Dinamična nedelja na Beogradskom festivalu igre donela nam je nekoliko posve različitih trupa, pojedinaca, koreografija, koji su svojim predstavama prikazali različitosti savremene igračke scene. Tako su dva dvojca izvela dve opozitne a zapravo komplementarne predstave. Dok je grčka predstava u izvedbi Joane Paraskevopulu i Gjorgosa Kotsifakisa pokazala koliko kratki performans o ozvučavanju kako pokretnih slika kao i samog prostora u kome se izvodi može biti dinamičan i efektan, toliko je japanski dvojac Saburo Tešigavara i Rihoko Sato bio meditativan, mislen, blizak dubokospoznajnim slikama kabuki teatra ili spororitmizovanim starim filmovima Akire Kurosave i sledbenika.
Na sasvim drugom kraju je predstava Kralj, australijske trupe Šona Parkera. Slavni koreograf koji je već gostovao na beogradskim scenama, ovoga puta donosi vrlo zanimljivu predstavu na temu muškosti, ispričanu iz najrazličitijih uglova. Dakle, na sceni Pozorišta na Terazijama, na početku predstave videli smo desetoricu muškaraca – devet igrača i jednog pevača. Plesači su u odelima, a pevač je svedeno glamurozan. Njih devetorica su različite visine i stasa, svako drugome dođe do uveta kada se poređaju na sceni. Pored njih, glas bugarskog pevača Iva Dimčeva očarava od prvog trenutka kada počinje da peva. Igra koja sledi žestoka je i katarzična studija odnosa moći i snage u ovom ipak i dalje muškom svetu.
Rođen početkom sedamdesetih u malom mestu u Australiji, Šon Parker sam priznaje da se u takvom okruženju od njega očekivalo isto što i od drugih dečaka, a to je čista demonstracija maskuliniteta, što mu je bila i početna inspiracija za predstavu Kralj. „Mi dečaci nismo smeli da se smejemo, plačemo, a pogotovo ne da se bavimo tako lepom umetnošću kao što je balet“, priča nam Parker po završetku predstave. „Tako su se ponašali svi muškarci oko mene. Nikakve znake feminiziranosti nismo smeli da pokazujemo, jer bismo bili gotovo proterani. Jednostavno, Australija tih godina nije bila spremna da prihvati ikakvu različitost.“
Posebno se to odnosilo na pitanje seksualnosti, koje se neminovno posmatra iz samo jednog ugla u tako mačističkom svetu. „A svačija seksualnost je fluidna i promenljiva. Zato sam započeo ovo gotovo naučno istraživanje muškosti. Okupio sam devetoricu potpuno različitih muškaraca. I oni su bili početna inspiracija“, kaže Parker dodajući da su neki stalni članovi trupe, dok drugi povremeno gostuju.
Proces rada na predstavi, kaže, bio je vrlo specifičan. „Kad smo počeli da radimo predstavu nisam sa njima govorio mnogo o samom konceptu, da ne bi bilo sve tako očigledno i površno. Odabrao sam delove od kojih sam želeo da gradim priču. Na početku nisam znao da će ovako sve izgledati. Znao sam samo da želim da napravim neku vrstu plesnog alfabeta, kao neku vrstu vodilje i kroz predstavu i kroz svet muškosti. I tako sam osmislio alfabet, gotovo satkan od reči, koji smo onda pretvorili u pokrete, pa u čitave celine. Skoro da sam napisao scenario sa storibordom, što je bila smernica šta će od ovakvog koncepta na kraju ispasti. Slike su dolazile same, samo ih je trebalo spojiti.“
Pričali su nam da dečaci ne smeju da plaču. Ako plaču, nisu više muškarci. Kad postaju muškarci, ne smeju da pričaju o svojim osećanjima. Srećom, danas se kultura promenila
Postojala je ideja i da sam zaigra jednu ulogu i to žensku, jer inače peva kontratenor. Međutim, muzička partitura od početka nije išla kako je zamišljao. „Dve godine sam radio samo na koreografiji, bez muzike. Mnogo toga bilo je urađeno bez zvuka. Želeo sam neku muziku u stilu sedamdesetih, nešto što bi se slušalo u liftovima, ali to nije radilo. I onda sam slučajno video Iva Dimčeva na Fejsbuku, preko naših zajedničkih prijatelja i zapanjio se. Odmah sam znao da mora on da peva svu muziku u predstavi. I tako smo se upoznali, preko Fejsa. Ivo mi je međutim odgovorio da nikad nije radio ni sa kim drugim, ali ja sam mu poslao snimke koreografije, praktično najbolje delove. I već sutradan se javio, rekavši da mu se mnogo sviđa projekat i da želi da se uključi”, priča nam Parker.
