Leskovačko pozorište je pod okupacijom. Umetnost, kreativnost i lepota stvaranja su nasilnički isterani iz pozorišta. Još uvek aktuelni direktor je sa svojom omanjom vojskom poslušnika pretvorio teatar u kasarnu i oteo Narodno pozorište od građana Leskovca.
On kao glumac koji 13 dugih godina nije ostvario nijednu jedinu ulogu, primajući visoku platu, ponosni vođa vojnih izviđačkih patrola, šofer šlepera, skidač ledenica sa krovova, svoj talenat usmerava ka uništenju umetnosti, kreativnosti i svega dobrog i uzvišenog što pozorište nosi sa sobom.
Nesvestan da u toj nameri niko nikada nije uspeo, zaslepljen mržnjom, on seje i širi strah, udara novinare i kritičare, maše pištoljem, fizički se obračunava sa glumcima, preti, vređa, uručuje nezakonite otkaze, misleći da će time nadomestiti sopstvenu etičku skučenost i večitu nemoć da se ostvari kao umetnik-stvaralac. Nikako da pobegne od reči velikog filozofa i čuvenog neuropsihijatra, akademika Vladete Jerotića: „Kada čovek nije stvaralac, a ima fantaziju, onda mi lečimo.“
Adekvatna ilustracija trenutnog upravnika je njegovo veranje po pozorišnom krovu u grotesknoj uniformi iz fundusa, sa crvenom beretkom na glavi, sve mašući srpskom zastavom. Tada su ispred pozorišta leskovački studenti, radnici u prosveti i kulturi i građani organizovali veliki skup u znak podrške zaposlenima koji trpe nepravdu i protesta protiv bahatosti i nasilništva direktora.
Aktuelni direktor se rugao studentima i građanima, zalud prkosio mladosti i budućnosti ove zemlje, brukajući državna obeležja, sramoteći kulturnu ustanovu na čijem je čelu, kao i čitav grad koji plaća njegove egzibicije. Ta slika je obišla celu Srbiju i region.
Uvidevši da je suluda bitka koju vodi izgubljena za njega, mali od palube sns broda koji nezaustavljivo tone, smišlja pakost u nameri da se amnestira i sakrije iza dramskog komada koji veliča pozorište i objašnjava neuništivost te institucije. Novcem građana, trenutni direktor plaća penzionisanog glumca sa ogromnih 760.000 dinara da za kratak period izrežira „Putujuće pozorište Šopalović“, dramsko remek-delo akademika Ljubomira Simovića. Upravnik leskovačkog pozorišta-kazamata, bez empatije, gluv i slep na aktuelne slobodarske promene u društvu, provocirajući zdrav razum studenata i vređajući inteligenciju naroda, zakazuje premijeru predstave za 27. mart.
Imao sam izuzetnu čast i privilegiju da razgovaram sa najvećim živim srpskim pesnikom, dramskim piscem i književnikom, akademikom Ljubomirom Simovićem i podelim sa njim zajednički strah od zla koje se nadvilo nad nama, nad pozorištem, Leskovcem i Srbijom. Uveren da je došlo vreme kada se više ne sme ćutati, svestan da ljudi poput direktora leskovačkog pozorišta “ne biraju sredstva, ničega se ne stide, da su spremni za svaku gadost i da ga dezavuišu uništavajući njegove drame“, pružio mi je podršku i zahvalnost što branim pozorište. Veću čast nisam mogao da dobijem. “Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka.“
Pozorište se oduprelo svemu: ratovima, cenzurama, bolestima i nasilju. Pozorište će se odbraniti i ovoga puta, bez ikakve sumnje.
Da li treba bojkotovati leskovačko pozorište koje je okupirao i zarobio jedan neostvareni glumac i osvedočeni nasilnik!?
Najbolju odluku će doneti građani, jer pozorište, kao prostor slobode, zbog građana i postoji.
Piše: Momir Pejatović
