Utopija klasne jednakosti ima za cilj da na proračunat i do tančina isplaniran način obuzme čitalačku percepciju i na intelektualnoj i na afektivnoj razini. Kratki roman Šetnja kroz budućnost, čiji je pretpostavljeni autor Dragutin Vladisavljević, lekar, socijalista, sindikalni organizator i prvi prevodilac Kapitala na srpskohrvatski (skraćeno izdanje iz 1900. godine), nedavno je prvi put objavljen kao monografska publikacija. Izvorno, roman je objavljivan u nastavcima u časopisu Budućnost tokom 1924. i 1925. godine, a pretisak je, zajedno s uvodnim tekstom Biljane Andonovske, objavljen 2018. u Emitoru, časopisu Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić”.
Izdanje pod naslovom Nepredvidiva prošlost budućnosti: o političkom potencijalu utopije, koje je priredila Ivana Momčilović, nije samo prvo monografsko već i prvo dvojezično, srpsko-englesko izdanje ovog rariteta, čije značenje seže dublje i dalje od književnoistoriografskog kurioziteta i (još) jednog svedočanstva naše slavne socijalističke prošlosti.
Okosnicu knjige čini tekst romana Šetnja kroz budućnost, zvanično potpisan pseudonimom „Mala Zora”, jedinstveni primerak socijalne utopije za decu iz 1924/5. godine, a prate ga dve teorijske studije, „Slobodne teritorije fikcije: politički potencijal utopije” Ivane Momčilović i „Uvod u Šetnju kroz budućnost” Biljane Andonovske. Od zadnje korice počinje engleski prevod, a utisku o unikatnosti ne doprinosi samo mnoštvo reprodukcija dragocenog vizualnog materijala i ilustracija iz prateće istorijske literature, arhivske i periodičke građe, nego i nepatvoreno intertekstualna struktura knjige, koja se ogleda u nekoliko odlomaka iz nadrealističkih tekstova Andrea Bretona i Filipa Supoa, te Marka Ristića i Dušana Matića, koje je na engleski prevela Tijana Tropin.
Da ponovimo: Šetnja kroz budućnost objavljivana je kao roman u nastavcima u časopisu Budućnost kao prvom proleterskom dečjem listu, odnosno zabavno-poučnom listu dece organizovanih radnika. Ovaj časopis je izlazio u Beogradu od 1920. do 1929. godine, a pokrenut je kao dodatak glasilu jugoslovenskih socijalistkinja Jednakost.
Izgledno, iza lika Male Zore, naratorke i fiktivne potpisnice Šetnje kroz budućnost, krije se najverovatnije Dragutin Vladisavljević, između ostalog, i urednik pomenutog časopisa Budućnost i jedan od najznačajnijih edukatora o alkoholizmu, zdravstvenoj zaštiti, seksualnoj higijeni i odgoju dece u sindikalnom pokretu tog doba. Časopis je objavljivao razne forme opšteobrazovnog sadržaja, obraćajući se deci, ali i njihovim roditeljima, a posebno majkama.
Iza lika Male Zore, naratorke i fiktivne potpisnice Šetnje kroz budućnost, krije se najverovatnije Dragutin Vladisavljević, između ostalog i urednik časopisa Budućnost i jedan od najznačajnijih edukatora o alkoholizmu, zdravstvenoj zaštiti, seksualnoj higijeni i odgoju dece u sindikalnom pokretu tog doba
Smisao književnih priloga, poezije, zagonetki, aforizama, priča, zasnivao se na razobličavanju eksploatacije i društvenih nejednakosti kao nametnutih, a ne prirodnih i prihvatljivih pojava. To već samo po sebi govori o visokom nivou klasne svesti radničkog pokreta u datom istorijskom trenutku.
Pobunjeni (raz)um
Ilustracije radi, u samo dve decenije, od osnivanja Opšteg društva za obrazovanje radnika u Novom Sadu 1900. godine do pokretanja Budućnosti, radnički pokret iznedrio je mrežu glasila, književnih, profesionalnih, zabavnih, i sindikalnih te izdavačku delatnost, koje su jemčile intelektualnu, ideološku i kulturnu autonomiju radničkih organizacija. Centrala za radničko obrazovanje, kao krovna institucija radničkog samoobrazovanja, organizovala je izlete, druženja i predavanja na brojne kulturne, zdravstvene i ekonomske, čak i tabu teme, poput one šta se događa s čovekovim telom nakon polaganja u zemlju.
Ove informacije nisu važne samo radi dočaravanja okolnosti i atmosfere u kojima je Dragutin Vladisavljević, i sam pokretač dve dečje grupe ‒ L’avenir u Ženevi i Budućnost pri socijalističkom Narodnom domu u Beogradu ‒ poetički artikulisao viziju škole koja odražava vrednosti društva lišenog opresije, nasilja, diskriminacije i prisvajanja plodova tuđeg rada. Radnja ovog kratkog romana omeđena je Zorinim padanjem u san, noć uoči Prvog maja, i njenim buđenjem u realnost u kojoj se državnom represijom sputava svečana povorka organizovanih radnika da prođe kroz grad. Umesto „lepim i čistim ulicama kroz varoš”, radnice i radnici moraju doći na mesto prvomajske proslave zaobilaznim, prašnjavim putevima.
