Osamdesettrogodišnja pijanistkinja Marta Argerič, u punom izvođačkom sjaju izvela je prošle nedelje u Rimu Klavirski koncert u B-duru, drugi po redu Ludviga van Betovena, pred blizu tri hiljade gledalaca. U isto vreme, osamdesetdvogodišnji Pol Makartni najavio je da će na jesen nastaviti svoju turneju na koncertima u Južnoj Americi i Evropi.
Ovo dvoje izvođačkih autoriteta, čije karijere traju više od sedam decenija, počev od njihovih debitantskih nastupa, i dalje ostvaruju brojne koncerte na godišnjem nivou, širom sveta. I dok rok muzičar može da se „skriva“ iza bek-vokala, da prepusti refren ushićenoj publici, improvizuje melodije i iskoristi prednost volumena električne muzike, pijanista je na resitalu prepušten sopstvenim izvođačkim kapacitetima – čak i kada svira s orkestrom. Drugim rečima, interpretacija Betovenovog Koncerta, zastupnika bečkog klasicima, mocartovski orijentisanog i veoma preglednog po svojoj fakturi, zahteva vrhunsko pijanističko umeće kako bi se ovo „delo u partituri“ u izuzetno akustičnoj sali Santa Čečilije estetski transponovalo u „delо u zvuku“. Marta Argerič svojom interpretacijom i dalje očarava i, sasvim očigledno, demonstrira kriterijume vrhunskog pijanizma – efikasnost celokupne izvođačke aparature i tehniku dodira klavijature.
Na liniji pijanista koji su u poznim godinama aktivni – setimo se da je čuveni Artur Rubinštajn poslednji koncert održao u svojoj osamdeset devetoj godini, kada se karijerno penzionisao – Marta Argerič svira neumanjenim umećem
Pored precizno zaokruženih melodijskih linija u stilu klasicizma, s merom naglašenih kontrasta i tek dovoljnih naznaka betovenovskog dramatizma, pijanistkinja i dalje pleni magičnom korespondencijom ruku, čime istovremeno postiže savršenu podvojenost i saglasje klavirske deonice. Svoju umešnost da umetničko delo učini još „umetničkijim“ posebno je prezentovala u sporom, drugom stavu Koncerta: obojila ga je duboko meditativim efektom čineći ga dopadljivijim nego što je on inače u viđenjima drugih pijanista. S tim u vezi, njeno tumačenje ritma s odmerenim rubato-intervencijama pružilo je jedno novo čitanje ovog Betovenovog Koncerta.
Kada je reč o virtuozitetu, iako nije možda najplodnije tle za virtuoznu raskoš, ovo delo je dalo prostora pijanistkinji da poentira tonski rafinman i artizam. Čak i jedan sasvim očigledan gaf u prvom stavu, koji je pijanistkinja imala prilikom završetka pasaža, nije omeo muzički tok, štaviše, bio je anuliran sasvim prirodnom reakcijom pijanistkinje koja je grimasom lica i blagim mahom rukom reagovala na svoju grešku. U dijalogu s orkestrom Argerič je i dalje nenadmašna, mada je u ovom slučaju na sceni bio jedan od najreprezentativnijih u Italiji – Orkestar Nacionalne akademije Santa Čečilija vođen dirigentom Lahavom Šanijem. (Orkestar je u drugom delu večeri izveo Betovenovu čuvenu Devetu simfoniju – što je užitak/priča za sebe.)
Na liniji pijanista koji su u poznim godinama aktivni – setimo se da je čuveni Artur Rubinštajn poslednji koncert održao u svojoj osamdeset devetoj godini, kada se karijerno penzionisao – Marta Argerič svira neumanjenim umećem. Iako se umetnost sluša „drugačijim ušima“ od muzike iz sfere zabave, i Marta Argerič i Pol Makartni odličan su primer u borbi protiv ejdžizma. Jer, za oboje vlada i dalje veliko interesovanje publike – konkretno, Marta Argerič je pred rimskom publikom svirala tri večeri zaredom, u koncertnoj dvorani Santa Čečilija 13, 14. i 15. juna.
