U svim birokratskim formularima, u rubrici „zanimanje“, Miroslav Antić (1932–1986) navodi istu profesiju. Novinar! Njoj posvećuje „šest sati dnevno i od toga živi“. Najpre je radio u listu Pančevac, a od 1954. u novosadskom Dnevniku. Obično petkom, čije novo izdanje priprema Laguna, pokazuje da je bio majstor uvodnika, komentara i reportaže. Govorimo o feljtonistici, spoju „informacije“ i „književnosti“ – napomenuće – uz opasku da je sa „malo tuge i osmeha“ pokušao da imitira Čehova.
„Živeo sam mnogo života. Bar osam. Prvi život mi je novinarstvo. Drugi život mi je poezija. Onda: film, televizija, pozorište, moj život su i skitanja, lutanja, žene. A u post skriptumu dodajem kafane, Cigani, taksi šoferi. Sve sam to mogao zato što sam bio novinar.“
Antić je najpre radio u listu Pančevac, a od 1954. u novosadskom Dnevniku. Obično petkom, čije novo izdanje priprema Laguna, pokazuje da je bio majstor uvodnika, komentara i reportaže
Dobro je što pomenuta izdavačka kuća, uz najslavnija dela, poput Plavog čuperka, Garavog sokaka ili Horoskopa, ponovo predstavlja deo njegovog manje poznatog opusa. Recimo, Stepenice straha, najpre štampane 1978. u novosadskom Forumu, u ediciji „Ljubavni vikend roman. Svi pisci sveta“, vanredni broj 11. Tinejdžerski ljubić za plažu! Petnaestogodišnji Vuk Pavlović pokušava da osvoji visoku i strmu liticu na moru nakon smrti nekoliko avanturista, s tim da pojava Olje dodaje nijansu romanse na opasnu avanturu. Tražeći izlaz za glavnog junaka, čiji se roditelji besomučno svađaju, pripovedač na scenu izvodi Bobu, neodoljivu profesorku muzike za kakvom dečaci u tim godinama neretko čeznu.
Ne zaboravljamo Izdajstvo lirike, Antićeve zapise s razglednica i dopisnica: Lečilište Junaković, 1. 2. 1986: „Tamo gde blista površnost, mudri se na vreme povlače u svoje senke.“ Prijem kod gradonačelnika: „Ja stojim kao idiot.“ Kongres književnika Jugoslavije, Novi Sad, 1985: „Ko se umeša u bilo koju vrstu dijaloga, razmenio je svoje ogromno mišljenje u sitniš.“ Lenjingrad, balet Žizela, 1978: „Igra je kad odbaciš pokrete naučene od jave, pa onda naučiš javu da ona tebe ponavlja.“ Beograd, Atelje 212, klub, 1982: „Mihiz, Pekić, Brana Crnčević i još neki. Razbili mi usta što nisam hteo da budem Srbin. Nikad im neću oprostiti.“
Na stodvadesetpetogodišnjicu rođenja Žaka Prevera, čitamo članak u kome beleži kako ga je 1966. posmatrao iz kuće Borisa Vijana. Izašao je na terasu i gledao francuskog pesnika dok silazi da izbaci đubre. Čekao ga dok je 1961. kupovao espadrile kod Prizonika.
U antologijskoj reportaži Čari Prevera, opisao je posetu tom velikanu. „Bio sam kod Prevera. On se boji novinara. ’Novinari’, kaže, ’uvek izvrnu pravu stvar. Govorićemo kao pesnici.’ Zatim smo pili viski i sok. Prever više ne pije. Sada mu je šezdeset devet godina. Od trinaeste do šezdeset pete pio je najgora pića ovog sveta i pisao najlepše stihove mnogih naših mladosti… Zamolio me je da mu pomognem da odvoji češke od poljskih, mađarske od jugoslovenskih knjiga. Bio sam više od dva sata bibliotekar Žaka Prevera i prvi put u životu sam ga sasvim razumeo. Valja videti čoveka. Zatim se vidi i pesnik. Uopšte nismo razgovarali o velikim problemima ovog sveta. Prever je jednostavan i čudno uznemiren mladić u starosti. Liči mi na Milana Konjovića. Stalno šeta. Večno je u nekom grču. ‘Poezija’, kaže mi, ‘to je nešto izmišljeno. Pesnik je svako. Izađite na ulicu. Svakog trenutka tamo neko nosi po jednu pesmu u sebi. Život je kratak da sve to zapišemo…’ U ustima večita cigareta. Jedna od onih crnih, kao naša Drava…“
Bio sam kod Prevera. On se boji novinara. „Novinari”, kaže, „uvek izvrnu pravu stvar. Govorićemo kao pesnici.” Zatim smo pili viski i sok. Prever više ne pije. Sada mu je šezdeset devet godina. Od trinaeste do šezdeset pete pio je najgora pića ovog sveta i pisao najlepše stihove mnogih naših mladosti
Mika Antić
Glumac Igor Đorđević, prvak drame beogradskog Narodnog pozorišta, misli da je Obično petkom uvid u prvu liniju fronta rovovske borbe između blistavog pesnika i sive, sumorne realnosti. „Ta knjiga je prozor sa pogledom na savladavanje i tumačenje svakodnevice takvog poetskog duha kakav je bio Miroslav Antić”, objašnjava za Radar. „Mikino prirodno stanište je naravno – stih. Ali mesto rađanja stiha je dole, na površini zemlje, u blatu. Stih se rađa kao posledica sudara poetske duše sa ravnodušnim, materijalnim svetom. Redak dokument tog sudara!“
Predavao je studentima. „Delove sam koristio kao materijal za glumačke vežbe monoloških formi sa mojim studentima. Pokazujući im dve stvari. Prvo: nije samo dramski tekst glumački materijal, već to može da bude svaka književna forma. I drugo: svakodnevne stvari ne moraju nikako da budu i banalne!”
