„Počela sam kao zavodnica i naigrala se takvog repertoara – od glupača do prevejanih, od opajdara do dama iz visokog društva“, ostale su upamćene reči Olivere Marković, umetnice zanosne lepote i raskošnog talenta, koja je obeležila na sceni, filmskom platnu, ali i u muzici, čitavu eru jugoslovenskog glumišta.
Povodom stogodišnjice njenog rođenja, u Muzeju nacionalnog teatra otvorena je izložba Olivera Marković na sceni Narodnog pozorišta koju je ova kuća priredila svojoj slavnoj prvakinji Drame.
„Biti GLUMICA, namerno upotrebljavam ženski rod, smatram jednim od najtežih životnih izbora. Posmatrao sam majku koja se godinama, dok god je mogla, nosila sa prolaznošću, tom najstrašnijom kobi u pozivu glumice. Marljivo je radila na zatiranju svoje slave zasnovane na izuzetnom glumačkom talentu, pevačkoj popularnosti, ali i na izgledu i svesno poništavala svoj mit, pokušavajući da u humoru pronađe novi oblik lepote. Da, bila je izuzetno duhovita, opažala je na drugima, ali i naročito na sebi. ljudske slabosti kojima bismo se mogli nasmejati“, priča nam njen sin, reditelj, scenarista i književnik, Goran Marković.
Rodila se u Beogradu 3. maja 1925. u uglednoj porodici Đorđević, od oca Velizara od koga je, kako je govorila, nasledila duh, i majke Olge, Čehinje iz Praga, koja ju je zarazila za sve što je umetnost. U njenoj biografiji je ostalo zabeleženo da je sklonost ka glumi pokazala u najranijem detinjstvu. Za vreme okupacije, sa grupom vršnjaka gimnazijalaca i studenata, počela je da sprema predstave na Kolarčevom univerzitetu i u beogradskim stanovima. Prvi igrani film U planinama Jugoslavije snimila je već 1945. godine. Nakon što je apsolvirala na istoriji umetnosti na Filozofskom fakultetu, odlučuje da gluma bude njen životni poziv i postaje deo prve prve generacije studenata Pozorišne akademije, u klasi Mate Miloševića.
Prema drugima nije bila zlonamerna, ali je prema sebi ponekad bila nemilosrdna i u tom ismevanju bivšoj lepotici bilo je, po svoj prilici, prkošenja neminovnom protoku vremena, starosti
Goran Marković
Tako počinje njena vrtoglava karijera, koja joj je donela slavu, nagrade, popularnost. Postaje članica Beogradskog dramskog pozorišta, gde je odigrala neke od kultnih predstava, a sigurno najznačajnija bila je uloga Megi, u provokativnom crnom kombinezonu, u komadu Mačka na usijanom limenom krovu. Publika je hrlila i u redovima čekala na karte za ovaj komad, a kritika je njenu kreaciju digla u nebesa.
Njen senzualan, topao glas, proslavio je ruske romanse kod nas. Prvu ploču snimila je 1951. godine i naređala petnaest ploča i singlova.
Pesnik Miroslav Mika Antić je Oliveru Marković opisao kao jednu od najneobičnijih osoba na svetu: „Nema kod nje onih širokih gestova zvezda. Nema kod nje poze. Tako kako igra, kako peva, ona tako i živi. Uistinu, jedna od retkih mnogostranih umetnica, koju nije zbunila ova strana rampe i ova strana objektiva.“
Sledi uloga u filmu Sumnjivo lice Soje Jovanović: nastavlja bogatu filmsku karijeru koja broji čak šezdeset pet ostvarenja u kojima je ostvarila nezaboravne uloge. Među nagradama ističu se dve Zlatne arene na Filmskom festivalu u Puli, te „Slavica“ za ukupni doprinos razvoju filmske umetnosti.
Posebno su bile voljene njene uloge u kultnim serijama Neven, Babino unuče, Grlom u jagode… Snimila je trinaest drama za televiziju, dvadeset šest serija i više šou-programa, kao i pedesetak radio-drama.
Iz BDP-a prelazi u Srpsko narodno pozorište, a od 1967. pa sve do penzije 1999, prvakinja je Narodnog pozorišta u Beogradu.
I slavna Mira Stupica ju je izdvajala: „Кada bi me pitali ko je to i šta je to velika rasna glumica, rekla bih: gledajte Oliveru Marković i odmah ćete saznati. Olivera je bogatstvo po veličini, po raznovrsnosti, po vrednosti, po trajanju, po neutaživoj strasti svojoj prema svome pozivu, a sve to obilje njeno zakićeno je scenskim šarmom i ženskom lepotom.“
Pozorišni opus Olivere Marković broji više od sto uloga. Samo u Narodnom pozorištu u Beogradu ostvarila je njih trideset šest, u rasponu od klasičnog do modernog repertoara. Kako smatraju kritičari, nije mogla da se izdvoji koja je najbolja.
