„Moje ime je Živko, što znači da sam živ“, gotovo prkosno kaže Živko Grozdanić Gera, možda i najradikalniji i najprovokativniji srpski umetnik. Poznat po svom britkom jeziku na račun vlasti i crkve, Grozdanić je stvorio legendarne radove Meteorska kiša, Vladika Pahomije na Bulevaru sumraka, Alegorija o premijeru (Aleksandru Vučiću), Dekonstrukcija mita o predsedniku…
Zbog toga je kažnjen, pa „nigde ne može da dobije termin za izložbu“, što dosta govori o aktuelnim muzejskim i galerijskim ustanovama. To što je „živ“ znači da nije posustao, uprkos svemu što mu se desilo tokom umetničkog angažmana od četiri decenije, i nešto kraćeg staža rukovođenja različitim institucijama.
Pre no što je završio Likovnu akademiju u Sarajevu (1983), Gera (kako ga zovu i znani i neznani) bio je avio-mehaničar i igrao rukomet za ekipu Hvara, gde je dugo boravio. Iza sebe ima i 500 padobranskih skokova. Ali, to se ne tiče srpske umetničke zajednice, već njegova ideja o decentralizaciji kulture, što bezuspešno zagovara aktuelna Strategija razvoja kulture Republike Srbije. „O toj vrsti preraspodele moći i uticaja, govorio je i kurator Venecijanskog bijenala Benito Oliva“, ovoj priči Gera daje mnogo dostojanstveniji prizvuk, pozivajući se na imena veća od dnevnopolitičkih.
Vršac, centar kulturnih zbivanja
Vrativši se u rodni Vršac 1990, Gera se prihvatio misije da taj gradić na krajnjem severoistoku države postane centar kulturnih zbivanja. Žudeo je da se fokus stavi na ono što su predstavljali najznamenitiji Vrščani – Paja Jovanović, Jovan Sterija Popović, Vasko Popa, Jovan Bijelić, Đura Jakšić. Stoga je prvo pokrenuo nezavisni magazin Košava, kao intelektualno ozbiljan izdanak lokalne kulturne scene, značajno doprinoseći razvoju strip umetnosti i alternativne kulture.
Pričalo se tu i o politici, recimo, o ratu u Hrvatskoj, polazeći od načela da je na nama da se pozabavimo svojom odgovornošću, „dok je na hrvatskim intelektualcima bilo da počiste svoje dvorište“.
Pokrenuo je Grozdanić i časopis za vizuelnu umetnost ArtKontext i Centar za vizuelnu kulturu Konkordija, ali ga javnost posebno pamti kao direktora i osnivača Bijenala mladih. Ta međunarodna manifestacija ostavila je neizbrisiv trag u savremenom umetničkom životu Srbije, kontinuirano trajući od 1994. do 2005. Vršac je zbilja zasijao na mapi čitavog regiona ali i šire, predstavljajući radove više od 800 mladih umetnika, kao i kustosku, filozofsku i umetničku misao svetski proslavljenih Renea Bloka, Lasla Bekea, Ričarda Rortija, Katalin Keseri, pomenutog Olive… Ni domaći saradnici nisu bili ništa manje važni, pa nabraja Ješu Denegrija, Savu Stepanova, Dejana Sretenovića, Biljanu Tomić…
„Diskutujući o svim aspektima društva, pa naravno i o politici, kretali smo od Bodrijarove teze – prvo teorija, a onda teritorija. Srbija to nikad nije shvatala, zagovarajući osvajačke ratove, i odbivši planove koji bi ih mirnim putem okončali“, seća se umetnik.
Njegovu teoriju da „kultura menja svet, a ne politika“, jedno vreme je prihvatao tada vladajući SPS, pa je lokalni ogranak ove stranke, preko gradskog budžeta, finansijski podržavao obnovu zapuštenih zdanja gde se odvijalo vršačko Bijenale, kao i njegovo održavanje. Međutim, čim im je zasmetao, „najurili“ su ga iz rodnog grada.
