Godina je 1880, a američki politički spektar je ogledalo današnjeg – i to ne u smislu portala ka istini, kako se taj izraz često pogrešno navodi. Naime, sve je bilo naopako i Republikanska partija, osnovana 1854. godine, zastupala je napredne vrednosti – opet u izvornom smislu, a ne kao na područjima na kojima je „naprednost“ ukaljana za sva vremena – dok su demokrate imale bazu podrške na sveže nerobovlasničkom Jugu. Abraham Linkoln, duboko duhovan čovek koji nije pripadao nijednoj religiji, postao je prvi predsednik iz redova novoosnovane stranke 1860. i dvadeset godina kasnije republikance je bilo gotovo nemoguće smeniti sa vlasti. No, neminovno su se promenili, na talasima pobede u Građanskom ratu, dozvolivši da moć postane neupitna a bilo kakav ideal bude prekriven tzv. strančarenjem i politikom kao neskrivenim mehanizmom uvećavanja bogatstva. Kao siva eminencija uspostavio se izvesni Rosko Konkling, etički kompromitovani liberalni kapitalista iz Njujorka koji je moć crpeo iz osvojenih institucija, i to uglavnom kontrolom zvaničnih i nezvaničnih trgovinskih carina za prekookansku robu.
Na red je došla republikanska konvencija 1880, na kojoj je valjalo izabrati predsedničkog kandidata – skoro izvesno i predsednika, Konklingovog generala Granta u još jednom mandatu. Ipak, Amerika je bila mnogoljudna državna tvorevina, novac se nakon sloma Juga nije koncentrisao u samo jednoj interesnoj grupaciji, te je Republikanska stranka sadržavala nekoliko frakcija s realnim izgledima za prevlast. Veliki broj delegata koji su imali izabrati predsedničkog kandidata u prethodnih desetak godina zaboravio je bilo kakve ideale što su ih eventualno u mladosti poveli ka političkim delatnostima, i što je bilo najneugodnije za one druge koji nikada ni u šta nisu verovali, a bili su toga svesni.
Metju Mekfejden je fascinantan i imali smo prostora da tek zagrebemo njegov nastup koji će mu naredne godine najverovatnije doneti makar nominacije za Emije
Serija Smrt od udara groma (Death by Lightning, Netfliks; autor Majk Makovski) vraća nas u doba u kojem deluje da je mnogo toga drugačije od sveta koji nas danas okružuje, dok na koncu još izrazitije potvrđuje francusku misao „plus ça change, plus c’est la même chose“ („što se stvari više menjaju, sve više ostaju iste“). Uzmimo, recimo, Čarlsa Gitoa (Metju Mekfejden), potonjeg ubicu američkog predsednika Džejms Garfilda (Majkl Šenon). Čovek je to dobro nam znan, mentalni bolesnik – današnji stručnjaci kažu, najverovatnije iz psihopatskog spektra – ubeđen u svoju predodređenost da bude svima poznat i nacionalno bitan. Mekfejden se, na krilima svog Toma Vomsgansa, beskrupulozno bednog rektalnog alpiniste iz Naslednika, sladostrasno oblizuje tumačeći takve ljudske kreature. Ipak, za razliku od bolno samosvesnog Vomsgansa, Gitoova dominantna prikazna crta je iluzija veličine. Vomsgans je znao da mora da puže pred moćnima ne bi li za nagradu dobio poneku već oglodanu kosku sa stola, Gito puže kako bi u perspektivi došao do od rođenja mu predodređene moći. Džejms Garfild će, sa tragičnim posledicama, biti od strane Gitoa percipiran kao njemu sličan opsenar – neko ko u jednom odlučnom zamahu od anonimnosti doseže večnost. On ga svakako mora razumeti, a kada se to ipak ne dogodi sav godinama taloženi bes biće usmeren ka spasiocu koji je izneverio očekivanja. Mekfejden je visok, lep muškarac, „kerigrantovski“ tip glumca koji – više kao Gito nego kao Vomsgans – čini da saosećamo s osobom bez previše iskupljujućih crta ličnosti. „Ovo bih mogao biti ja“, reći će gledalac, „da moji korektivi superega ne obavljaju svoj iscrpljujući posao“.
Mekfejden je fascinantan i imali smo prostora da tek zagrebemo njegov nastup koji će mu naredne godine najverovatnije doneti makar nominacije za Emije i ostale. Stoga, valjalo bi se vratiti na gorepomenutu republikansku konvenciju koja – uz paralelni prikaz Gitoovog duševnog stanja i ponižavajućih životnih okolnosti – zauzima celokupnu prvu epizodu serije. Radi se o verovatno najuzbudljivijih televizijskih trideset minuta 2025. isporučenih od naoko uštogljenih dostojanstvenika s viškom facijalnih dlaka, uglavnom u predelu zulufa. Džejms Garfild biva zamoljen da izvede nominacioni govor Džona Šermana, mlađeg brata generala Šermana danas znanog po nazivu masovno proizvedenog tenka iz Drugog svetskog rata (bitno je primetiti status „brata“– stranka se pretvorila u nepotistički kolektiv s ušančenim položajima). Kandidat Šerman, prikazan kao pristojan i neharizmatičan čovek, zna da nema dovoljno delegata da bi pobedio, ali želi da se takmiči kako bi izneo svoje stavove i održao poziciju stranačkog igrača. Garfild izlazi na binu kao poslednji nominacioni govornik, nakon što su prethodnici svoju ulogu shvatili i izveli na formalan način. Ponese ga trenutak i zbori divno – što je najznačajnije, iz srca – obraćajući se grupi ljudi koji su zaboravili da bi trebalo da budu tek predstavnici kompleksnog društvenog bića. Mlađima među njima se šire zenice, i jedan od njih posle tridesetak krugova glasanja koji nisu dali pobednika na svoj listić, upisuje „Džejms Garfild“. Mašina počinje da se kotrlja, Garfild se opire, ali za njega glasa sve više delegata, mnogi iz probuđenih ideala, a još više njih zato što se ispostavlja da će samo tako biti obavljen posao zbog kog su došli. Rosko Konkling priznaje poraz svog kandidata i u hodu se prilagođava realnosti – na kraju, zar je za situaciju „na terenu“ toliko krucijalno ko obavlja funkciju predsednika?
Ključna scena serije je dijalog Garfilda i Šermana pred kraj prve epizode. Garfild svom kandidatu tvrdi da nije mogao da pretpostavi šta će se desiti, da bi Šerman minimalnim pritiskom zabio nož u prijateljevo srce: „Neko ko i sam nema želju da postane predsednik ne bi održao takav govor“. Garfildovo časno lice podrhtava, zlo ambicije se bori da izađe na površinu, a budući predsednik i njegov ubica Gito spajaju se u himeru protiv koje se svet uzaludno bori i sto pedeset godina kasnije.