Govorila je da je za ljubav uloge bila u stanju da svašta uradi, čak i da sasvim poništi sebe, i upozoravala: „Greše glumice koje misle da treba glumiti samo zato što si lep i mlad. Oni koji se povlače kada to više nisu, voleli su, znači, više sebe u pozorištu, nego pozorište u sebi. U meni je uvek ova druga ljubav bila jača.“ (TV Novosti, 1987, Yugopapir)
Eto, i ja ću konačno dobiti vredan zlatni prsten i to kao priznanje za glumu, a ne kao znak da sam udata i markirana…
Olivera Marković
povodom nagrade Dobričin prsten
Profesor Minja Dedić je zabeležio da je umela svaki postupak da oboji neobjašnjivom magijom ličnog prisustva: „Na sceni, u sali za probe. I u životu, uostalom. Na stranu učenje, traganje, znanje, htenja, zamisli i kolebanja. Neminovni su to pratioci umetnika. To znamo. Izdvajaju se oni čija prisutnost deluje neuhvatljivom magičnošću koju kao da ne umemo da dokučimo, a koju, kao svetački oreol, nose i predaju publici veliki glumci. Olivera je takva glumica, sve svoje je nosila sobom.“
Pored brojnih nagrada za dramsku umetnost, najveća je svakako Dobričin prsten.
„Hvala žiriju, hvala svima, lepa je ovo nagrada. Eto, i ja ću konačno dobiti vredan zlatni prsten i to kao priznanje za glumu, a ne kao znak da sam udata i markirana… Onda je ispričala nekoliko veoma duhovitih šala u čemu je bila majstorica. Bila je to prva reakcija Olivere Marković na vest da je dobitnica ove nagrade”, svedočila je svojevremeno potpisnici ovih redova Vida Ognjenović, predsednica žirija.
Na svečanosti uručenja Dobričinog prstena, Vida Ognjenović je u govoru, između ostalog, istakla: „Teško je nabrojati Oliverine uloge, u svakoj je bila drugačija. U stilu najbolje engleske škole, menjala je ne samo masku, već hod, gest, glas, držanje, mimiku i sve je to radila na svoj način koji se ne može oponašati. Kad se sad osvrnemo na te ličnosti koje su živele na našim scenama, vidimo da Olivera Marković nije samo glumica – ona je čitav jedan veliki glumački ansambl.“
Primajući prestižno priznanje, dobitnica je rekla: „Mnoge dobre uloge napravila sam zahvaljujući svojim partnerima. Zahvaljujem se publici koja je bila strpljiva da me gleda i svim glumcima s kojima sam za ovih četrdeset i nešto godina igrala. Njima hvala, oni su me podigli.“
Olivera je bila u braku sa Radetom Markovićem, bardom našeg glumišta sa kojim je dobila sina Gorana, a potom sa dramskim umetnikom Dušanom Bulajićem.
Preminula je u Beogradu 2. jula 2011. godine. Sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. U oproštajnom govoru, Ružica Sokić je kazala: „Olivera je umetnica sa smislom da tumači i svedoči o vremenu u kome živi, da saoseća sa čovekom, da ga brani umetnošću, zbog čega je bila i ostala omiljena kod publike do danas, za dugo vreme našeg druženja na sceni i životu, nisam otkrila kod nje ništa lažno.“
O svojoj majci, Goran Marković za naš list potvrđuje ove reči: „Prema drugima nije bila zlonamerna, ali je prema sebi ponekad bila nemilosrdna i u tom ismevanju bivšoj lepotici bilo je, po svoj prilici, prkošenja neminovnom protoku vremena, starosti. Ali, ponavljam, to ništa ne bi vredelo da u svemu nije bilo neponovljivog humora, svojstvenog samo njoj, koji nije služio da se njime zabavljaju drugi već da se pronađe sopstveni mir. Ipak, njen suptilni osećaj za komično dopirao je i do drugih, ljudi su u njemu prepoznavali sebe i svoje bliske. U tom trenutku bilo im je drago, jer u humoru Olivere Marković nije bilo ni trunke zle namere, već samo toplina. Zato i danas, kada sam i sâm ostario, ponekad u meni vide sina te veličanstvene, tople glumice koja je, uz to, i jako lepo pevala. ‘Kako smo voleli vašu majku’, najčešće kažu ljudi koje slučajno srećem, a ja znam da oni, u stvari, govore o sebi.“
Izložba Olivera Marković na sceni Narodnog pozorišta autorke Mirjane Odavić, muzejske savetnice, kako je bilo najavljeno, sadrži sve njene glumačke kreacije, od zavodnice, seljanke, dame, kraljice, grofice, komičarke, tragičarke, pevačice…
