Poput autora serije Šesta zapovest koji su u potrazi za temom otvorili ne poslednje ali svakako srednje strane crne hronike, serija Noli (Nolly; autor Rasel T Dejvis; ITV) u filmskom trajanju od tri četrdesetominutne epizode grebe ispod površine i obrađuje život Noel Gordon, zvezde britanske sapunice Raskršća (Crossroads, snimana od 1964. do 1987. godine). Drugi od planirana tri teksta u kojima se bavim serijama nominovanim za BAFTA televizijske nagrade (dodela će se, zgodno, desiti pre poslednjeg teksta), tako, uspostavlja određenu tezu. Ili, manje pretenciozno, subjektivni utisak koji donosi možda samo delimično tačne ali objektivno korisne zaključke.
No, za početak, valja obaviti obaveznu pohvalu za Helen Bonam Karter koja će, ako na ovom svetu ima pravde, dobiti nagradu za koju je nominovana (avaj, u konkurenciji je takođe izvanredna singapursko-velška Indijka Andžana Vasan iz Demona 79, poslednje epizode Crnog ogledala – privlačno je nova i manjinski reprezentativna). Iza i ispred kamere serije Noli se generalno nalazi respektabilan tim odgovoran za, recimo, seriju It’s a Sin o prvim godinama AIDS epidemije u Velikoj Britaniji, dok je reditelj Piter Hor u samostalnom prekookeanskom izletu prošle godine potpisao i epizodu Long, Long Time serije Poslednji od nas (The Last of Us, ne ulazivši ovom prilikom u kvalitativne ocene, valja podsetiti da je upravo ta gotovo samostalna epizoda bila najviše primećeni deo celine).
Scenarista Dejvis i njegovi redovni saradnici ovaj put su uronili u istraživanje istorije televizije, u tu svrhu odabravši ženu koja nije bila tek višedecenijska gošća u milionima radničkih kuća od braonkaste cigle. Jer, Noel Gordon bila je i glumica koja je pohađala Kraljevsku akademiju dramskih umetnosti pa zatim uspešno i rekordno dugovečno igrala u pozorišnim mjuziklima, i prvo ljudsko biće koje se pojavilo u živom televizijskom prenosu u boji, i producentkinja obučavana u Americi za rad na prozvodnji programa, i voditeljka prvog formata nalik talk show-u, i novinarka koja je intervjuisala premijera… Na koncu, put ju je odveo u kemp svet dnevnih sapunica (posmatrano sa elitističke distance, naravno), gde je svojom intenzivnom ličnošću zavladala istoimenim motelom iz serije Raskršća.
Čini se da srpski televizijski autori, osuđeni na rad u društvu večitog početka, za svoje teme uzimaju velike događaje (hapšenje Miloševića, atentat na Đinđića) ili kanonizovane, svima poznate ličnosti (Toma Zdravković). Rezultati zatim imaju kratkotrajno, dnevnozanimacijsko dejstvo
Serija u seriji je katkad edvudovski šašava i nevina, poput uhodanih situacija kada glumac u poslednjem trenutku nije dostupan (ne ide se uživo već snima dan ranije, ali tempo rada je takav da nema odlaganja i prva klapa je uglavnom i jedina) koje se razrešavaju tako što se Noli javi na telefon i bilo čime popuni dvadesetominutno trajanje epizode. A onda, početkom osamdesetih, gledanost neminovno pada i vlasnici televizije to koriste kao izgovor da uvedu još više novih likova i ne obnove ugovor sa zvezdom serije. Dejvis od te tačke, zajedno sa njegovom junakinjom, postavlja pitanje zašto se to dogodilo? Gde se nalazi logika iza obezglavljivanja, umesto potpunog ukidanja? Da li je Noli, kao moćna žena, pri tome neudata i bez još moćnijeg zaštitnika, bila žrtva rodne neravnopravnosti? Ili je bila tek pojedinac koji je pao kao pion surovog i uglavnom bezumnog korporacijskog poslovanja koje je osamdesetih uzelo maha (a mi ga, u Srbiji, tek sada upoznajemo u svoj njegovoj humanosti)?
Dolazimo do teze najavljene na početku teksta. Čini se da srpski televizijski autori, osuđeni na rad u društvu večitog početka, za svoje teme, pod prisilom kapitalizma, pa još u delimično slobodnoj državi, uzimaju velike događaje (hapšenje Miloševića, atentat na Đinđića) ili kanonizovane, svima poznate ličnosti (Toma Zdravković). Rezultati zatim imaju kratkotrajno, dnevnozanimacijsko dejstvo. Britanci, pak, imaju luksuz traganja za skrivenim, za supkulturnim, praćenog pokušajem da se izvrši prevod ka mejnstrimu i, najvažnije, postigne univerzalnost i trajna relevantnost. Radi se o poštovanju potencijala u naoko nedovoljno bitnom izvoru, kao i poverenju u sopstvene sposobnosti. Ponekad uspe, ponekad ne – nesumnjivo vredna pažnje, Noli je negde između – ali je uvek uzbudljivo i misteriozno kao stvaralački proces i gledalački doživljaj.
