Knjiga Ofrlje kroz Italiju (izdavač: Službeni glasnik; prevod: Bojan Savić Ostojić; 87 strana), napisana 1949, pripada vremenu kada se u spavaćim kolima voza uveče oblačila pidžama. Ipak, njen nemirni pisac Anri Kale (1904–1956) ne skida cipele da nazuje patofne od meke kože, niti na čiviluk kači „svileni kućni haljetak na pruge“, poput saputnika u kupeu. Kako god da krene, njegova je druga, češće – treća klasa.
Otuda ne bi bilo loše nabrojati neke od perspektiva iz kojih sagledava Italiju u ovom „dnevniku s putovanja“. Najpre iz kreveta vagona vidi seoske predele „kako se prostiru u horizontali, kao u filmu izrazito prirodnih boja“. Sve što može da kaže o Milanu, gde ima sat pauze, jeste ono što vidi sa prozorčeta gabinetta (fusnota: klozet). Kaže da više ništa ne može da ga zadivi, da probija predele, ne pogledavši ih… Lokale i druga mesta katkad poredi s prizorima iz američkih filmova. Zaboravlja „Galilejev pršljen“, pažnju mu privlače javni telefoni pričvršćeni po zidovima. Ne promiče ni požutela fotografija u restoranu „Mrtvi pas“; natpis ispod slike igračice: SABATO TRIPPA. Subotom iznutrice. Ne gleda znamenitosti, nego trke pasa.
Kakav je onda to (puto)pisac? Izuzetan, inspirisan Šarlom de Brosom zvanim Predsednik, književnikom iz 18. veka, čijim citatima otvara poglavlja. Ranjiv na putu, za sobom vuče svoj pariski kvart; shvata da je „neophodno da stupi u dodir sa svim oblicima života“. Navodi da je Italija obložena skramom, „umetničkom i romanesknom patinom po kojoj bi trebalo uporno kopkati“. Ima oko za bizarni detalj – u jednom manastiru na ćebadima uočava oznake nemačke policije.
Forma žudi za fragmentom! Tu je najbolji, recimo, u opisu fijakera i taksija: „Sećam se da su, čim je počeo kratkotrajan jak pljusak, kočijaši istovremeno otvorili svoje velike crne kišobrane, što je momentalno ražalostilo trg.“
Još se čuje odjek Drugog svetskog rata. Na zidovima su ostali pojedini natpisi iz fašističke ere. „Urezani su preduboko ili su toliko nepristupačni da se smatra da su postali neuvredljivi.“
Dok Anri Kale žuri, podsećajući na nestašno dete što pokušava da prevari pokretne stepenice u modernim gradovima, a vodiče i atlase lista tek pošto se vrati kući – savremeni francuski pisac Dominik Fernandez (1929) lagano vodi čitaoca kroz svoj neobični svet.
U delu Italijom izvan utabanih puteva (Službeni glasnik; prevod: Bojan Savić Ostojić; 307 strana) polazi od činjenice da se mnoge slike i skulpture ne nalaze u muzejima, palatama i crkvama te zemlje, već i u nepoznatim, zabačenim krajevima. Zato rešava da ih pronađe, opiše i zaokruži njihovu sudbinu. Uz napomenu u predgovoru da će „dobrim delom“ umetnine biti analizirane iz „seksualne vizure“.
Kreće od Sicilije („gde preterana svetlost gasi kolorit“) ka severu, po pustim selima, spaljenim poljima, belim solanama duž morske obale i brdima da bi pronašao mozaik u podrumu vinogradara ili „Plesača iz Macare del Valo“, smeštenog u dotle napuštenoj crkvi. Stilom, erudicijom i pripovedačkim darom gradi priču od delova što nedostaju (ništa čudno za dobitnika Gonkura 1982) i stvara utisak da iznova iskopava artefakte. Čini da se čitalac obraduje nalik ribaru koji 1997. kod najjužnijeg ostrva Pantelerija u mreži pronađe bronzanu nogu.
Šta ih povezuje? Jedino Stendal!
S tim što u stendalovskom ogledalu, na putu, Anri Kale vidi sebe, sopstvene misli i čitav život, bez mogućnosti bekstva. Dominik Fernandez u odrazu otvara krajolike i pruža priliku za čvrst zagrljaj sa prošlošću. Čak i kad kipu nedostaju ruke. „Na osnovu njihovog spoja“, pretpostavlja da su raširene.
