Nakon burnih događaja u Narodnom pozorištu u Beogradu, umetnička direktorka Drame, Molina Udovički Fotez, predala je dužnost dramaturgu Zoranu Stefanoviću. Iako se spekulisalo da je reč o ostavci, povukla se u penziju, tri meseca pre roka: „Odlazim s radošću. Mislim da sam zaokružila posebno ovaj poslednji period u karijeri. Stigla me je moja rečenica iz pandemijskog vremena – posle kuge dolazi renesansa. I to se i dogodilo. Bez lažne skromnosti, bio je to izuzetno značajan period Drame, u kratkom vremenu osvojili smo 110 priznanja, uključujući dve Sterijine nagrade za najbolju predstavu – prvi put u istoriji ovog pozorišta. Jedan umetnički ciklus je zaokružen“, rekla je za Radar Molina Udovički Fotez.
Iako je u nacionalnom teatru od 2003. radila kao dramaturg, a potom bila na čelu ansambla Drame, i to u veoma izazovnoj protekloj deceniji, retko se oglašavala u javnosti. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a karijeru započela u Redakciji dramskog programa Televizije Novi Sad kao urednica domaće drame, serijskog programa i kasnije glavni urednik redakcije. Ipak, pozorište je bilo njena sudbina: „Ništa u životu nije slučajno i to stvarno ne govorim kao floskulu. Jednom mi je jedan mlad obrazovani reditelj pitao kako sam uspela da spojim tako dva značajna prezimena i tek tada sam počela da razmišljam o sreći koju sam imala u životu.“
Ime je dobila po mestu Mol, odakle je familija Udovički. Zahvaljujući ocu Svetozaru, osnivaču Neoplanta filma, koji je velike uspehe ostvario sa kratkim i dokumentarnim filmovima, producirao Rane radove Želimira Žilnika koji je osvojio za Jugoslaviju prvog Zlatnog medveda na Berlinalu, te Misteriju organizma Dušana Makavejeva… odrastala je pored velikog broja umetnika: „Imala sam pet, šest godina, kada me je Lajoš Zilahi učio da jedem lubenicu bez noža. Na filmskom festivalu u Oberhauzenu upoznala sam Ivu Andrića i kada sam mu kazala da imam deset leta izračunao je da sam rođena 1961. i rekao mi da mu je ta godina važna jer je tada dobio Nobelovu nagradu. I danas čuvam prvo izdanje Plavog čuperka gde piše posveta ‘Jednom plavom čuperku jedan prosedi i tršavi čuperak, tvoj čika Mika Antić’…“
Udala se u pozorišnu porodicu. Njen pokojni suprug Aleksandar Fotez bio je filmski i televizijski reditelj, imaju ćerku Petru koja je kostimografkinja. Njegov otac Marko, pozorišni reditelj, jedan od utemeljivača Dubrovačkih letnjih igara, i majka Marija Crnobori, najveća jugoslovenska tragetkinja, obogatili su njen umetnički ambijent: „Imala sam sreće da deo života provedem s nekim zaista značajnim ljudima od kojih sam mogla da primim mnogo dobrote i lepote. Među njima su i moji profesori Vava Hristić, Slobodan Selenić, Mirjana Miočinović, Dušan Stojanović… kao i reditelj Jagoš Marković sa kojim sam dvadesetak godina i radila i bila u bliskom porodičnom prijateljstvu.“
Najveći deo radnog veka proveli ste u nacionalnom teatru, i to u veoma burnom vremenu njegove istorije. Kako je taj period izgledao iznutra, iz vaše pozicije?
U prvom mandatu upravnici su mi bili Božidar Đurović i Dejan Savić. Onda su me smenili čisto politički iako se politikom nikada bavila nisam. Bilo je to kada je Radoslav Lale Pavlović došao na čelo UO i tražio je od Savića da budem smenjena, a nominalni razlog je bio da sam mnogo radila kao dramaturg s Vidom Ognjenović, što nije bila istina jer reč je o tri predstave. Opozvali su me s pozicije direktora Drame i ostala sam da radim kao dramaturg. Drugi put kada sam došla na tu dužnost, na predlog nekih glumaca, upravnica je bila Ivana Vujić. Ubrzo je korona virus zakucao na vrata i bio je izuzetno težak period, borili smo se na razne načine da ostanemo u kontaktu sa publikom. I preživeli smo. Po dolasku Svetislava Goncića za direktora, situacija se sredila, jer on je bio predsednik UO NP i bio je upoznat sa prilikama u pozorištu. A najdragocenije je bilo što je on suštinsko pozorišno biće, na scenu je prvi put stao sa samo pet, šest godina.
Danas mogu da kažem da postoje dva Dragoslava Bokana, jedan je obrazovan, načitan, čovek sa kojim može normalno da se razgovara, ume da sasluša sagovornika, a onda se pojavi neki sasvim drugi koji učestvuje u rijaliti programima i ponaša se kao ministar propagande negativnog
Kada su protesti studenata dobili javnu podršku među zaposlenima u pozorištu, vlast je reagovala promenama u rukovodstvu nacionalnog teatra. Kako ste vi tada doživeli te događaje?
