Dugo nije bilo horor filma u nekoj od značajnijih kategorija nominovanog za Oskar, još od ostvarenja Beži 2017. (nominovan za film, režiju, glavnu mušku ulogu i na kraju je dobio Oskar za scenario) Džordana Pila. Na nedavno obznanjenim nominacijama, pojavljuju se dva – najpre Supstanca Korali Farže sa pet nominacija (film, režija, glavna glumica, originalni scenario i šminka) i Nosferatu Roberta Egersa sa četiri nominacije (fotografija, scenografija, šminka i kostim).
Prvobitni Nosferatu: Simfonija užasa, nemački ekspresionistički film iz 1922. u režiji Fridrika Vilhelma Murnoa je neovlašćena adaptacija romana Drakula Brema Stokera iz 1897. godine. U scenariju Henrika Galena promenjeni su pojedini detalji i grof Drakula preimenovan je u grofa Orloka. Osim toga, u Stokerovom romanu pratimo inovacije viktorijanskog društva na početku novog veka, dok ga Murno smešta u izmišljeni nemački grad u period bidermajera, nekoliko decenija atraktivnog umetničkog pravca sve do 1850. godine poznatog po vampirskom stilu uređenja enterijera i inovacije nameštaja. Porodica i naslednici tužili su pisca i produkciju Prana film zbog autorskih prava i odlučeno je da sve kopije filma budu uništene. Kasnije je pronađena kopija originala i film, osim što je sačuvan, stekao je svetsku slavu i postao vanvremensko svedočanstvo nemog filma.
Egers je s novim Nosferatuom napravio jasnu distancu od Stokerovog romana i mita o Drakuli fokusirajući se na prikaz Murnoove interpretacije, bez obzira na to što je u potpisu scenarija naveo za inspiraciju i Stokerovog Drakulu i Galenov scenario za Nosferatu iz 1922. U novoj verziji Elen (Lili Rouz Dep) postaje opsednuta užasnim bićem koje je proganja u snovima i pričinjava joj se u realnosti. Jednoga dana, njenog supruga Tomasa (Nikolas Holt) s kojim živi u Vizburgu, šef šalje na službeni put u Transilvaniju da finalizuje ugovor o prodaji zamka u njihovom komšiluku za drevnog grofa Orloka (Bil Skarsgard) koji želi da kupi posed. Postaje jasno da je Orlok čudesno stvorenje iz Eleninih noćnih mora – vampir Nosferatu, koji želi da preuzme njeno telo i dušu. Suprug na sve načine pokušava da spase svoju ženu, tražeći pomoć od lokalnog lekara i opsesivnog profesora Albina (Vilijam Defo).
Egers je s novim Nosferatuom napravio jasnu distancu od Stokerovog romana i mita o Drakuli fokusirajući se na prikaz Marnoove interpretacije. U novoj verziji glavna junakinja postaje opsednuta užasnim bićem koje je proganja u snovima i pričinjava joj se u realnosti
U njegovom debiju, naturalističkom hororu, Veštica (2015) đavo regrutuje mladu ženu čiju porodicu su proterali meštani da se odsele u divljinu, gradacijom lika Crnog Filipa koji vodi porodicu u konačnu propast. U Nosferatu je nastavio na sličan način da nadograđuje složenost lika grofa Orloka kao istinsku zver. Kroz zastrašujuću ulogu, Skarsgard kao vampir sa pacovskim licem i zarubljenog orlovskog nosa probija se u Elenin nesvesni, a zatim i svesni um tako što svojim izgledom postaje sve jeziviji.
Egers je usredsređen na narativ o Elen, istražujući okultni misticizam uz opresivne poglede na seksualnost i ženstvenost 19. veka. Paralelno s produbljivanjem ženskog lika prikazuje nam epske prizore okoline, putovanja starom kočijom kroz snežne predele, mračne odaje zamka i enterijere u senkama stana u Vizburu. Toliko je mračna slika i moramo da napregnemo oči kako bismo razaznali detalje u kadru, što je u ovom slučaju neosporan kvalitet.
Snimateljski rad (Jarin Blaške snimatelj svih prethodnih Egersovih filmova, nominovan za Oskar za Svetionik i sada za Nosferatu) praktično predstavlja zatamnjeno prepričavanje Murnoovog klasika koristeći sve tehnološke prednosti i prilagođavanje savremenim produkcijskim uslovima – izuzetne fotografije s optičkim filterima i korišćenje sveća umesto reflektora.
Dizajn slike, kostimi, šminka, muzika i scenografija verno dočaravaju ovu period-dramu vodeći računa o istorijskim specifičnostima, preciznosti dešavanja i naglasku da je vampir mitološko biće iz slovenske mitologije. Posebno se ističu scene ulaska u cigansko selo u Transilvaniji s folklorom i običajima meštana. Brkovi koje nosi su neplanirano komični a izgovor rumunskog jezika, na kome govori, lik Skarsgarda je autentičan sa ciljem da oponaša narečje tog područja. Međutim, njegov glas i akcenat podsećaju na recitovanje i izvođenje Lajbahovih pesama sa Opus Dei (1987) albuma, bar nas koji se sećamo toga.