Delimično samofinansiranje Bijenala mladih
Istini za volju, ni pre toga nije baš sve išlo glatko što se tiče finansija. Neretko, Gera je prodavao svoje slike kolekcionarima, a novac ulagao u manifestaciju, kolevku ili laboratoriju odakle je potekla slava mnoštva danas globalno priznatih stvaralaca. Dokument tih vanrednih napora bilo je 50. izdanje Oktobarskog salona, gde je izložio 23 naručene i prodate slike u okviru samostalne postavke. Ali, tada je naš sagovornik već bio direktor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu.
I tu, danas vrlo uticajnu ustanovu, Grozdanić je digao praktično od nule, s obzirom na to da je MSUV do tada iznajmljivao prostore za izlaganje, dok su mu kancelarije bile smeštene u podrumu Muzeja revolucije. Odmah se dao na posao izgradnje nove zgrade, sprovodeći konkurs za idejno rešenje. Muzej je vodio sa svešću da „umetnost nisu samo slike i skulpture“, te se kroz brojne izložbe i publikacije, pažnja stručnjaka okrenula i kulturnim fenomenima. Sarađivao je sa privatnim kolekcionarima, verujući da je u njihovim zbirkama budućnost savremene umetnosti.
„U smislu izlagačke politike, uspelo mi je da popularizacijom neoavangarde napravim kontinuitet sa avangardom, umesto sa modernizmom, otuđenim od publike svojom hermetičnošću“, kaže. Jer, neoavangarda je zastupala napredne stavove kroz povezivanje raznih kreativnih formi, i kritiku institucija, kao i „visoke umetnosti“.
Za njegovog upravnikovanja u MSUV su izlagali i pravili performanse do tada skrajnuti Bogdanka Poznanović, Katalin Ladik, Slobodan Tišma, Božidar Mandić, Slobodan Šijan, Balint Sombati i mnogi drugi.
Znao je Gera i da zavrti novac, okrećući se projektnom finansiranju, pa bi na dinar dobijen iz pokrajinske kase, namicao dva iz stranih fondova. Posebnim dostignućem smatra „prevrat“ u izboru domaćih predstavnika za Venecijansko bijenale, pa je MSUV 2011. prvi put selektovao „svog“ kandidata, Rašu Todosijevića.
U publikaciji je završila 101 karikatura. U komičnom duhu, prikazani su svi mehanizmi SNS vladavine, od potkupljenih medija, botovske mašinerije, do političara ulizica i samog A. V.
„Tada je srpski paviljon jedini put dobio značajnu nagradu Unikredit banke“, činjenice idu u prilog navedenom preokretu. Na opšte iznenađenje, baš tada je Grozdanić dao ostavku na direktorsku funkciju. Ali, i to je bilo u skladu sa njegovom naravi, pa je 2013. vratio nagradu „Sava Šumanović“, dobijenu 2004. za veliki doprinos slikarstvu. Ovo je bio gest „redefinisanja njegove tridesetogodišnje umetničke karijere“, ali i „distanciranja od političkog uticaja u muzejskim koncepcijama“.
To on više nije morao da trpi, osnovavši 2015. svoj privatni muzej Geramuseum u Velikom Središtu, malom selu pokraj Vršca, na važnoj tački banatske vinske rute. Tad je zavisio samo od svoje sposobnosti da uz čašu vina proda i malo savremene umetnosti, shvaćene kao „transfer predmeta, znakova i iskustava iz jednog konteksta u drugi“.
Za te svrhe restaurirao je rashodovani mlin iz 1907, napravivši ambijent bez presedana na kulturnoj mapi Srbije. Ideju o decentralizaciji nije menjao, tvrdeći da je ona možda „suluda i utopijska“, ali da „otvara mogućnost da se uz pomoć interneta dokaže da pozicije centra i periferije više nisu važne“.