Od uglađenog izgleda do golih tela, muški plesači pričaju o svetu mačizma, okruženi džunglom na sceni. Ne znamo šta je znakovitije – da li takav prizor ili sam naslov komada Kralj. „Postoji ta uvreženost u svetu da je u slučaju muškaraca nežnost isključena. Smatra se da je u redu da muškarac udari i da bude povređen, ali da nije u redu da bude nežan. Zato sam ja njih video u smokinzima, a posebno mi je bilo važno da ta grupa iza fasade elite do kraja predstave ostane bez odeće. U tome sam video borbu intelekta protiv instinkta i obratno. Napolju je džungla, i zato sam hteo da pokažem te snažne muškarce, kao metaforu za mušku dominaciju i da gledamo kako se dekonstruišu na sceni. Što se samog naslova tiče, on se sam nametnuo. U mojoj kući u kojoj sam odrastao, moj otac bio je kralj. Kad mu nešto nije odgovaralo, bacio bi to i razbio o zid. Njegovo kraljevstvo bilo je hipermaskulino. On je bio taj koji nagrađuje i kažnjava. Postojala su pravila življenja u njegovom kraljevstvu. I to su bili ti elementi moći koje sam koristio gradeći ovu predstavu. Krenuo sam od proučavanja same sperme. U njoj ima mnogo spermatozoida, koji se bore međusobno da dođu do jajne ćelije. To je bukvalno borba, oni su neprijatelji jedni drugima. Onaj spermatozoid koji prvi uspe da zabode glavu u jajašce, pobeđuje. Shvatio sam da je borba za moć i dominaciju u ljudima samim, jer je utkana već pre samih početaka, od tih mikrojedinica. I to je fascinantno. Ako to prebacimo na politički nivo, dobija se apsolutno ista priča.“
Ipak, svet se menja, i predstava Kralj donosi i trenutke nežnosti, koji deluju kao uteha u svetu grubosti. „To je zato što učimo dečake da budu snažni, a samim tim i nasilni. Mislimo da će tako da budu bolji, ali se to ne dešava. I to se stalno ponavlja kroz istoriju. Lično, priča da muškarci moraju da budu muškarci, na izvestan način ih dehumanizuje i to na mnogo načina. Jer kažu da dečaci ne smeju da plaču. Ako plaču, nisu više muškarci. Kad postaju muškarci, ne smeju da pričaju o svojim osećanjima, pogotovo ne drugim muškarcima. Srećom, danas se kultura promenila, ali ne koliko bismo mi to hteli. Posmatram mog nećaka koji ide u mušku gimnaziju i razgovara na drugačiji način sa svojim prijateljima nego što sam to ja činio u svoje vreme. Ja sam morao da krijem da učim balet. Morao sam da odem iz svog mesta, da bih se bavio onim što želim. Sve dotad sam slušao ne radi to, ne radi ovo. Sloboda mi je bila maksimalno sužena. A u prirodi muškaraca je zapravo nežnost“, kaže Šon Parker.
I po odgledanoj predstavi ostaje taj čudan utisak da, koliko god se patrijarhalna struktura sveta promenila, iskonski mačizam ostaće neraskidivi deo muške moći, koja će i dalje voditi društva ka katastrofalnim posledicama. Posebno što ta moć nekako uvek ostaje u rukama onih najviših nosilaca vlasti.
