Zašto je od ogromne važnosti ono što je na 482 stranice ove knjige ispisao njen autor? Probaću da pobrojim razloge za ovu tvrdnju, sa punom svešću da su emocije nesiguran ulog, ali u ovom slučaju one su neizbežne. One su u svakoj rečenici pisca kome, dok piše, stid kontroliše svaku mogućnost isticanja vlastitog imena. Najdugovečniji i najproduktivniji filmski i televizijski stvaralac, Zdravko Šotra (91), ličnu zamenicu „ja“ smešta tek kao poslednju reč u nizu koji sačinjavaju glumci sa kojima je radio, koje je voleo, kojih više nema, ili su sveprisutni u pozorištu, na velikom i malom ekranu. Voljeni Šole je hteo da sačuva svoju uspomenu na njih, a zapravo je ostavio almanah kakav ne postoji u istoriji jugoslovenske, odnosno srpske glume.
Dok je nekoliko godina pisao o glumcima sa kojima je radio, prisećao se svega što današnjem čitaocu, ali i studentu umetničke akademije, nudi jedinstvenu, autentičnu sliku ne samo ljudi već i vremena koje obuhvata 65 godina Šotrinog rada. U tih šest i po decenija sarađivao je sa najboljima, najšarmantnijima, najduhovitijima, najstidljivijima – od Ljubiše Jovanovića i Slobodana Aligrudića, preko Slobodana Perovića, Bate Stojkovića, Petra Kralja, Olivere Marković, Bate Živojinovića, Mije Aleksića, Branka Pleše, Dragana Nikolića, Milene Dravić, Žarka Lauševića… do Mire Banjac, Svetlane Bojković, Petra Božovića, Vojina Ćetkovića, Nikole Đurička, Nataše Ninković, Nele Mihajlović… Dok čitate ovu knjigu, lako zaključite zašto je Šotra mogao da se diči sa njih 500, a da piše o njih stotinak. Mogao je, jer su glumci hteli da rade sa njim, jer su ga voleli.
Retki su umetnici koji tako dobro znaju granicu iznad koje i ispod koje nema istine. Šotra je tu majstor da uhvati svaki valer glumca o kome piše, da ga sačuva od zaborava. I ne radi on to samo u meri kojom je njegov glumac zadužio umetničku scenu jedne zemlje. Ide dalje i sveobuhvatnije.
A opet, lični ton kojim reditelj boji svoje priče, paralelna je vrednost u kojoj se sažimaju precizne beleške o vremenu i događajima koji su Šotri davali šansu da radi, ili ga ograničavali. Nikoga on u ovoj knjizi ne krivi za bilo kakvu lošu izvedbu, do sebe samog. I uzdiže zasluge onih sa kojima je radio.
Veliki broj glumaca iz ove knjige su posle Šotrinog izbora postali ljubimci publike. Sloboda Mićalović i Ivan Bosiljčić su najbolji primer za to, i dokaz kako je uz njihovu pomoć, posle pola veka zaborava, ovaj majstor melodrame umeo da „oživi“ književnicu Milicu Jakovljević Mirjam. I Tamara Aleksić je postala glumica kada je zaigrala Lenku Dunđerski u seriji Santa Maria della Salute
Koliko je samo istinitih, dirljivih, duhovitih priča o junacima scene ispričao Šotra u ovoj knjizi! O Bati Živojinoviću, Draganu Nikoliću, Mileni Dravić, Zoranu Radmiloviću, Dragu Čumi…
Obraz uz obraz je posebno poglavlje Šotrinog uspeha, zabavno-muzički serijal koji je po formi i izvedbi ostao neprevaziđen do današnjeg dana.
Šta reći pred činjenicom da kraj ove knjige pripada odeljku koje se zove „Urađeno u prvih 65 godina 1956-2021“, a on se prostire od 376. stranice, do poslednje 482. Treba zamisliti više od sto stranica koje samo beleže ono što je Šotra uradio. Impresivno i nedostižno!
Obilje podataka prate izvanredne fotografije, kao dokumentarna i umetnička ilustracija jedinstvene karijere ovog umetnika. Bio je to ogroman posao za koji zasluge ima RTS, kuća u kojoj je Zdravko Šotra počeo da radi i iz nje otišao u penziju.
Toliko je puta Šotra rekao, ponovio, a ovde i napisao: „U suštini, po meni postoje samo dobri i odlični glumci, a uz njih se uvek šlepa masa dobrovoljaca za glumu, kako ih zovem.“
Radio-televizija Srbije i Službeni glasnik su izdavači ove knjige. Televiziji je Zdravko Šotra ostavio najveći dao svoje zaostavštine, Službenom glasniku obezbedio izdavački poduhvat godine.
Ako je neko makar jednom gledao neke od Šotrinih serija, od Više od igre, Obraza uz obraz, preko Učitelja do Ranjenog orla, poželeo je da ih RTS, u pravilnim razmacima, obavezno reprizira.