Geramuseum u Velikom Središtu
U isto vreme, Grozdanić je želeo da trgne državu iz dremeža, ukazujući na kapacitete privatnih zbirki savremene umetnosti, i potrebu za njihovim sufinansiranjem. Jer, „ona dva muzeja (MSUB i MSUV) nisu dovoljni da problematizuju i afirmišu savremeno stvaralaštvo“, kako je tvrdio.
Međutim, tek što je Geramuseum počeo da dobija obrise „brže, efikasnije, zanimljivije ustanove, koju ne bi kastrirali članovi UO i kustoske sujete“, Grozdanić je dobio moždani udar, završivši u bolnici. „Bio sam u komi dve nedelje, a kad sam se izvukao, oporavak je sporo tekao“, priznaje, i dalje teško izgovarajući reči.
Njegovo odsustvo iskoristili su lokalni seljaci, devastirajući mu životno delo, uz sve krađu inventara, kablova, drvenarije, ali i slika. Tužan prizor ruševine sna otkriva da njegove komšije „nisu mogle da mu oproste performans Alegorija o premijeru, u kom je maljem razbio deset skulptura s Vučićevim likom“. Poneki komad tih razvalina i danas se mota po vinskom podrumu Geramuseuma.
„Namera mi je bila da taj performans izvedem u atrijumu zgrade u Šafarikovoj u Novom Sadu, ali je predsednik kućnog saveta pozvao policiju, pa sam morao da odustanem“, smeje se, premda je to što govori vrlo tužno, u kulturološkom pogledu. Kulturna čaršija javno ga je opanjkavala, smatrajući da umetnost ne sme da „prelazi granice dobrog ukusa“. S druge strane, pojedini mediji taj su performans interpretirali kao „oštar komentar kulta ličnosti i partokratije“.
Premijer je kasnije postao predsednik, čiji je mit Gera dekonstruisao premazivanjem blatom deset njegovih velikih fotografija, na dan svečane inauguracije. Taj čin publika je već bolje shvatila, uveliko spoznavši na primeru sopstvene države da su mitovi lažni i da obično skrivaju tirane i autokrate. Pa može biti da je akt razaranja hrama slobodarske misli u Velikom Središtu bio naručen i plaćen, bar sendvičima, od strane glavnog mitskog lika.
Političke Gerikature
I opet je Gera morao da krene od nule. U plusu je bila i jeste samo njegova enormna energija, kreativna i opozicionarska. Oličena i u publikaciji Gerikature, koja je izašla u izdanju Centra za savremenu kulturu i komunikaciju ArtKult iz Novog Sada, dok je Gera bio u bolnici.
U njoj je završila 101 karikatura na lokalne teme, ali i one što su mučile (i još muče) sve građane Srbije. U komičnom duhu, prikazani su svi mehanizmi SNS vladavine, od potkupljenih medija, botovske mašinerije, do političara ulizica i samog A. V. Crteži su praćeni oštroumnim komentarima, koje je Gera mesecima objavljivao na svom FB profilu, verujući u slobodu interneta i moć duhovitosti. „Zato bih za predsednika kandidovao Koraksa, najvećeg umetnika u poslednjih 100 godina“, kaže sagovornik Radara. Jer, Koraks „ima stav, ima m..a“, Gera argumentuje svoj stav.
Sada je njegova rodna kuća u srcu Vršca na putu da postane galerija. Ne tako impozantna kao Geramuseum, ali i dalje veličanstvena. Ne više okružena vinogradima koje nadvisuje Vršački breg, već prostranim dvorištem punim skulptura i instalacija. Kako bi prostor zaživeo, on radi to što mu oduvek ide od ruke – slika po narudžbi i prodaje „jeftino“.
I ni od koga ne zavisi, osim od svog talenta, inata i želje da kulturu konačno decentralizuje, i oslobodi je političkog uticaja. „Umetničko delo takvim postaje ako ga institucije valorizuju, pa će vrednost mojih dela biti potvrđena institucijom pod imenom Živko Grozdanić Gera“, zaključak je našeg sagovornika. Par ekselans ustanove kulture, i to sasvim decentralizovane.
