim ljude da nas puste. Pojavio sam se pred njih, a oni su počeli da viču: „Evo ga Laza Ristovski, to je on, idi kod predsednika pa snimaj filmove“… Svaki čovek bi trebalo da bira ono iza čega može da stoji. Ako on to brani, a time ne nanosi štetu nekom drugom, u redu je. Laza ima dovoljno godina, dovoljno iskustva i dovoljno toga iza sebe, da u ovom času, što god da mu se desi, njemu ne može da smeta.
Odlazili ste na Kosovo, u Prištinu i imate uvid u raspoloženje dela tamošnje javnosti i kulturne scene. U čemu se vaše saznanje razlikuje od onoga što se ovde može saznati o životu na Kosovu?
Moje saznanje se u svemu razlikuje. Ja sam tamo radio i znam kako žive pripadnici mog naroda i zbog čega ostaju, verujem da bi i jedan i drugi narod mogli da žive zajedno ako bi i jedni i drugi odustali od svojih radikalnih zahteva. Selo Velika Hoča sa 250 stanovnika i dan-danas čuva 16 aktivnih crkava. Tu možete kupiti super vino koje prodaje Srđan, možete videti veliki Handkeov mural na kome se čestita „našem nobelovcu“. To je enklava koju niko ne čuva, do sami meštani. Dečani su mesto koje je nastanjeno apsolutno albanskim stanovništvom, a mi kad kažemo Dečani podrazumevamo manastir koji je od mesta udaljen kilometar-dva. Ne postoji nijedan putokaz za manastir, sve je sistematski urađeno da mi tu kao kulturno nasleđe ne postojimo. Mislim da bi što više ljudi odavde trebalo da ide na Kosovo da se suoče sa životom ljudi, da vide kako to stvarno izgleda. Da se prihvati realnost koja tamo vlada, da ne napravimo opet istu grešku.
Mislim da bi što više ljudi odavde trebalo da ide na Kosovo da se suoče sa životom ljudi, da vide kako to stvarno izgleda. Da se prihvati realnost koja tamo vlada, da ne napravimo opet istu grešku
Aleksandar Berček je odbio da igra Nikolu Pašića u TV seriji Vreme smrti. Vi ste odigrali. Da li biste ikada odbili ulogu iz „ideoloških, političkih“ razloga?
Nikolu Pašića sam shvatio kao ulogu, a ne kao nekoga ko promoviše nešto što ne može da se brani. Odbio bih da na sceni, pred kamerama, promovišem nešto što je apsolutno suprotno mom pogledu odnosa prema ljudima i prema narodima. A pristao sam na dosta stvari.
Da li ste verovali da će se društvo u Srbiji ovako podeliti zbog ekologije, kao što je to kulminiralo ovog leta?
Iskreno, verovao sam da će to da pokrene buru negodovanja, ali ona nije usmerena „samo“ na taj ekološki bitan deo (o kome, realno, običan građanin ove zemlje ne zna previše), već jeste usmerena na kompromitaciju vlasti i samim tim njeno dezavuisanje i sve mogućnosti koje slede iza toga – protesti, da li referendum, da li izbori… U svakom slučaju, nova nestabilnost.
Naravno da je pitanje ekološke bezbednosti života budućih generacija presudno. Ali, ako izvedeš 50.000 ili možda 100.000 ljudi na ulicu, a ne znaš kuda sa njima, onda to samo po sebi postaje problem i ne „gađa“ svoj cilj
Naravno da je pitanje ekološke bezbednosti života budućih generacija presudno i da je to pitanje koje traži stručno objašnjenje. Ali, ako izvedeš 50.000 ili možda 100.000 ljudi na ulicu tim povodom, a ne znaš kuda sa njima, onda to samo po sebi postaje problem i ne „gađa“ svoj cilj.
