Kada se u jednoj zbirci pripovedaka pojave imena nekih od najznačajnijih i najintrigantnijih domaćih, regionalnih na koncu i stranih autora, mora biti da za tako nešto postoji dobar razlog. I kada na jednom mestu Oto Oltvanji; Vesna Goldsvorti, Mirjana Đurđević, Vladan Matijević, Miljenko Jergović, Miša Gleni… i još desetak ništa manje važnih autora, svako iz svog rakursa, progovore o mračnom, skrivenom licu Beograda, pažnja čitalaca je zagarantovana.
Upravo to se dogodilo u knjizi Beograd Noar, koju je nedavno objavila izdavačka kuća Vulkan. Posebno je zanimljiva činjenica da je Beograd Noar objavila i američka izdavačka kuća Akašik buks u okviru njihovog serijala noar antologija posvećenih gradovima širom sveta. Beograd je tako postao deo globalne mreže koju, između ostalog, čine i Njujork, Dablin, Havana, Moskva, Meksiko Siti… Ujedno, Beograd se ovom knjigom svrstao među 120 gradova u ovom raritetnom serijalu, i postao tek treća prestonica iz centralne i istočne Evrope, nakon Praga i Zagreba, stoji u predgovoru priređivača zbirke, Milorada Ivanovića, novinara i urednika.
Pogled u sebe
Vraćajući se decenijama unatrag, možemo zapaziti da noar u književnosti nije čak ni definisan kao čist žanr, a koreni ove literature mogu se pronaći u američkim detektivskim romanima tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka. Tematski i stilski u središtu ovih priča jeste tamna strana ljudske prirode, moralna ambivalencija kroz priče o ciničnim likovima, korupciji i nasilju s naglaskom na fatalizam, uz linearne naracije i mračne završetke.
I tu se otprilike završava nekakva sličnost zbirke Beograd Noar s onim što u klasičnom poimanju literature nazivamo noarom. U ovim pričama nećete naći heroje poput Hemetovog Sema Spejda ili Čendlerovog Filipa Marloua. Niti ćete naići na očekivanu podelu na dobre i loše momke u kojoj pravda, uvek, nekako trijumfuje.
Beograd Noar, sasvim suprotno, pred čitaoca podastire priče u kojima protagonisti nisu nikakvi heroji, već ljudi koji obitavaju u svetovima gde moral dobija sasvim drugačije obličje i značenje, a izbori koji su pred njima nikako ne mogu biti pobede. Posebno ne pobede pravde. Neke od ovih pripovesti smeštene su u devedesete godine, neke korespondiraju sa sadašnjošću, dok neke tek čekaju da se dogode. Istovremeno, odmak od prepoznatljive stvarnosti je često toliko mali da je teško razaznati da li se povesti dešavaju u haosu poslednje decenije prošlog veka ili u sadašnjoj distopijskoj Srbiji u kojoj su sile mraka nikad jasnije i vidljivije.
Nasilje i etička degradacija ne zavise ni od socijalnog statusa ni od okruženja u kojem se odigravaju. Oni su, prosto, u ljudskoj prirodi
U svakom slučaju, ovo nije zbirka koja je tu da bi vas zabavila i oni koji žude za klasičnim odrednicama trilera u kojima je jedino bitno ko je ubica, može biti, neće biti oduševljeni, jer će opise ozbiljnih društvenih devijacija shvatiti kao „izdaju“ žanra. Ali, baš ta skretanja sa klasičnih triler postulata jesu srž i duša Beograd Noara. Ovo su priče koje traže zahtevnog čitaoca, spremnog da se na stranicama ove knjige sudari sa svakodnevicom i prepozna nekog iz sopstvenog okruženja, preispita sopstvene poglede na svet, svoje predrasude i vrednosti u koje veruje. Drugim rečima, ako vas zanima ogoljeni i sirovi pogled na društvo i istina od koje se mahom okreće glava, to ćete pronaći u ovim pričama.