Teatar postoji dve i po hiljade godina, stariji je od hrišćanstva, prošao je kroz razne nedaće, zabrane, teške periode, cenzure… I opstao je. A za to je zaslužna publika zbog koje pozorište i postoji. Zato nije trebalo zatvoriti joj vrata. Proletos su glumci štrajkovali pet, šest dana da bi podržali studente, s čime se nisam slagala upravo iz ovog razloga. Studente sam nezavisno podržala i nije me iznenadilo što se ansambl Drame javno priključio podršci. Zato što glumci, da bi ovladali likom, moraju da ponište privatno Ja, a nama svima bi bilo lekovito da to naučimo, da se zagledamo u sebe, prepoznamo svoje ne-ljubavi i gradimo duhovne vertikale.
Sastav nove uprave i Upravnog odbora izazvao je talas reakcija u javnosti, a njihova odluka o zatvaranju pozorišta na dva meseca bila je frapantna.
Da, jeste. Pre 15 godina smo imali stvarni požar na Velikoj sceni kada smo radili predstavu Antigona pa smo je odigrali u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Za tri nedelje završena je cela revitalizacija scene. Zato smatram da je mesec dana bilo dovoljno i sada da se otklone sve moguće opasnosti. Drugi mesec zatvaranja vrata publici bio je, za mene, neuspeo pokušaj da se pokaže ko je gazda. Neuspeo, jer suštinska vlast u pozorištu nije u kancelarijama, već je u umetniku koji je na sceni, koji se daje do kraja i donosi ushićenje publici. Donositi odluke u pozorištu iz bilo kog nepozorišnog razloga predstavlja prekršaj prema Taliji. Nažalost, ova situacija je dovela i do ozbiljnog poremećaja procesa rada. Zbog nemogućnosti da na Velikoj sceni izađe baletska premijera predstave Don Kihot, Drama nije mogla da počne probe za novu predstavu Romeo i Julija, a predstavu Gospođa Olga smo uspeli da uradimo samo zahvaljujući koprodukciji s Narodnim pozorištem iz Banjaluke. Zahvalna sam svim upravnicima pozorišta koji su bili predusretljivi i omogućili nam da neke predstave izvedemo na drugim beogradskim scenama i tako ostanemo u kontaktu s publikom.
Da li je i izbor Dragoslava Bokana za predsednika UP NP kazna, ako se u obzir uzmu njegova prošlost i brutalne izjave koje prosipa u rijaliti programima provladinih medija, među kojima su i otvorene pretnje dramskim umetnicima?
Mi se znamo još s fakulteta, bili smo ista generacija na studijama. Danas mogu da kažem da postoje dva Dragoslava Bokana. Jedan je obrazovan, načitan, čovek sa kojim može normalno da se razgovara, ume da sasluša sagovornika, da prihvati argumente. Ide u pozorište, govori da hoće da pomogne, da razume probleme. A onda se pojavi neki sasvim drugi Bokan, koji učestvuje u tim rijaliti programima i govori to što govori. Ne vidim svrhu toga i žao mi je što se iz nekakvog, meni nepoznatog razloga, ponaša kao ministar propagande negativnog. Takve emisije su za mene jeftin program, glumatanje dirigovano od nevidljivog reditelja. Srećom, ne gledam to, pokušavam da sačuvam svoj mentalni i emotivni prostor. Znate, svi danas pazimo šta jedemo, a niko ne pazi na ono što misli i šta priča. A mnogo je ružnih misli i uvek je kriv Drugi. Proces u kojem smo, a koji su pokrenuli studenti, za mene je promena načina ishrane, a ne držanje dijete posle koje ćemo se još više ugojiti.
Kakva je sada situacija u vašem sektoru u Narodnom pozorištu?
Imala sam korektnu saradnju i sa upravom i sa UO. Plan koji sam predala za ovu godinu je skoro u celosti usvojen, a šta se dalje dogodilo i sami znate. Ipak, za Dan pozorišta je u potpunosti odobren predlog koji sam predala za nagrade. Zatim, svi glumci koji su na paušalu, a ima ih veoma bitnih za repertoar Drame, dobili su ugovore mislim do kraja sezone, za razliku od Opere gde se to nije dogodilo.
Kada pročitamo Nušićevog Narodnog poslanika ili Smenu generacija Stevana Jakovljevića, nažalost, ništa se nije promenilo do danas. Mi kao ljudi se nismo promenili, niko sebe neće da vidi, uvek nam je drugi kriv. A mi smo „i kap mora i okean ceo“, kako je napisao Šekspir.
Dužnost ste predali dramaturgu Zoranu Stefanoviću, čiji je izbor za umetničkog direktora Drame bilo jedno u nizu iznenađenja u nacionalnom teatru. Kako tumačite ovu odluku?
