65eed6dabd8720be2bfe6dfd 1693310460 vh marlena 29 6 2023 96 performances
Foto: Beogradsko dramsko pozorište
Portret umetnika u zrelosti: Haris Pašović

Nova ili stara Evropa

Izdanje 12
1

Postoji tematski i idejni most između predstava „Marlen Ditrih: pet tačaka optužnice“ i „Najbolje evropske predstave“. Dok prva najavljuje stvaranje nove Evrope na ruševinama nacizma, iako kritikuje opstanak istog u vidu posleratnog tihog kanselovanja Ditrih u njenoj domovini, dotle druga ukazuje na današnju, nesumnjivu krizu ujedinjene Evrope

April je u pozorištu regiona prošao u znaku reditelja Harisa Pašovića i njegova tri autorska projekta. Prvo je u Novom Sadu premijerno izvedena predstava Svet mogućnosti, onda u Novoj Gorici projekat duhovitog i „skromnog“ naziva Najbolja evropska predstava, da bi na kraju u Beogradskom dramskom pozorištu gostovala predstava Marlen Ditrih: pet tačaka optužnice Narodnog pozorišta iz Sarajeva. Ovaj poslednji događaj imao je najveći simbolički i emocionalni naboj, jer je to bio gromoglasan Pašovićev povratak, posle tridesetak godina, na beogradsku scenu (njegova Gospođica Julija u Zemunu, u Madlenijanumu, prošla je nekako ispod radara).

Naime, u junu 1991. godine u BDP-u, kojim je umetnički rukovodila Borka Pavićević, premijerno je izvedena predstava Čekajući Godoa, a slavni komad Semjuela Beketa inscenirala je tada tridesetogodišnja zvezda u uzletu jugoslovenske režije, Haris Pašović. Legenda kaže da je u pauzi između dva čina, onda kada u drami olista drvo, naslućujući (lažnu) nadu u pozitivnu promenu, Jugoslavija definitivno i tragično svenula: čula se vest da je počeo sukob u Sloveniji, prvi od jugoslovenskih ratova. Iako novosadski student (završio režiju kod Bore Draškovića), a koji je već kao debitant ostvario izuzetan uspeh s predstavama rađenim u Beogradu (Buđenje proleća i Dozivanje ptica u JDP-u) i Subotici (Kralj Ibi, Narodno pozorište), Pašović nije imao dilemu. Rođeni Sarajlija, vraća se porodici, prijateljima i sugrađanima kada srpske paravojne formacije, 1992. godine, počinju višegodišnju opsadu grada. Tokom opsade režira i producira predstave (Čekajući Godoa u režiji Suzan Sontag, između ostalih), obnavlja MESS, učestvuje u osnivanju Sarajevo film festivala koji ubrzo postaje vodeća filmska smotra u regionu. Još za vreme opsade počinje da režira i u inostranstvu; kao gostujući profesor, zaposlen na katedri za režiju akademije u Sarajevu, predaje i na stranim fakultetima; pokreće produkcijsku kuću East-West Centar; aktivan je u građanskom pokretu i, neformalno, u kulturnoj politici BIH, regiona, pa i Evrope, a kao član borda Evropske festivalske asocijacije (EFA).

Pašović i scenski uokviruje ovaj „lov na vešticu“ kao suđenje. Ditrih sedi na mestu za optužene i ponekad dolazi na ivicu proscenijuma do stalka s mikrofonom, šta je jasna rediteljska parafraza njenih antologijskih koncerata

Komad Marlen Ditrih: pet tačaka optužnice napisao je sam Pašović i on ima, kako sam naslov naslućuje, dramaturgiju suđenja. Nemačko društvo sudi svojoj najvećoj glumačkoj divi u istoriji zbog izdaje, a koja se kreće u rasponu od udara na tradicionalne vrednosti do prave veleizdaje. Dotičnih pet tačaka iz naslova su: nije rasla u patriotskom duhu, napustila je muža i ćerku zbog karijere u Holivudu, imala je mnogo ljubavnika (i ljubavnica), izdala je zemlju za vreme rata (bila u američkoj vojsci) i nije se nikad pokajala. Optužbe su očekivane, stereotipne, deo se klasičnog malograđanskog/desničarskog repertoara, ali su zato odgovori, u kojima autor prožima fikciju i fakte, neočekivani i autentični, a njihova slojevitost najveća je vrednost teksta. Marlenino odrastanje u nepatriotskom duhu potiče od njene iskrene ljubavi prema francuskom jeziku i kulturi; od muža se nikada nije razvela jer su se voleli do kraja, čak i kad su sporazumno odlučili da oboje imaju zasebne seksualne živote, dok se s ćerkom redovno čula, dovodila je i u Holivud, vodila na snimanja; emigrirala je u SAD i stupila u njihovu vojsku ne zato što je bila izdajnik, nego zato što se borila protiv nacizma i oduvek divila američkom vojniku koji je, u dva svetska rata, ginuo ne za slobodu svog, već drugih naroda.