Postoje zagovornici opcije da je bolje gledati stare klasike po ko zna koji put nego osrednje nove filmove u bioskopima. Ipak treba gledati što više novih filmova, jer iz kvantiteta ponuđenog uvek dolazimo do nekakvog kvaliteta
Eksterijer Orlokovog zamka sniman je u rumunskom Korvinu (Hunedoara) zamku, jednom od najvećih srednjovekovnih u Evropi, gde je istorijska ličnost Vlad Drakula, inspiracija Stokeru za roman, neko vreme proveo u zatočeništvu. Kadrovi iz dvorišta koje vidimo u filmu snimljeni su u zamku Pernštejn u Češkoj, koji je korišćen za dvorac grofa Orloka u originalnom filmu Nosferatu. Egers se pokazao kao marljiv i precizan učenik, istorijski je sve pažljivo i verodostojno preneo, tehnološki odlično sproveo.
Pored dosta dobre i ubedljive Elen koju glumi Dep, kao i uloge Defoa, realističnih pacova, drugih životinja koji prenose kugu i rekonstrukcije tog perioda s odličnim kostimima, ipak smo dobili u celini prosečan film kojem nedostaje smisao adaptacije. Egersova izvedba da se do detalja rekonstruiše originalni Nosferatu deluje izveštačeno, te osim estetskog i tehnološkog ne donosi ništa novo u viđenju i prikazu Murnauovog klasika.
Upoređujući novog Egersa sa često citiranim Hercogovim ostvarenjem Nosferatu: Fantom noći (1979) koji je okupio plejadu odličnih glumaca: Klaus Kinski, Izabela Ađani i Bruno Ganc, Hercogovo viđenje deluje mnogo više meditativno i istraživački nego kao uzbudljivi horor. Sam početak je uznemirujući – pokazuje švenkom niz slika mumija čija lica odaju zastrašujući pogled na našu smrtnost. Priprema nas za strašan i opasan horor, a kasnije kao da se predomislio. Gledamo veličanstvenu prirodu ispunjenu svetlom, ruševine zamka na brdu na zalasku sunca s podrhtavajućom kamerom iz ruke, želeći tako da ostavi utisak dokumentarističkog, što nekada podseća na TV film.
Interesovanje za filmska čudovišta ne jenjava. Dobijamo različite interpretacije osmišljenog pristupa i različite kvalitete urađenog. Filmske obrade klasika o Nosferatuu, Drakuli, Frankenštajnu, vukodlaku.. sve više podsećaju na ulogu Demi Mur u filmu Supstanca Korali Farže
Hercog je bio zainteresovan za stvaranje dramatizacije buržoaskog senzibiliteta. Upoređuje tako trajnost prirode s prolaznošću ljudskog društva. Povezuje vampirski predložak sa smrtnošću i seksualnošću bez čvrstog žanrovskog koda, što je više posveta Marnou nego njegova adaptacija, čak i uz odličnu glumu Klausa Kinskog i ostatka ekipe. Hercog se slično Egersu više usredsredio na estetiku nego na filmsku dinamiku. Naglašen je kao kod Egersa naturalizam okolnih predela u većini snimljenih scena, naravno na potpuno drugačiji način.
Senku vampira (iz 2000) Elijasa Meridža producirao je Nikolas Kejdž koji je trebalo i da glumi Maksa Šreka, tumača originalnog Nosferatua, dok nije tu ulogu preuzeo Vilijam Defo za koju je dobio sve moguće nagrade kao i nominacije za Zlatni globus i Oskar za sporednu mušku ulogu. Film o fiktivnom snimanju Murnaovog Nosferatua gde reditelja glumi Džon Malkovič inteligentno je i inventivno osmišljena satira o pravljenju horora. Pratimo liniju zapleta kako se Defo kao glumac tokom snimanja pretvara u pravo čudovište. On je uspeo doslovno da reinkarnira originalnu ulogu Nosferatua koga je glumio Maks Šrek i dok gledamo scene sa Defoom imamo utisak da je to remasterizovana verzija starog filma i uloga glumca Maksa Šreka.
Ističe se direktor fotografije Lu Boug, kome je ovo debi na toj poziciji, dočaravajući nam utisak ekspresionističkog filma uspešnim korišćenjem senke i crne, dodajući povremeno sepiju. Imamo mnogo tonova sepije i zatamnjenih okvira tipičnih za filmove dvadesetih godina, dok je originalni Marnoov Nosferatu imao sirovu dokumentarističku sliku koju savremeni film teško da bi mogao da ponovi. Vizuelno je ostvaren sjajan efekat prelaskom s kolor slike koja prikazuje filmski set i snimateljsku ekipu na crno-belu koja se nalazi u snimateljskoj kameri i obratno.
