Verujem da će sada neko pomisliti da sam ja, Sandra Rančić, bila jako bliska sa Borom Đorđevićem. Ne, nisam. Poznavala sam ga, uradila sam nekoliko intervjua sa njim, a snimili smo i film o grupi Riblja čorba. Imala sam tu privilegiju da mi je dao određene sugestije koje su mi, kasnije će se ispostaviti, puno pomogle da se spasem od potonuća.
Suština Borine bliskosti s nama
Odlazak Bore Đorđevića je nenadoknadiv, Bora jeste neponovljiv, ali sve to u vremenu današnjem, kad se mozak zatrpava novim sadržajima svake minute, ne može da bude objašnjenje za visok nivo žalosti koji se odistinski oseća u atmosferi ovih dana. U čemu je suština Borine bliskosti sa nama, i naše bliskosti sa Borom? Biće da je on svojim stihovima, svojim stavom, načinom na koji je govorio, porukama koje je slao, na neki čudesan način činio da se svako od nas ponaosob oseća blizak sa njim lično.
Dve trećine dosadašnjeg života provela sam u analizama muzičke scene nekadašnje i sadašnje države, i znam – Bora Đorđević, možda jedini na ovim prostorima, ima pravu pravcatu rokenrol biografiju. Došao je u Beograd iz Čačka, u tinejdžerskim godinama. Gorica Popović i Vlatko Stefanovski opisali su Boru u njegovim dvadesetim godinama kao urednog, izuzetno lepo obučenog, finog mladića sa lepim licem i urednom frizurom. Posle neke turneje gde je nastupala grupa Suncokret, čiji je tada bio član, odjednom se promenio i postao roker.
Budući da je počeo da piše fantastične stihove, pa i muziku, pre te promene, tokom godina mi se iskristalisao zaključak: Bora je pesnik, a ne roker. Uzeo je rokersko odelo da bi njegove ideje i poruke lakše i brže došle do većeg broja ljudi. Postao je roker. Dobio je rokersku biografiju, rokerskiju nego što je ima većina onih koje zovemo rokerima: PGP RTB i Jugoton vršili su pritisak na Boru da menja stihove; na koncertu Riblje čorbe u Zagrebu poginula je devojčica; Dragana Đorđević, prva Borina supruga, umrla je pod nerazjašnjenim okolnostima, a javna je tajna da je reč o samoubistvu. Svemu tome uzrok je, tvrdili su bliski ljudi, bila njegova nova ljubav, Aleksandra, mlađa od njega više od četvrt veka, isto kao i poslednja supruga Dubravka.
Kao cunami
Za relativno kratko vreme Riblja čorba je svojim kvalitetom kao cunami pomela gotovo sve druge na toj tada, u svakom smislu, velikoj muzičkoj sceni. Stotine hiljada mladih ljudi oblikovane su kroz Borine reči, i već početkom osamdesetih bilo je jasno o kom intenzitetu uticaja je reč. Usledili su zabrane nekih pesama, informativni razgovori, podmetanja s raznih strana. Šta bi stvaralac mogao da poželi lepše od toga? Svaka zabrana donela je novu armiju obožavalaca, i iskonsku inspiraciju. Bora je u pesmama počeo da se bavi Titom, a kasnije, tokom požara devedesetih godina, ratom, i to ne samo kroz stihove, već je obukao ratničko odelo, i, kao u prethodnoj inkarnaciji, obukavši uniformu, postao ratnik. U tom periodu tako je mislio, i uvek, uvek, uvek govorio ono u šta je u tom trenutku verovao. Nije baš da mogu da razumem ljude koji su „prestali da slušaju Riblju čorbu zbog Borinih političkih stavova“. U sledećem veku malo ko će znati Borine političke stavove, ali je vrlo verovatno da će se njegove pesme slušati, a sigurno je da će se čitati.
Dakle, da li neko može da ima moć da utiče na mase, i da piše stihove koji su hronika vremena, a da se uz njega ne vezuju i čudni potezi, pogrešne procene, pad i pokajanje, kao i ponovni uspon? Ja ne verujem u to.
Nije baš da mogu da razumem ljude koji su „prestali da slušaju Riblju čorbu, zbog Borinih političkih stavova“. U sledećem veku malo ko će znati Borine političke stavove, ali će se njegove pesme slušati, a sigurno i čitati
Nikada loš koncert
Desetog aprila 1987, bila sam prvi put na koncertu Riblje čorbe. Dakle, uticaj koncerata Riblje čorbe na moj život počeo je te noći. Tokom života, mnogo puta sam išla na njihove koncerte, sama ili sa društvom, umorna ili u super formi, u Beogradu i u drugim gradovima. Šta je zajednički imenitelj svih koncerata? Nikad nisam bila na lošem koncertu Riblje čorbe. Bora se na sceni davao u potpunosti, strastveno, energično, bez ostatka. I u zadnjoj fazi, već jako bolestan, fenomenalno je pevao, i ponovo se davao do kraja.
Razmišljajući o Borinoj ulozi u našim životima, zapitala sam se da li postoji važna tema o kojoj Bora nije napisao stihove. Ljubav, sloboda, istina, (ne)pravda, grad koji se voli, grad koji se ne voli… Opisao je hirurški precizno sva naša osećanja u važnim životnim situacijama, kao i same situacije – bol, ljutnju, izdaju, prezir. Bez njegovih pesama se ne može, one su uvek tu u različitim životnim prilikama.
U dokumentarcu koji smo radili Dušan Vesić i ja, astrolog je objasnio povezanost Borinih planeta s Ribljom čorbom, i pojasnio njegovu nasušnu potrebu da se bavi pojmom smrti. Tema nad temama, tipična za planetu Pluton, vladara sazvežđa Škorpije, u kom je Bora rođen. Više puta je u svojim pesmama umro i opisao sopstveni odlazak. Napravio je i testamentarnu pesmu sa preciznim uputstvima o mestu i načinu sahrane.
Sada me opet zgrabila ona užasna tuga i pritisak u grudima, i teško mi pada spoznaja da neću više slušati Boru na koncertu, i da više ne postoji šansa da dobijem na dar od njega prave reči, da me usmere u nekoj deonici mojih lutanja. Ali ono što mi pada još teže jeste pomisao da mu nije ispunjena želja – da umre na bini. Za kompletnu najrokerskiju biografiju, nedostajala mu je samo efektna smrt.
Zašto se to nije desilo? Možda zato što je Bora veliki srpski pesnik, a ne roker.