65eed6c68dcc1925b81de6ba 1693405498 vh marlena 29 6 2023 82
Foto: Beogradsko dramsko pozorište

Osim dramaturški, Pašović i scenski uokviruje ovaj „lov na vešticu“ kao suđenje. Ditrih sedi na mestu za optužene i ponekad dolazi na ivicu proscenijuma do stalka s mikrofonom, šta je jasna rediteljska parafraza njenih antologijskih koncerata, dok tročlani hor nastupa kao kolektivni antagonista – islednički/tužilački tim (ali, i kao drugi, ne nužno kolektivni i negativni likovi)… Tekst i režija daju, dakle, odličan okvir za zvezdu večeri – Mirjanu Karanović kao Marlen. U ulozi koja će se ispostaviti da je jedna od najvećih u njenoj karijeri, Karanović nije upala u zavodljivu zamku imitiranja vrlo karakterističnog govora i stava nemačke dive, već je, pametno birajući da samo ocrta konture tog njenog držanja, s potpunim dramskim i emotivnim pokrićem, s blagim nijansama i bez potcrtavanja, iznutra postavila ličnu sudbinu ne toliko jedne dive i mita, koliko glumice i žene kao takve… Dodatna vrednost njene uloge dolazi od onog što američki teatrolog Marvin Karlson zove efekat ghosting-a: kada je na pozornici glumac sa značajnom karijerom, gledalac u svojoj svesti nužno, iako često nesvesno, prožima njegovu ličnu sudbinu i fikciju koju igra. Zato sam siguran da su gromoglasne stojaće ovacije u BDP-u, kao i suze Mirjane Karanović na poklonu, vezane i za sličnost sudbina dve glumice. Kao i Ditrih, Karanović je hrabro ustala i još stoji ne protiv svog naroda i države, već protiv svake njihove politike koja ugrožava Drugog.

Dominantna scenska rešenja su veliki sto za kojim žiri drži svoju završnu sesiju i video-rad u stilu filma Troja Volfganga Petersona, a koji prikazuje trejlere predstava iz najužeg izbora – nalik televizijskoj rekapitulaciji evrovizijskih numera

Nije kritičarsko učitavanje ako se između ove i Najbolje evropske predstave napravi tematski i idejni most. Dok prva najavljuje stvaranje nove Evrope na ruševinama nacizma, iako kritikuje opstanak istog u vidu posleratnog tihog kanselovanja Ditrih u njenoj domovini, dotle druga ukazuje na današnju, nesumnjivu krizu ujedinjene Evrope. Glavna, fikcionalna situacija komada čiji su autori ponovo sam Pašović i slovenački dramatičar Marko Bratuš je svojevrsna parodija Evrovizije: lider EU pokušava da prikrije aferu u čijem je središtu tako što organizuje takmičenje za „najbolju evropsku predstavu“. Prateći odnose u međunarodnom žiriju koji treba da izabere pobednika, kao i ulične proteste naroda, pozorišnih gledalaca koji se bune protiv otuđene i korumpirane evropske elite (organizatora takmičenja i stručnog žirija), tekst se igra, nekad duhovitije a nekad manje, stereotipima vezanim za evropske narode, rodna pitanja, i sl.

najboljsaevropskapredstavaSDSC00685
Foto: Elisa Von Brockdorff

Pašovićeva inscenacija je minimalistički spektakularna, vrlo elegantna i efektna – kako i dolikuje prikazivanoj manifestaciji. Dominantna scenska rešenja su veliki sto za kojim žiri drži svoju završnu sesiju (može da bude duhovita i, imajući u vidu dramsku situaciju, u potpunosti adekvatna referenca na Poslednju večeru) i video-rad u stilu filma Troja Volfganga Petersona, čiji je autor stalni Pašovićev saradnik Dino Hujić, a koji prikazuje trejlere predstava iz najužeg izbora – nalik televizijskoj rekapitulaciji evrovizijskih numera. Nužnost velike koprodukcijske konstrukcije, primerene tematici predstave, bila je da u njoj učestvuju glumci iz svih pozorišta-partnera, a ona su iz Slovenije, Italije, Poljske, s Kosova i Malte… Izražavam žaljenje, i to ne samo kao jugoslovenski patriota, što u njoj nisu učestvovali samo glumci iz bivše nam zemlje, jer su se oni najviši izdvojili. Pre svega mislim na sjajnu Anu Fačini u ulozi direktorke festivala, „žene na rubu nervnog sloma“, koja sve vreme balansira između političara i stručnog žirija. Fačini je glumica Slovenskog narodnog gledališča iz Nove Gorice, pozorišta u kojem je u aprilu bila slovenačka premijera Najbolje evropske predstave, a koja će izvesno, zbog svoje ironičnosti i političke nekorektnosti, i dalje dizati prašinu širom nove Evrope, nekada sve više nalik staroj.

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

1 komentar
Poslednje izdanje