Istine koje se ćute
Svaka povest u zbirci mapirana je toponimima grada – od čemera novobeogradskih blokova do luksuza Dedinja, kako bismo razumeli da „srce tame“ podjednako leži i u sirotinjskim četvrtima i u novobogataškim delovima grada i da nasilje i etička degradacija ne zavise ni od socijalnog statusa ni od okruženja u kojem se odigravaju. Oni su, prosto, u ljudskoj prirodi.
U ovoj knjizi Beograd nije tek dekoracija, već nesavladiva sila koja određuje svaki lik i svaku njegovu odluku. U očima pisaca ulice postaju granice, zamke, raskrsnice života, a fasade nemi svedoci naših nepočinstava. Beograd je ambivalentan i neumoljiv, spreman da svakog ko prođe kroz njega raskrinka do istine koju ne želi da čuje.
Tako stranicama knjige paradiraju kriminalci, krvnici, bivši udbaši, razočarani revolucionari, lihvari, ratni zločinci, lepotice – ovovremenske i negdašnje, perverzni političari, brendirani udarnici tranzicije, duhovi Apisove duge crne ruke, ali i penzioneri lišeni čak i prisenka dostojanstva. Tako nas Oto Oltvanji u svojoj izuzetnoj povesti Ispod svega teče reka sete upoznaje s Kozmom, bivšim policijskim pisarom i njegovim komšijom Rankom koji odlučuju da špijuniraju komšiju jer sumnjaju da ubija žene. Kada u svojoj nespretnosti budu uhvaćeni u zamku iz koje nema izlaza, vode dijalog u kojem Ranko pita svog „saborca“ da li se boji. „Ne, sve čega sam se u životu najviše bojao već mi se desilo“, odgovara Kozma. U ovoj rečenici. Oltvanji sabira sve naše stranputice, propuštene prilike i mirenje sa sudbinom.
S druge strane, Vladimir Arsenijević nas, recimo, u priči Pitanje oca suočava s ratnom traumom devojke rođene u jednom bosanskom logoru nakon što su joj srpski vojnici silovali majku. Iako snažan, poriv za osvetom i njeno izvršenje neće Zoi doneti smirenje. Neke rane, jednostavno, nikad ne zacele. Tako, između ostalog, saznajemo da junaci ovih priča nisu vođeni nikakvim herojskim porivima – oni su ljudi koji se već nalaze na marginama, sagledavaju uzroke koji su ih doveli do toga da i sami postanu deo bagre koja ih okružuje i guta, dok autori otkrivaju istu sliku iz različitih perspektiva – tamno lice Beograda, koje skriva priče o kojima se ćuti.
Junaci priča su ljudi koji se već nalaze na margini, oni sagledavaju uzroke koji su ih doveli do toga da i sami postanu deo bagre koja ih okružuje i guta
I upravo na toj poliperspektivnosti počiva raznolikost koja se uočava na svim pripovedačkim nivoima. Svaka priča u ovoj knjizi je fragmentarna slika sveta u kojem je Beograd protagonista – pred njegovim licem odvijaju se i smenjuju najrazličitije životne sudbine, a njegove ulice postaju pozornice na kojima se odigravaju bizarne priče. Obrisi fiktivnog i stvarnog se stapaju i potom gube u tamnim senkama grada, ostavljajući iza sebe samo tihe odjeke priča koje se ne zaboravljaju, već nastavljaju da žive na beogradskim ulicama.
Naposletku, Ivo Andrić je zapisao da je „Beograd grad koji nikada ne postoji, već se stalno stvara iznova. Na jednoj strani raste i buja, na drugoj se ruši i nestaje“. Ako je ovo Andrićevo zapažanje tačno, onda su „između tog rasta i pada, između kafane i zatvora, između ljubavi i zločina, smeštene ove priče. Jer Beograd se ne može opisati, može se samo preživeti“, zaključuje priređivač Milorad Ivanović.