Ovo nikako nije klasičan film o vampirima, niti samo prosto prikazivanje snimanja nemog filma. Više je priča o zaluđenom filmskom stvaraocu, fanatiku i njegovoj želji da ide do kraja kako bi snimio ono što želi. Nudeći tako Šreku da u zamenu za učešće u filmu, može da isisa krv glumice…
Ako se vratimo u 2025. koja je započela premijerom Egersovog Nosferatua, odmah posle njega je usledio Čovek vuk u režiji Lija Vanela, još jedan u nizu prosečnih i korektno izvedenih filmova na istu temu, gde muž sa ženom i ćerkom kreće u zabačeno planinsko mesto da obiđe kuću svoga oca koji je nestao pre mnogo godina. Na šumskom putu nailazi na vukodlaka.
Za ovu godinu su najavljena još dva filma o Frankenštajnu. Prvo očekujemo Gilijerma del Tora, koji je pored režije pisao i scenario prema romanu klasiku Meri Šeli. Već je razvijao akcionu verziju koja bi vizuelno bila vrlo bliska Frankenštajnu Bernija Vritsona, ilustrovanom prikazu romana koji je objavljen 1983. Nedavno je završio snimanje u Škotskoj svog viđenja Frankenštajna za produkciju Netfliks. Oskar Isak bi trebalo da glumi Viktora Frankenštajna, a Jakob Elordi biće njegov monstrum. U glumačkoj postavi su i Mia Got, Kristof Valc, Čarls Dens…
Drugo najavljeno ostvarenje je Nevesta glumice Megi Džilenhol, romantična horor drama s elementima fantastike koja se odvija u Čikagu 1930-ih. „Frankenštajn traži od dr Eufronija da pomogne u stvaranju saputnika. Oni daju život ubijenoj ženi kao nevesti, stvarajući romansu, kao i interesovanje policije i radikalne društvene promene“, tako slovi najava filma…
Hercog je bio zainteresovan za stvaranje dramatizacije buržoaskog senzibiliteta. Upoređujući tako trajnost prirode s prolaznošću ljudskog društva, on je povezao vampirski predložak sa smrtnošću i seksualnošću bez čvrstog žanrovskog koda
Vidimo da interesovanje za filmska čudovišta ne jenjava. Dobijamo različite interpretacije osmišljenog pristupa i kvaliteta urađenog. Filmske obrade klasika o Nosferatuu, Drakuli, Frankenštajnu, vukodlaku sve više podsećaju na ulogu Demi Mur u filmu Supstanca Korali Farže, gde tražeći bolju i lepšu verziju sebe ona doživljava razočaranje i na kraju katastrofu. Tako već skoro jedan vek reditelji pokušavaju da naprave svoje bolje viđenje uspešnog filmskog klasika, s različitim uspehom. Onda se to odražava na buduće nove projekte i na sagledavanje njihovog ukupnog stvaralaštva. Imajući u vidu na desetine obrađenih verzija Drakule, Frankenštajna, vukodlaka… stiče se utisak da kada producenti nemaju originalan i smislen scenario za horor, kao što je to slučaj s Faržeovom Supstancom, onda posegnu da realizuju još jedan rimejk klasika, jer je publika uvek raspoložena da odgovori na taj izazov. Taman kad smo pomislili da su se veliki filmski studiji preorijentisali na superheroje i strip junake posebno iz edicije Marvel, povremeno nas iznenade s još nekim rimejkom vampirskih klasika.
Fenomen vampira u kinematografiji započeo je ekscesom Murnaovog Nosferatua – sa zabranom prikazivanja i više godina kasnije sa otkrićem Juniverzal studija da Drakula i Frankenštajn mogu biti serijali koji će uspešno reprezentovati sedmu umetnost. I istovremeno biti jako komercijalni. U osnovi filmova je bio strah kod gledalaca. Kako ih zaplašiti i držati pod tenzijom između 70 i 90 minuta, koliko su tada filmovi najčešće trajali, a da se posle izlaska iz bioskopa osećaju srećnim i zadovoljnim?
Postoje zagovornici opcije da je bolje gledati stare klasike po ko zna koji put nego osrednje nove filmove u bioskopima. Ipak treba gledati što više novih filmova, jer iz kvantiteta ponuđenog uvek dolazimo do nekakvog kvaliteta. Naravno, gledanje klasika se podrazumeva, jer kako vidimo i Farže ih je dobro proučila, kao i sam Egers u Nosferatuu. Pojaviće se sigurno neko ostvarenje koje će pažljivo iskoristiti „supstancu“. Duga je godina, tek je počela.