Ova samorazumljiva simbolika upućuje na poetiku liminalnih prostora kao ključnu za tumačenje teksta. Natkriljujući granični prostor čitave pripovesti je prostor mašte, Zorinog sna, u kome ona odlazi u školu u 2024. godinu. Hijerarhija između odraslih i dece je ukinuta, a granice između socijalizacije muškaraca i žena, ljudi i prirode, dece i životinja daleko su poroznije nego što je to bio slučaj u 1925. godini, iz koje Mala Zora odlazi u budućnost. Snažan kontrast okruženju u kome deca uče u dodiru s prirodom i slobodno osvajaju prostor oko sebe, kako izgleda škola budućnosti, čine prizori javnih prostora u kojima su radnici i njihova deca mahom vidljivi samo kada su objekt poniženja, kažnjavanja i disciplinovanja.
Krećući se kroz stanice koje su istovremeno i edukativne jedinice u okviru škole, Mala Zora završava na času istorije, na kome se na filmskom platnu prikazuje prošlost, tj. njena stvarnost: Na platnu se pokaza prvo natpis: Osnovne škole u početku dvadesetog veka. Zatim poče živa slika: Selo, seoski put iskrivudan, ispresecan potokom. Straćare, neke pokrivene samo slamom ili trskom. Deca idu putem po blatu do guše. Druga slika: preko jednog pustog polja tri mališana zgrčena idu preko smetova od snega. Treća slika: seoska opštinska kuća ili sudnica. U blizini jedna krčma. Pred krčmom kmet, učitelj i sveštenik sede. Za drugim stolom jedni se kartaju, drugi pijani svađaju se. Krčmar neprestano trči i uslužuje, hoće čovek da padne na nos od posla.
Malo dalje vidi se jedna straćara, a na njoj piše „Osnovna škola”.
S izuzetkom ovog poređenja sa „starom civilizacijom”, u romanu zapravo preovlađuju slike slobodne igre među decom i nesputanog kretanja kroz, za Malu Zoru, nepoznate užitke sveta u kome je rad prilagođen celovitosti ljudske ličnosti, a ne bespoštednom uvećanju profita. Aktualnost Šetnje kroz budućnost prevazilazi činjenicu da je, iako smešten u 2024. godinu, dakle, u našu sadašnjost, njegova realnost suštinski mnogo bliža realnosti Male Zore nego uređenoj i slobodnoj školi iz njenog sna.
U romanu čija je radnja smeštena u 2024. preovlađuju slike slobodne igre među decom i nesputanog kretanja kroz, za Malu Zoru, nepoznate užitke sveta u kome je rad prilagođen celovitosti ljudske ličnosti, a ne bespoštednom uvećanju profita
Zahtevni čitalac će se s pravom zapitati čemu takva utopija i njen naivni stil ‒ kakva je umetnička i društvena vrednost teksta koji na tako očigledan način govori sve što mi već znamo o nepravdi i vlastitom položaju u takvom društvu. U tom smislu, studije Ivane Momčilović, kao priređivačice izdanja, i Biljane Andonovske, istraživačice koja je ovaj roman, dotad nepoznat istorijama književnosti, otkrila naučnoj javnosti još 2017. godine, nisu protokolarni uvodi u tekst i višeslojni kontekst u kome je nastao. Obe studije predstavljaju komplementarne strategije tumačenja, koje nas mogu inspirisati na čitanja iz različitih uglova. Esej Ivane Momčilović tumači Šetnju kroz budućnost kroz prizmu socijalističkih utopija u svetskoj književnosti, počevši od romana Šta da se radi? N. Černiševskog, čiji se društveni ideali poetski oblikuju kroz snove glavne junakinje Vere Pavlovne.
Od vremena propasti Pariske komune i nastanka Potjeove Internacionale, himne međunarodnog radničkog pokreta, na ruševinama Komune i iskustvu progona i masakra komunara, čiji je metaforičko jezgro gnevni razum, klasna borba poistovećuje se gotovo isključivo s otporom, disciplinom, žrtvovanjem i odricanjem zarad pravednijih društvenih odnosa u budućnosti. Zbog toga su mnogi klasno svesni autori i teoretičari socijalizma zazirali od utopijske literature kao izraza malograđanske čežnje za lagodnošću i bežanja od izravnog klasnog konflikta.
Primer Dragutina Vladisavljevića, međutim, pokazuje da pobunjeni razum i razigrana mašta mogu činiti dva podjednako moćna alata radničkog pokreta. Stoga je važan doprinos eseja Ivane Momčilović upravo u tome što polemiše s čitavom tradicijom osporavanja borbenog legitimiteta utopije, te zaključuje: „Uprkos brojnih zamki i kritika utopije, u koje osim fetišista planskog pragmatizma možemo ubrojiti i one pristalice atopije ili heterotopije koji pripisuju utopiji determinisanost i ograničenost uvek jednog jasnog mesta i samo jedne adrese naglašavajući važnost procesa traganja, utopijska fikcija je upravo taj disenzualni zov nepostojećeg, u kontekstu postojećeg, sada i ovde.”