On je moj mlađi kolega, upoznali smo se devedesetih godina. Mislim da je dobro što je dramaturg direktor, jer glumci imaju svoj pogled na pozorište sa scene, a reditelji gledaju predstave na način kako bi oni režirali, dok dramaturzi mogu da budu najneutralniji i jedino je nama deo školovanja pravljenje repertoara. Što se tiče Stefanovića, čoveku koji koliko vidim ima mirnu prirodu, treba mu pružiti šansu da pokaže šta i koliko zna i ume, to je ljudski. Došao je vrlo svestan šta je u Drami urađeno u prethodnom periodu i nema potrebe unapred da ga optužujemo, videćemo. Svi treba da postanemo bolji sutra u odnosu na sebe danas i da ne okrivljujemo drugog, jer to je promena sveta koja je neophodna. I to će sigurno doći, za nekog kroz patnju, a za nekog kroz mudrost.
Koji su vam trenuci bili najemotivniji tokom karijere?
Ono što je bilo teško, već sam zaboravila. A, najsrećniji su bili trenuci premijera. Kada je dobra predstava, tada se sve prethodne muke zaborave, svi problemi izgube na važnosti. I, naravno, predstave koje su donosile ushićenje publici. Posebno bih istakla gostovanje sa predstavom Rat i mir u Sankt Peterburgu gde smo doživeli nešto što se retko kome dogodi u pozorištu. Igrali smo u Nacionalnom dramskom teatru Rusije „Aleksandrinski“, čija sala ima pet galerija i prima skoro dve hiljade ljudi. Imali smo dva izvođenja, obe predstave su bile rasprodate. Na drugoj predstavi, nakon trećeg poklona glumaca, publika je ustala i poklonila im se. Srećom, uradili smo dosta sjajnih predstava i gledaoci su se često vraćali po doživljaj i to je ono najdragocenije u pozorištu.
U koga su vaši oči danas uprte?
U studente, te mlade ljude koji su rođeni u 21. veku, a koje smatram najzrelijom grupom u ovom društvu. Vreme koje živimo je u globalnom problemu i smatram da ovaj vek ima nove zahteve pred čovekom i čovečanstvom. Inicijalni zahtevi studenata, koji se nisu predstavljali imenom i prezimenom, pokazali su da je nebitno naše Ja. Novac im nije bio presudna vrednost, pokazali su ljubav čoveka prema čoveku i iskrenost. To su bili osnovni principi koji su ih pokrenuli i ujedno su novi principi ovog veka. I ovo što se sada događa jeste da se vrednosti 20. veka uporno bore za sebe, posebno ono „veliko Ja“, ono koje sebe stavlja u centar sveta, da je najvažnije, što je pogubno po čovečanstvo. Citiraću rečenicu iz Biblije, koju pominjem kao veliku literaturu a ne kao religiozni spis, a to je „Ljubi bližnjega svoga kao sebe samog“. To malo deluje utopistički, ali ne kada vidite studente. Najdirljivije scene za mene su bile tokom njihovog hodanja po zemlji Srbiji, ti susreti sa starcima kada bi ih dočekivali. Oni nisu držali govore, nego su se povezali i nosili te vrednosti koje sam pomenula. Zato su to najbolje osetili ti stari ljudi kojima s godinama više nije bitno ono što je nama važno iz 20. veka, a to su te korporealne vrednosti – novac, gomila stanova, cipela, luksuzna kola… Studenti su se okrenuli duhovnoj vertikali, koja je najviše postradala, a ona jedino može da nas odvede u bolje sutra.
Podržavam studentske inicijalne zahteve jer imaju oset nečeg drugog, boljeg za sve. Ushićenje koje doživljava publika u pozorištu poistovećujem s ushićenjem koje su studenti izazivali pogotovo kod starih ljudi u hodanju Srbijom. To je ono što leči dušu i duh
Verujete li u taj mentalno-emotivni preobražaj?
Vidimo svi da je problem globalni, mislim da nikad nije bilo više autoritarnih režima, svedoci smo ovih dana šta radi Tramp, i ovo što živimo je rijaliti kultura i to je ono čega se najviše bojim. Nije dobro što se sve svelo na politiku, studenti su vrlo oprezni po tom pitanju, promišljeno se ponašaju. Jer upravo je politika ta u kojoj vlada velika sujeta, gde se sve radi iz ličnog interesa. Kada pročitamo Nušićevog Narodnog poslanika ili Smenu generacija Stevana Jakovljevića, nažalost, ništa se nije promenilo do danas. Mi kao ljudi se nismo promenili, niko sebe neće da vidi, uvek nam je drugi kriv. A mi smo „i kap mora i okean ceo“, kako je napisao Šekspir. Studenti su se povezali na nivou čovekoljublja i to je ono što nam je bilo preko potrebno. Podržavam njihove inicijalne zahteve jer imaju oset nečeg drugog, boljeg za sve. Solidarnost i empatija su tek prvi korak, potrebno je da idemo ka altruizmu. Ushićenje koje doživljava publika u pozorištu poistovećujem s ushićenjem koje su studenti izazivali, pogotovo kod starih ljudi u hodanju Srbijom. To je ono što leči dušu i duh.
