U Narodnom pozorištu je 16. marta igrana Velika drama Siniše Kovačevića, najdugovečnija predstava u nacionalnom teatru. Na kraju, buran aplauz i glasno skandiranje: pumpaj, pumpaj… Mnoga pozorišta su te večeri nakon predstava održala sa publikom i 15 minuta tišine, kao nadoknadu za nasilno prekinutu ćutnju na najmasovnijem protestu u istoriji, održanom dan pre u Beogradu. Kada je treći put otkazana predstava Mama u Ateljeu 212, ogorčena posetiteljka je poručila: Ako nisu u stanju da je igraju, neka je skinu sa repertoara! Besnih je bilo i kada je, jednako povodom solidarnosti sa studentima, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu treći put otkazana predstava Edip, zaštitni znak kuće na Cvetnom trgu, za koju se karte čekaju po nekoliko meseci.
Povremeno se čini da su najglasniji zastupnici opšte pobune oni koji misle da pozorišta uopšte ne treba da rade, da sve treba da stane dok se život ne vrati u normalu.
Igrati ili ne igrati, nameće se osnovno pitanje posle ovih slikovitih primera. Ima li smisla da štrajkuju institucije kulture poput pozorišta koje, inače, postoji samo zbog živog kontakta s publikom? Bez publike, pozorišta nema. S druge strane, činjenice govore: štrajk koji su organizovali ansambl Drame Narodnog pozorišta i sindikat Singlus, trajao je sedam radnih dana, od 10. do 18. februara i u tom periodu nije odigrano šest predstava. Pored toga, predstave su otkazivane i zbog dva puta organizovanog generalnog štrajka, velikog protesta u Beogradu 15. marta, kao i zbog incidenta u Ruzveltovoj ulici i u Novom Sadu. Zaposleni koji su učestvovali u štrajku, koji je organizovan u skladu s odredbama Zakona o štrajku, nisu ostvarili prvo na zaradu za dane u kojima su organizovali štrajk. Slično je bilo i u JDP čiji je glumački ansambl štrajkovao od 11. do 15. februara, za to vreme nisu igrane četiri predstave, i zaposlenima je umanjena zarada za četiri dana štrajka.
Zbog čega je toliko važno i problematično kada pozorišta stanu? Istorija svedoči da se pozorišta koriste kao javni prostor tokom svake vrste socijalnih previranja, od antičke agore koja nije pravila razliku između glumca u publike, do danas. Danas su u Srbiji ulogu antičke agore preuzeli trgovi, ulice i nacionalni putevi, kao mesta intenzivne razmene energije između pobunjenih ljudi. I zato je pozorišna sala mala, koliko god bila velika.
Ova izložba mogla da se desi u Centru za kulturnu dekontaminaciju ili u Reksu, u prostorima očekivanim za ovakav projekat. Ali upravo zato je bilo važno da se ne desi tamo. Važno je da se desi u zvaničnoj instituciji, da kao društvo pokažemo da smo spremni na dijalog. Jer nijedna politika nije važnija od ljudskih života
Moglo bi se unedogled teoretisati zbog čega je potrebno (ne)igrati u ovim danima velikog saglasja sa neispunjenim zahtevima studenata u blokadi, ali se cela priča pokazuje jalovom. Glavni zahtev zaposlenih u kulturi da se budžet za kulturu poveća na minimalnih jedan posto čini se u ovom trenutku apsolutno nerealnim, jer je već postojeći budžet tokom februara smanjen za četiri procenta, tako da je ukupan budžet za kulturu u ovom trenutku manji od 0,67 procenata budžeta Srbije. Da citiramo predsednika Srbije: U novijoj istoriji Srbije… pa da saopštimo ono što on sigurno zna, ali pet para ne daje za to – to je apsolutni minimum izdvajanja za kulturu u Srbiji!
I tu počinje i završava svaka priča o modernoj evropskoj Srbiji, kako SNS vlast voli da je predstavlja. Na to su nedavno upozorili i sindikati i zaposleni u velikom broju ustanova kulture u Beogradu: Etnografski muzej, Istorijski muzej Srbije, Istorijski arhiv Beograda, Jugoslovenska kinoteka, Muzej Jugoslavije, Muzej primenjene umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Prirodnjački muzej, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture. A Beogradska filharmonija je 3. marta započela štrajk koji još uvek traje. Njihovi konkretni zahtevi glase: zaposleni u Filharmoniji zahtevaju hitno poboljšanje svog materijalnog položaja i hitno otvaranje konkursa za direktora Beogradske filharmonije. U nedelji najave štrajka (24-28. februara), Ministarstvo kulture je uspostavilo dijalog sa štrajkačkim odborom. Predstavnici Ministarstva kulture su organizovali dva sastanka, a prvom je prisustvovao i ministar Nikola Selaković. Više nije bilo razgovora na relaciji Ministarstvo – Filharmonija, a Vlada Srbije je na sednici održanoj 27. februara razrešila predsednika Upravnog odbora Radeta Vojnovića, a do novog imenovanja nije došlo, pa tako nije moguće sprovesti konkurs za direktora BF.
U trenutku kada ovaj tekst ide u štampu, saznajem da je u ponedeljak 25. marta u Ministarstvu kulture održan sastanak sa predstavnicima Filharmonije.
S punom svešću da je rešavanje problema na relaciji država – institucije kulture od presudnog značaja za budući prosperitet Srbije, teško je zanemariti dvoipočasovni razgovor u galeriji Artget, koji je bio posvećen situaciji u kojoj se našao Kulturni centar Beograda otkako je neformalna inicijativa Kultura u blokadi zauzela bioskop, Dvoranu Kulturnog centra Beograda. Zbog čega je važno govoriti o slučaju DKC? Zbog čega je važno sprečiti nasilje koje se sprovodi u Kulturnom centru Beograda, koji u svojoj istoriji ima izuzetne trenutke uspeha i osvajanja slobode? Ovo je prilika da „okupatore“ podsetimo samo na jedan od njih:
Bila je sreda 18. decembar 2013. godina, kada je u Kulturnom centru Beograda, u prepunoj galeriji Podrum, otvorena izložba Bogujevci/Vizuelna istorija. Povod za izložbu je bio zločin koji su 28. marta 1999. godine počinili pripadnici rezervne jedinice srpske policije „Škorpioni“ nad civilnim stanovništvom u Podujevu. Tada je 14 članova porodica Bogujevci i Durići (Duriqi) ubijeno u dvorištu porodične kuće, uključujući dete od 21 meseca i ženu od 72 godine. Samo je petoro dece preživeo ovaj masakr, među njima autori izložbe – Saranda (13), Fatos (12) i Jehona (11) Bogujevci.
U organizaciji Hartefakta i Kulturnog centra Beograd, a uz pomoć Ambasade Švajcarske i Fonda za otvoreno društvo, napravljena je rekonstrukcija dnevnog boravka u kući porodice Bogujevci, bolničke sobe u kojoj su nakon zločina lečeni Saranda, Fatos i Jehona i sudnice u kojoj su svedočili protiv pripadnika „Škorpiona“. Tako kroz ovu izložbu njih troje prenose ličnu ispovest i svedoče šta su preživeli.
Tadašnji v. d. direktora Kulturnog centra Mia David je kazala da je „ova izložba mogla da se desi u Centru za kulturnu dekontaminaciju ili u Reksu, u prostorima očekivanim za ovakav projekat. Ali upravo zato je bilo važno da se ne desi tamo. Važno je da se desi u zvaničnoj instituciji, da kao društvo pokažemo da smo spremni na dijalog. Jer nijedna politika nije važnija od ljudskih života.“