Biti zainteresovan osećajno
Iz ovog se stava mogu iščitati dve važne poente. Najpre, umetnički smisao utopije nije da raskrinkava činjenicama (koje su nam već poznate), jer iza takvog čitanja ostaje samo iziritiranost stilskom naivnošću i hiperdidaktičnošću teksta, već upravo suprotno ‒ da u nama okine mehanizam igre, kao nesputane i neizvesne aktivnosti, koja nas oslobađa od nepodnošljivih emocija uzrokovanih stvarnošću.
Ova poruka ima dodatnu težinu u vremenu u kome je razvoj velikih jezičkih modela, tzv. veštačke inteligencije, postao naučno-tehnološki prioritet i dominanta vladajuće ideologije. Veštačka inteligencija oslanja se na puku verovatnoću kao izvor saznanja, pa bi bilo poželjno da umetnost i politika svoju inspiraciju traže upravo onkraj najverovatnijeg scenarija.
Druga poenta tiče se mašte kao pokretačke snage utopije.
Sovjetski psiholog i jedan od najznačajnijih teoretičara dečjeg razvoja Lav Vigotski prepoznao je protivrečne impulse kao konstitutivna svojstva igre, ukazujući na to da u igri dete uči da deluje po „liniji najvećeg otpora”, jer je „potčinjavanje pravilima i odstupanje da se deluje pod neposrednim impulsom u igri put ka maksimalnom zadovoljstvu.” To je istovremeno i mehanizam tumačenja koji izmiče rigidnim osudama i odbacivanjima utopije.
Kako bi se izborili za svoja prava u učionici, đaci u priči organizuju zbor. Na kraju, sveznajući pripovedač konstatuje: „Deci se ova pobeda usladila, pa su posle često držala zborove i dogovarala se i za druge stvari. I sam učitelj počeo je posle nekog vremena da zboriše s njima.”
Otuda je logično što i Ivana Momčilović i Biljana Andonovska posežu za danas „nekanonskim” socijalističkim tekstovima i tradicijama, poput srpskog i francuskog nadrealizma, kako bi ilustrovale domete i značaj Vladisavljevićevog rada i utopijske fikcije uopšte. Nadrealizam je u Nepredvidivoj prošlosti budućnosti prisutan i kao svojevrsni lajtmotiv tumačenja, jer se knjiga otvara odlomkom iz poetskog ciklusa Dušana Matića. U vreme kada je Šetnja kroz budućnost objavljivana u nastavcima, Dušan Matić u „Uvodu” za šesti broj časopisa Svedočanstva govori o „pobedi sna nad svesnim životom” kao bitno momentu u demistifikaciji društvenih odnosa, „istorije ljudskih sputavanja”, te posledično u „borbi za totalitet ličnosti.”
Uzvikujući „Mi smo ovde zainteresovani osećajno”, nadrealisti prepoznaju i osećanja, a ne samo pobunjeni razum, kao okidač i faktor u atikulaciji političkog. Kompleksnost i paradoksalnost zadovoljstava, kakva su igra i utopija kao njena literarizacija na metaravni, usmeravaju nas ka svedočanstvima u kojima je jaz između prakse svakodnevice i transformativnih istorijskih procesa minimalan. Biljana Andonovska Šetnju kroz budućnost poredi s Vestima niotkuda Vilijama Morisa, jednom od utemeljujućih tekstova žanra socijalne utopije.
Ona ukazuje na to da je kod Morisa pitanje užitka u oslobađanju i izgradnji zajedništva dominantno, dok je kod Vladisavljevića taj apekt najupečatljivije dosegnut u trenutku kada Zora konstatuje da joj se, uprkos izvornom šoku, „usladio” dečji raj. Razradu ovog motiva pak nalazimo u priči „Zbor pred školom”, takođe potpisanoj pseudonimom, iz prvomajskog broja Budućnosti za 1925. godinu. Kako bi se izborili za svoja
prava u učionici, đaci organizuju zbor.
Na kraju, sveznajući pripovedač konstatuje ‒ „Deci se ova pobeda usladila, pa su posle često držala zborove i dogovarala se i za druge stvari. I sam učitelj počeo je posle nekog vremena da zboriše s njima.”
Iako stilski gotovo nespojivi, Vladisavljevićeva klasna utopija i nadrealistička pobuna protiv (malo)građanskog razuma sustiču se upravo u odbrani prava na „osećajnu zainteresovanost.” Ona nas obavezuje na neprekidni interes za neposrednu okolinu, a bez nje, revoltirani razum postaje, u najboljem slučaju, glasnogovornik saučesničkog moralizma, a u najgorem, prazan označitelj prećutnog pomirenja sa statusom quo.