Na Jutjubu postoji snimak – Igor Đorđević čita Antićev komentar Zašto mrzim filter. Manje od mesec dana posle posete Preveru, u lokalu „Kod Elze“, u Subotici, upoznaje čika Andraša. „Skvrčeni“ sedamdesettrogodišnjak, „sav usukan kao sveća“, pita da li može da pokupi pikavce iz pepeljare. Kupi ih, razdvaja, meša duvan i prodaje ga po salašima.
Tekst je izašao 5. decembra 1969. Pre pola veka: „I ja sad mrzim filtere. Mrzim ih, pa kao u nekoj pokvarenoj priči, počinjem da gledam i ljude tako. Vidim čoveka, ima filter na glavi. Natakao ga, namestio ga, dobio neku životnu važnost s tim filterom. A meni dođe divljačka namera da otkinem čoveku to srce. Vidim ljude sa filterom na duši. Na očima. Na onom što se ne govori u novinama. Sam go filter među ljudima. I stvarno mislim: mnogo je blesavo ovo novo doba.“
Kolumnu često daje u formi pisama, uglavnom upućenih komunalnim inspektorima što bi da zatvore čarde, ili zakonodavcima rešenim da stare kafanske svirce nateraju da pred penziju nauče note. Putopisi ilustruju kako u avionu prvi put proba gazirani sok („sevn ap on d roks“), pošto je stjuardesa pristala da mu sipa piće u čašicu za džin. Duhovit je, ali i gorak jer neprestano otvara teške društvene teme, slika sudbine ljudi sa margine.
Ne okleva da počne od vica: „Juče mi kolega iz redakcije priča ovakav vic: mrav radio, radio, radio, čitavo leto pripremao se za jesen, tri leta, pet leta, sedam, a cvrčak za to vreme kupio vikendicu na moru, na Fruškoj gori, nabavio trosoban stan, kola, sve… I sad: mrav i dalje radi, a cvrčak, koji ima para, ne zna šta će, nego mu se ide u Pariz. ’Slušaj’’, veli on mravu, ’ostavljam ti ključeve od stana, od obe vikendice, od kola, od jahte… Sačuvaj mi to dok se ne vratim iz Pariza, a ja ću ti za uzvrat kupiti jedan lepi suvenir.’ ’Ako već ideš u Pariz’, reče mu mrav umorno, ’nemoj da mi kupuješ suvenire, nego molim te, skokni časkom do La Fontenovog groba i pošalji ga u božju mater’.“
Nema teme? Grupa slikara na Petrovaradinskoj tvrđavi pronalazi „republiku“ mrava. Kocku šećera natapaju rakijom, pa kroz uveličavajuće staklo posmatraju šta će da bude. Vredni, disciplinovani mravi začas postaju siledžije. Pokreću rat.
Dugo sakupljam pričice o načinu na koji je Antić pisao za novine ali ih namerno nisam proveravao. Šaputali su mi da je lutao po gradu, po svetu, pravio beleške na papirićima i gurao ih u džepove, a onda istresao na sto, na gromilu, pa razmišljao, i strasno udarao po pisaćoj mašini. Deo redakcije tadašnjeg Dnevnika vidi se u dokumentarcu Plava zvezda: pesnik otkriva dečaku Borisu Isakoviću, danas poznatom glumcu, kako nastaje ta pesma. Šetaju po Novom Sadu i hvataju dobre rečenice u prolazu. Svraćaju i na „posao“; na zidu ispred stola visi poster razgolićene lepotice. Pored papira, bela hotelska šolja za kafu ili čaj; bogartovska cigareta u uglu usana.
Fotograf Branko Lučić ističe da Miku nije lično poznavao, da je tek počinjao, ali ga jeste po potrebi „fotkao“. Reći će nam da su se još tada prepričavale anegdote o njemu: „Ujutro se dolazilo u redakciju i čekalo ispred dva lifta. Svi ćute, pomalo mamurni od spavanja. Dolazi Mika i čim lift dođe, on ga otvori, uđe, zatvori vrata za sobom i sam ode na šesti sprat, uz opasku: „Kad pred liftom nemamo šta da razgovaramo, sigurno u liftu nećemo razgovarati!“
