„Mene zanimaju poroznost i tačke prožimanja svetova koje vidim u ritualima, obično religijskim“, kaže Koštana Banović, vizuelna umetnica i autorka na desetine dokumentarnih filmova. Dokument u njenom slučaju znači prenos doživljaja, što iziskuje vreme da dati fenomen i sama proživi i shvati. „Ja ne mogu da kažem onom koga snimam da opet uradi ono isto što je već proizveo u određenom stanju svesti što ga odvaja od telesnosti“, ona tumači zašto svoje „dokumentarce“ pravi godinama.
Kako su u Evropi obredi gotovo pa „istrebljeni“, mreža lutanja umetnice je široka – od Afrike do Latinske Amerike, pa ju je dovela nedavno i u postojbinu, ako se pod zavičajem računa tlo nekadašnje Jugoslavije, budući da je rođena u Sarajevu. Izložba Crtanje niti u Galeriji Terra u Kikindi, kao povod njenog aktuelnog povratka, zapravo je mini-retrospektiva višedecenijskog umetničkog istraživanja raznih ceremonija. Rezultati te naročite analize nisu svedeni na svoju lokalnu kulturnu specifičnost, već traže zajednički imenitelj „ljudske potrebe da pronađemo smislene obrasce postojanja“.
Stoga, recimo u dugometražnom video-radu Između kuća i kosmosa, gledalac ne saznaje na kojoj su lokaciji protagonisti, ni ko su oni, ni šta misle o svojim ponavljajućim radnjama. On vidi samo efekat tih postupaka, prepoznajući zanos, strepnju, očekivanja… koji grade atmosferu zajedništva.
U dvokanalnoj video-instalaciji Sadržavajući sveto, love se te iste emocije, ovaj put hodočasnika u šumu Svetog Roka, u Brazilu, što jednom godišnje, na praznik sveca, hvataju vodu koja kaplje iz stene, nezavisno od sezone. Alatka im je list banane čijim se kapilarima kapi prenose i pune posude koje vernici nose kući, ne bi li ih svetinja zaštitila od zla. Radnju možemo razumeti preko hrišćanskih kultova s istom pobudom, da budemo pod okriljem p(r)osvećenih.
I njeni crteži su slični, ako se dobro promisle. Rađeni su perforacijom pergamenta iglom, pa obrise pravi skup tačaka čiji je oblik manje bitan od moći da propuste svetlost, kao nosioca energije. „Tako nastale slike pričaju o čežnji, o želji koja nas motiviše da posegnemo u nepoznato“, Banović tumači neke od prizora. U drugim, malena udubljenja stvorena na isti način, ona povezuje tragom olovke, ponovo govoreći o vremenu koje se sabija u obredima, pa čini sponu između prošlosti i budućnosti.
Zalazeći u međuprostore profanog i svetovnog, Banović se ne zadovoljava jednim medijem. U Kikindi će stoga iskoristiti priliku da se dodirom poveže sa zemljom, kao konstantnom inspiracijom
Prenosioci nepoznatih sila su i različiti izloženi predmeti puni šupljina, uobičajeno služeći u verskim ritualima. Prepoznaćemo komade voska s tragovima sveća, korale, iz kojih se čita sudbina (što najčešće ne znamo), čaure maka, riblje kosti, kamenje, suve plodove, latice cvetova… Skupljeni usput, a sad na gomili, i sami svedoče o potrebi čoveka da postane jedno s univerzumom.
Kosmopolitski duh je Koštanu Banović i odveo iz Sarajeva u Amsterdam, kad joj je bilo 18 godina. „Holandija je tad ličila na Jugoslaviju s odličnim socijalnim programima, samo je bila mnogo bogatija“, umetnica navodi. Završivši u Utrehtu Akademiju lepih umetnosti i dizajna, a docnije i master studije, Banović se odala multidisciplinarnosti, postajući i performerka, filmski stvaralac, autorka video-instalacija… a uvek ostajući u sferi između eksperimenta i tradicionalnih umetničkih stilova.
Holandski fondovi jesu olakšavali putovanje svetom, ali ju je rodni kraj nostalgično privlačio. Tako je u Srbiji gostovala u nekolicini prilika, uglavnom vezanih za filmske manifestacije. Na Martovskom festivalu 2018, predstavila se filmom Reading museology. „Zainteresovala me je činjenica da je za zbirku afričkih predmeta Vede i dr Zdravka Pečara napravljena zgrada na Senjaku, u Beogradu, dok takve kolekcije kolonijalne sile pridružuju svom etnografskom fundusu, praktično ih prisvajajući“, tumači ona svoj motiv. Iz njega se izrodilo pomenuto ostvarenje, kojim prostor Afričkog muzeja autorka tretira kao živ organizam, „čulno ga doživljavajući“ i premijerno ga prikazavši 2017, na mestu gde je nastao.
Nastupala je i na Beldoksu 2022, donoseći priču pod nazivom Ruku mojeju, kojom obrađuje telesne prakse u religiji, izobražene u svakodnevici jednog ostrvskog manastira u Skadarskom jezeru. Izlagala je (2020) i u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, u okviru postavke Atlas čestica – Da li si predvidljiv/a?
Banović to svakako nije, kao odgovor na izložbom zadato pitanje, već stalno iznenađuje, probijajući granice, s obzirom na to da u svoj rad sebe lično unosi, i „ne snima filmove o ljudima, već sa njima“, što bi rekla čuvena vijetnamska sineastkinja Trinh T. Ming-ha. Pa kao što filmom, crtežom, objektima… zalazi u međuprostore profanog i svetovnog, Banović se ne zadovoljava jednim medijem. U Kikindi će stoga iskoristiti priliku da se dodirom poveže sa zemljom, kao konstantnom inspiracijom, sada je vajajući u Ateljeu Terra, a delu istoimenog Centra za likovnu i primenjenu umetnost. Stvar kosmosa je gde će ovo našu i svetsku umetnicu dalje odvesti.
U svom debelom CV-ju, Banović popisuje mnoge nagrade, pa i poslednju za životno delo, kako bismo mi priznanje Bellaardprijs preveli na srpski. Izložba Crtanje niti u Galeriji Terra traje do 20. maja.
